INTERVJU – Marko Nikolić: Partizan ne zaslužuje da se pravi rijaliti

Postaje teže, jer ste dosad bili lovci, a sad lovina.
„Svi će nas shvatiti mnogo ozbiljnije nego ove sezone. Ako smo ove sezone došli iz pozadine, kao objektivno četvrti tim, koji niko nije planirao za vrh, sad nas shvataju baš ozbiljno. I nije to samo pitanje titule, već i naših igara u Evropi i derbijima. Okrenuli smo situaciju za 180 stepeni u odnosu na kraj prošle sezone, kada je klub izgubio svih šest derbija u plej-ofu. Sada smo u nizu od deset derbija bez poraza. Konkurencija je ovde izuzetno ozbiljna: Olimpijakos, Panatinaikos sa ogromnim budžetima, PAOK takođe. Ozbiljni su u svakom smislu – fudbalskom, finansijskom, tradicionalnom. Osim toga, nama neće biti dovoljno ono što je bilo dovoljno ove godine. Moramo da budemo bolji u svemu, na svakom nivou: od igračkog i stručnog kadra, do organizacije kluba. Sve moramo da podignemo za određeni procenat da bismo ponovili nešto slično sledeće godine“.

Da se malo našalimo, promukao si...
„Ostao sam bez glasa danima, ali to je najmanja žrtva koja može da se podnese. Fenomenalno je bilo i na proslavi, zaista. Na pevanju ću morati da poradim, a-ha-ha. Predsednik je tu ozbiljna konkurencija, on je poluprofesionalac, peva svaki dan i tu ne mogu da se takmičim s njim, ha-ha-ha. Ima trenera koji bolje pevaju od mene, recimo Savo Milošević mi prvi pada na pamet, on to radi dosta bolje. A ima i onih koji vole da pevaju, ali nisu bolji od mene. Ja sam negde između – volim, ali se ne hvatam često mikrofona“.

Pitali smo te za glas, ali slavlje je očigledno bilo intenzivno?
„Prva noć posle titule bila je čista fantazija, i na stadionu i van njega. Posle su mi došli moji Nesalomivi, veterani Rada, društvo s kojim sam bio na Svetoj Gori pre nekoliko godina, pa prijatelji iz Partizana, grupa mojih bivših igrača, lični prijatelji, moj advokat... Bilo nas je 50-ak. Slavlje za slavljem, kako i dolikuje. Usledio je mali predah u Solunu, pa se nastavilo u Atini. Nisam video da ljudi ovoliko slave kao što se to ovde radi, ali to ide uz njihov mentalitet. Lepo je, a ima i šta da se slavi. Grci su euforični baš poput nas“.

LIGA ŠAMPIONA JE JASAN CILJ, A ZNAMO KAKO SE TO RADI

(©Uroš Popović)

Sam kažeš da su očekivanja porasla, ljudi su zagledani u tabelu i sad kažu: „Naredni cilj je Liga šampiona“.
„Ne možemo i ne bi trebalo da bežimo od toga. Igraćemo plej-of za Ligu šampiona, što znači da imamo zagarantovanu grupnu fazu Lige Evrope, a potencijalno elitno takmičenje. Na granici smo da li ćemo biti povlašćeni u žrebu, iako smo ove sezone utrostručili klupski koeficijent. Grčki fudbal je generalno imao sezonu uspona; četiri tima su igrala završnice evropskih takmičenja u martu i aprilu. Prave plodove ove sezone Grci će brati tek leta 2027/28, kada će imati direktnog predstavnika u Ligi šampiona i drugog u kvalifikacijama“.

Ispostavilo se da si stigao u grčki fudbal u idealnom trenutku.
„Imao sam i ja male predrasude ili nedovoljno znanja pre dolaska, ali ovo su istorijski dani za ovdašnji klupski fudbal. Grčka korača ka Top 10 na listi koeficijenata. Što je još važnije, klubovi su pokazali da su sposobni ne samo da učestvuju, već da se takmiče. Olimpijakos je igrao finala, klubovi redovno prolaze grupe i skupljaju bodove. Vidi se i priliv novca u četiri velika kluba, uz Aris kao peti. Vratio se i Iraklis sa velikom bazom navijača... Zato, Liga šampiona jeste jasan cilj.

Koliko će biti teško pripremiti se za to?
„Imaćemo hendikep, jer nećemo doći iz punog takmičarskog ritma. Postoji mogućnost da se igra Superkup protiv OFI-ja pre toga, što je šansa za još jedan trofej, ali to se još razmatra. Potencijalni rivali u žrebu su nam Crvena zvezda, Dinamo Zagreb, Leh, Slovan... Ko god da bude, moramo se spremiti, jer je to pre svega finansijski bitno za klub. Razlika u nagradnom fondu između Lige šampiona i Lige Evrope je ogromna, mnogo veća nego između Lige Evrope i Lige konferencije. Moj stručni štab i ja smo već bili u Ligu šampiona, prošli smo kroz nekoliko Liga Evrope i sada Ligu konferencije sa AEK-om. Želimo elitu ponovo“.

NAŠE LOKALNE, POTPUNO POGREŠNE STVARI, MOJI PRIJATELJI SU I ZVEZDAŠI

A da li bi želeo/voleo da vas žreb spoji sa Crvenom zvezdom? Pazi, šta god da kažeš, nezgodno je.
„Zvezda je naš sportski rival, pričam iz ugla nas partizanovaca, i klub koji je mnogo napredovao poslednjih godina. Ima ogromno iskustvo u Evropi i baš je neprijatan protivnik. Igraću protiv onoga koga žreb dodeli. Ne bojimo se nikoga, što smo i pokazali ove sezone, ali uvažavamo svakoga. Respekt prema protivniku je osnova za dobar rezultat. Svaka vrsta arogancije se skupo plaća, a mi to sebi nećemo dozvoliti“.

Ovaj odgovor bi mogao da promeni perspektivu čak i najtvrdokornijim zvezdašima koji su te možda doživljavali drugačije.
„Ma, to su naše lokalne, potpuno pogrešne stvari. Među onih 50 ljudi na mojoj proslavi bilo je bar pola navijača Zvezde. To su moji prijatelji. Nisu valjda svi moji prijatelji navijači Partizana ili Rada? Pre neki dan je sa nama slavio Dejan Savić, neće se ljutiti što ga pominjem. Čuo sam se sa Dejanom Stankovićem deset puta u poslednjih deset dana. Radili smo u istim zemljama – Srbiji, Mađarskoj, Rusiji – i često se čujemo. To što ja o tome ne pričam javno, ne znači da ti odnosi ne postoje. Ako ljudi svode stvari na tako nizak nivo, to je njihov problem. Milion puta sam rekao: Zvezda je za mene bila najveći rival dok sam bio u Partizanu. Pobeda nad njom mi je najveća sportska želja, nema slađeg trijumfa. Ako ikada ponovo budem u Partizanu, naravno da ću najviše želeti da pobedim Zvezdu. Je li to nešto nenormalno? A u isto vreme, imam toliko prijatelja među zvezdašima, poput Andrije Kaluđerovića, koji je takođe bio na proslavi, kao i mnogih drugih. Neka ljudi misle šta hoće, to je cena interneta gde svako može da piše bez odgovornosti. Nisam fan toga“.

MOGLI SMO DA BUDEMO U FINALU LIGE KONFERENCIJE

(©Uroš Popović)

Mada si fan takmičenja. Deluje da je AEK pod tvojim vođstvom odigrao jednu od najboljih utakmica u revanšu protiv Rajo Valjekana, iako niste prošli dalje?
„Bila je to fenomenalna utakmica. Prvi meč tamo se, što mi u fudbalu kažemo, ’namestio’ neverovatno. Sve je bilo specifično: teren, uslovi, ambijent. Rajo godinama uspešno igra Primeru na račun tog specifičnog stadiona; onog trenutka kada napravi novi objekat sa standardnim uslovima, biće mu baš teško da ostane u ligi. Tamo smo na 1:0 za nas promašili četiri, pet nemogućih situacija. Nekoliko puta su njihovi igrači sa gol-linije izbacivali loptu dok golmana nije bilo na vidiku. Došli smo sa katastrofalnim rezultatom iz Španije, mnogo gorim nego što je bio sam performans na terenu. To nam je svima bio motiv da pokažemo da je to bio samo loš, nesrećan dan. Stvarno smo odigrali revanš na izuzetnom nivou, a kažnjeni smo za jedan jedini taktički propust, što govori o kvalitetu Rajo Valjekana. Žao mi je, naravno, jer vidim da je kasnije lagano rešio Strazbur i ušao u finale. To smo mogli da budemo mi. Bila bi to velika stvar, ne samo za nas, već i za srpsku struku – da se jedan naš trener pojavi u finalu evropskog kupa posle Ljupka Petrovića. Izračunajte sami koliko je godina prošlo“.

Tačno 35 godina od Barija. Taman intermeco da Nikolić udahne  vazduh i popije vodu.
„Bili smo na korak, falilo je malo sreće, ali je ambijent bio fantastičan. Imam jedan stravičan utisak sa te utakmice, koja se igrala dan nakon onih skandala Real Madrida posle revanša sa Bajernom i njihovog ružnog ponašanja, koji se nastavilo u serijama sve do kraja sezone. Nasuprot tome, mi smo u Atini doživeli nešto neverovatno. Poslednjim sudijskim zviždukom, iako smo ispali, krenule su ovacije celog stadiona. Dok smo obilazili počasni krug, što je tradicija na našem stadionu, čitav stručni štab i igrači Rajo Valjekana su se okrenuli, napravili nam špalir i ispratili nas aplauzom. Dobili smo satisfakciju i od mog mlađeg kolege trenera, koji je otvoreno priznao da je fudbal brutalan i da u dve utakmice bolja ekipa nije prošla dalje. To nam je bila satisfakcija, a ostalo je veliki žal. Ono što je mene iznenadilo, a čega sam se plašio, jeste period posle toga. Utakmica se završila u četvrtak iza ponoći, a već u nedelju u šest popodne smo igrali protiv PAOK-a. Energija ekipe je bila na istom nivou i to je za mene bio trenutak kada sam postao poprilično siguran da su stvari u našim rukama. Ponoviti takvo izdanje u manje od 72 sata, posle velikog emotivnog pražnjenja, bio je znak da je ekipa postala zrela“.

Napadač Luka Jović ističe da ekipa nije imala pobednički karakter kad je u nju stigao, ali da ga je izgradila tokom sezone i da je period s kraja oktobra i početka novembra bio prekretnica. Između ostalog i zbog toga što si posle poraza od Olimpijakosa i PAOK-a izgradio njega i Mijata pred svim igračima.
„A, nije smeo to da iznosi u javnost, a-ha-ha... Tačno, imali smo teške momente pos,le poraza od PAOK-a i Olimpijakosa. Morali smo nešto da promenimo. Uvek očekuješ najviše od onih za koje znaš da najviše mogu da daju. Nećeš u takvim trenucima ’gađati’ 24. igrača u rotaciji, već one koji nose najveću odgovornost. Kako bi Dule Vujošević rekao, kada onaj prvi pristane da se baca za loptu i podredi se timu, onda se ’pali mašina’. Bio je to direktan razgovor, sa povišenim tonovima, ali je dao efekte. Od tog trenutka se sezona promenila. Apsolutno sam saglasan sa Lukinim rečima da je to bila prekretnica, jer je i sam Jović bio važan deo grupe. Rasli smo. Imali smo uspone i padove, ali oni nisu bili dramatični i bili su najmanji u odnosu na sve konkurente. Bili smo stabilni i završili smo prvenstvo sa serijom od 24 utakmice bez poraza. To je u Grčkoj izuzetno teško uraditi, čini mi da je to drugi najbolji rezultat u istoriji lige. Ekipa je rasla kao grupa, hijerarhija unutar tima, odnosi, način igre... Sve je vodilo do momenta kada smo znali da smo na pravom nivou i da to samo treba držati do kraja“.

LJUDI VAN SPORTA ŽIVE U ZATVORENIM SVETOVIMA, PONOSAN SAM NA „ŠARENU“ SVLAČIONICU

A, kako se drži tenzija, pozitivna, sportska, videli smo i u snimcima iz svlačionice, neposredno pred izlazak na teren. Pred revanš sa Anderlehtom si izgovorio „Fight, believe, never give up“, što je postala kultna rečenica. Da li se spremaš za govore?
„Prvo, ja taj film o uspehu, u kome se vide scene iz svlačionice, još nisam video, niti znam šta su puštali na semaforu. Moraću da im tražim da mi pošalju. Nikada se ne spremam, to je izašlo iz mene u trenutku. Ne pišem govore kod kuće, to se događa neposredno pred izlazak iz svlačionice. Moraš da kažeš ono što osećaš, par reči – kratko, brzo i koncizno, da podigneš nivo motivacije. Interesantno je da je taj govor naišao na neverovatan prijem. Ljudi vezani za AEK su to usvojili kao svoju filozofiju, kao aksiom. Napravili su zastave sa tim natpisom. Danas me zaustavljaju na ulici i viču: ’Coach, fight, believe, never give up’. To mi strašno prija“.

Bilo je i onih žestokih momenata, poput: „sad je vreme da pokažemo m...“?
„A dobro, ima i neakademskog rečnika, ima i mirnih i nemirnih poluvremena. To je deo posla. Nikada ne glumim, jer bi igrači to odmah prepoznali. To je jedina stvar koju ne smeš da radiš – da se foliraš. Moraš da uneseš iskrenu energiju“.

Prošli put sam te pitao kako držiš svlačionicu na okupu, a sada je raznolikost proširena, pa imaš 19 nacionalnosti. Na proslavi smo videli Srbe, Albance, Hrvate... Svi kao jedan, bez prekog pogleda. Kako to uspevaš?
„Isti je odgovor kao i za ono o Zvezdi. Te podele su samo za ljude koji u sportu ne učestvuju i koji žive u svojim zatvorenim svetovima. A kako bi drugačije trebalo da bude? Mi smo sportisti, normalni ljudi. Pričamo istim jezikom, dolazimo iz iste kulture, većina nas je rođena u istoj zemlji. Ta multikulturalnost naše ekipe je fenomenalna, za mene predstavlja novo i prelepo iskustvo. Ponosan sam na to kako su ti ljudi funkcionisali“.

Imam još jedan podatak: 20 različitih fudbalera je dalo golove za AEK ove sezone.
„Eto, i to je lepo. Ali još lepša je njihova zajednička radost. Kako se Luka radovao Varginim golovima, kako Varga Lukinim, kako obojica Zinijevim... Cela klupa je letela preko terena. Zbog toga smo uzeli titulu. Da skratim filozofiju – to je to“.

OVA TITULA ME PODSEĆA NA 2017! VOLEO BIH DA SAM POGREŠIO, A DA JE PARTIZAN ŠAMPION

Marko Nikolić (©Starsport)

Podseća li te ovaj uspeh sa AEK-om, makar malo, na onu titulu sa Partizanom iz 2017. godine?
„Podseća! I to po mnogo čemu. Ova titula mi je sa te strane posebno draga, to sam rekao i grčkim novinarima. Do sada sam uvek govorio da mi je bez premca najdraža dupla kruna sa Partizanom, a ovu titulu bih mogao da stavim u istu ravan. Mnogo toga me je podsećalo na tu 2017, od tačke sa koje smo krenuli, preko toga kako smo rasli kao grupa, do načina na koji smo muški i sportski izdržali sve okolnosti oko nas. Mnogo je paralela i zato mi je ovaj uspeh sa AEK-om posebno drag, kao što je bilo 2017“.

Idealan tajming da se prebacimo na aktuelna dešavanja u  Humskoj.  Prošli put si rekao da, ako se već menja trener, mora se naći bolji. Ispostavilo se da je smena Srđana Blagojevića bila loša odluka. Sad vidimo da i sa njim na klupi Partizan sezonu završava na trećem mestu, uz mnogo problema unutar kluba.
„To je uvek delikatna tema. Šta god da kažem, pogotovo u ovo predizborno vreme u klubu, neko će tamo da zloupotrebljava. Ne da upotrebljava, nego baš zloupotrebljava. Iako sam bio u pravu, nije mi drago zbog toga. Više bih voleo da sam pogrešio, a da je Partizan šampion. Definitivno, klub se još uvek traži na svim nivoima. U jednom trenutku je to izgledalo izuzetno lepo, osnovu tima su činili momci iz omladinske škole, publika je to prepoznala i poseta je bila rekordna u poslednjih deset godina, što je izuzetno važno. Pojavila se i finansijska perspektiva kroz potencijalne transfere mladih igrača, iako to ne može da bude jedini osnov za funkcionisanje. Pojavila se i rezultatska nada, jer to navijače najviše zanima, a Partizan posti evo već devet sezona, biće deset sledeće godine“.

To je bilo. A sad, kako ti je Partizan delovao u poslednjem periodu, od našeg prethodnog susreta u novembru?
„Loše, nikako, užasno, slabo, sve slabije i slabije. Poremećeni odnosi među rukovodiocima su se sigurno odrazili na ekipu. Došlo je do potpunog zaokreta u planiranju i vođenju ekipe, promenilo se nekoliko trenera i sve to zajedno je dovelo do ovoga gde je Partizan danas. Nije moglo da ima nikakav drugačiji ishod. Kad bude bilo vreme na Skupštini, biću jasan i opredeliću se, ali je neodgovorno da se klub poput Partizana uvlači u medije koji su za mene sporni, da se koriste ljudima koji se nazivaju novinarima, a pitanje je da li su to, i da se od Partizana pravi rijaliti. Preveliki je to klub za takve stvari“.

NE DAM SEBI ZA PRAVO DA SE ZOVEM LEGENDOM PARTIZANA! ZVEZDA JE TU DISCIPLINOVANIJA

(©Uroš Popović)

Da li to znači da te očekujemo 1. juna u Beogradu na Skupštini crno-belih, pošto si član.
„Da, ako Bog da zdravlja, biću tamo. Žao mi je što je klub u ovom momentu i nadam se da će kroz Skupštinu izaći iz krize, mada se bojim da to neće biti kraj i da će određeni ljudi nastaviti po starom da se oglašavaju. Tu postoji velika razlika između Partizana i Zvezde. Zvezda kroz istoriju ima mnogo tradicionalno veću disciplinu ljudi koji su bili u klubu – bivših igrača, rukovodilaca i trenera. Oni imaju bolju strukturu, proglasili su Zvezdine zvezde i ne može svako, uz svo poštovanje, ko je odigrao 30 ili 50 utakmica da se zove Zvezdinom legendom, već samo bivšim igračem. A u Partizanu se manje-više svako ko je ikada odigrao išta zove legendom. Sebi nikad nisam dao za pravo da se tako zovem. U Partizanu su legende neki drugi, a ne ja ili neko ko ima 50 ili 70 utakmica. Zna se ko su prave legende Partizana: od Moce Vukotića, Saše Ilića, Nikice Klinčarskog... Postoje i trenerske legende poput Ljubiše Tumbakovića, koji to jeste po broju utakmica i trofeja. Oni su legende. Mi ostali smo bili manje-više uspešni, voljeni ili cenjeni, ali nismo nikakve legende. Zvezdaši su tu disciplinovaniji i bolje se ponašaju prema svom klubu u medijima. U Partizanu je postala tradicija da ljudi daju sebi za pravo da lako idu protiv svog kluba, a meni se to ne dopada. Ja ću uvek biti na strani kluba i institucije Partizana i potrudiću se da mlađe naraštaje svojim primerom skrenem na taj put“.

Želiš li još nešto da kažeš o toj situaciji ili čuvaš izlaganje za Skupštinu, za koga ćeš se opredeliti?
„Reći ću na Skupštini ako me neko bude pitao, ali to mi nije fokus. Ima ko se bavi time, dok ja nemam nikakvu dodirnu tačku, osim što pratim, gledam, navijam. Imam toliko obaveza u poslu koji je zahtevan, imam i privatni život. Partizan mi nije preokupacija. Ljudi misle da ja ovde u Atini sedim i po ceo dan se bavim Partizanom. To nema veze s mozgom, to su već teorije koje graniče sa patologijom, da ima ime u medicini. Ja sam najobičniji navijač Partizana, bivši trener, i ništa više od toga. Imam svoj posao koji je zahtevan i svoj život“.

Čak i u takvim okolnostima, mnogi pitaju: „Kada će Marko da se vrati u Partizan?“. Iako bih ja postavio kontra-pitanje – zašto bi se vraćao u ovom trenutku?
„Za Partizan trenutak uvek može da bude. Sad već filozofiramo. Partizan je veliki klub i uvek je izazov. Postoji ona čuvena krilatica Duška Radovića: ’Nije uvek lako, ali je uvek lepo’. To važi i za rad u klubu. Imam ogromno poštovanje prema toj instituciji i zato je svaki trenutak vredan razmišljanja, ali ljudi moraju da shvate da imam svoje obaveze, ugovor i svoj put u karijeri. Ovde imam ljude sa kojima gradim profesionalne i prijateljske odnose. U sportu moraju da se steknu uslovi. Koliko se čekalo da se Željko Obradović vrati u košarkaški klub? Radomir Antić se nikada nije vratio u Partizan, ali se vratio u reprezentaciju. Ljubiša Tumbaković isto tako. I Luku Jovića pitaju kada će se vratiti u Zvezdu. Siguran sam da on voli Zvezdu kao ja Partizan, i verovatno će u nekom trenutku imati tu želju, ali moraju da se poklope kockice. Ja se nadam da će biti uslova da možda ja još jednom vodim Partizan malo ranije nego što se pobrojanima desilo“.

OSEĆAM DA ŽELJKO NIJE ZAVRŠIO SA PARTIZANOM! SAD SVI CITIRAJU DULETA, A DOK JE BIO ŽIV...

Na utakmici KK Partizan Mozzart Bet (©MN Press)

Kad smo već kod Željka Obradovića, kako si doživeo miks emocija koji su navijači prošli sa njim ove sezone, znajući tvoju povezanost i sa ostalim sportovima i Žocovu sa Grčkom?
„Svi mi patimo za Željkom. To je redak slučaj u svetu sporta da publika toliko pati za trenerom i ta priča ’čekam tebe da ostvarim jedan davni san’ je potpuno logična. Partizanu je doneo jedinu evropsku titulu i najveći je trener u istoriji košarke. Iako sam daleko mlađi, privilegovan sam što ponekad imam priliku da sa njim popričam i da se družimo. Iako nisam stručnjak za košarku, moj osećaj je da ta priča nije došla do kraja. Kao da nije završena. Ne mogu da pričam, naročito ne u njegovo ime. Moj osećaj je da Željko ima još šta da pruži Partizanu i nije završio svoju priču. Tako meni izgleda sa strane. Cela hala godinama peva njegovo ime, igrači se izražavaju pozitivno, u pitanju je fanatik svog posla, uvažen od svih kolega, čovek koji putuje po Evropi i uvek traži novo znanje. Biće i sad na Fajnal foru, u Atini. Pojam trenerske struke“.

Nažalost, napustio nas je još jedan fanatik – Duško Vujošević. Za tebe, pretpostavljam, posebno bolno, jer te je na početku karijere, dok si bio u Partizanu, javno štitio.
„Jako teško sam to podneo. Dule je prepoznao nešto u meni iako dolazimo iz različitih sportova. ’Lobirao’ je za mene i štitio me medijski na početku moje karijere, što nikada neću zaboraviti. Iako smo svi znali da je bolestan, za takav odlazak ne možeš da se spremiš. Neverovatno je da su njegov višedecenijski prijatelj Božo Koprivica i on otišli praktično u nekoliko sedmica. To je veliki gubitak za naše društvo. Bio je čovek mnogo širih vidika od samog sporta, a u svom poslu je bio genije. Bio je toliko posvećen da je na kraju izgubio zdravlje, o čemu je i sam govorio. Retko se sreće takva osoba, do srži posvećena detaljima, da na kraju izgubi zdravlje. Sada ga svi citiraju, što je naša specifičnost – da to radimo tek kada neko ode – a nije bilo baš tako bilo za Duletovog života. Ostavio je neizbrisiv trag“.

Pominjući trag, u ovoj tituli AEK-a apostrofiramo učinak tvojih saradnika, Radoja Smiljanića i Gorana Basarića, koji su još od Rada uz tebe.
„To što nemamo povreda u ključnom delu sezone je velika zasluga  Gorana Basarića. Školovan kadar sa ogromnim iskustvom koji sa mnom radi 15-ak godina. Naša metodologija je takva da u prvom delu sezone, dok traje adaptacija na intenzitet, može doći do sitnih povreda, ali u drugom delu igrači imaju punu adaptaciju i tada imamo sve resurse na raspolaganju. Tu je i Radoje Smiljanić, izuzetan trener koji je uz mene izrastao u ozbiljnog stručnjaka. On deli sva moja iskustva i ima neverovatne socijalne kvalitete u komunikaciji sa igračima, što meni savršeno odgovara. On ume da ’hendluje’ svlačionicu i da se spusti na nivo igrača kada je to potrebno. Konačno je upisao i PRO licencu, jer do sad, izgleda, ’nije imao reference’. Tamo je kod mog prijatelja Dače Zorka i dobijam samo pohvale za njega. Ponosan sam što je primer drugima na tom školovanju“.

Uvek voliš da imaš Balkance u timu – snažne momke, fizički i mentalno. Šta kažeš o našem trilingu u AEK-u?
„Bilo gde da sam radio, trudio sam se da dovedem igrače sa naših prostora – Srbe, Hrvate, Bosance, Slovence... Ponekad me naljute, pa kažem da neću više, ali se uvek vratim na isto. Razlog je naš kolektivni mentalitet. Možda strancima nekad ’bodemo oči’ u određenom trenutku, ali kada se lomi, kada je najvažnije, mi smo najbolji. I u kolektivnim i u pojedinačnim sportovima. To je dokazao Novak Đoković, koji nam je ovde komšija, koji je to dokazivao nebrojeno puta. Iisto to važi i za kolektivne sportove. Ova tri momka su ugradila sebe ogromnim delom u rezultat AEK-a“.

MARKO GRUJIĆ JE PROGUTAO EGO I HVALA MU NA TOJ ŽRTVI

Idemo pojedinačno. Luka Jović je najbolji strelac ekipe sa 21 golom.
„A to nije uobičajeno u Grčkoj. Odigrao je sezonu života, najbolju posle onog Ajntrahta. Izgradili smo odnos punog poštenja, bez lažnog uvažavanja, i to mu se vratilo na najbolji mogući način. A kada se njemu vrati, vrati se i celoj ekipi. Reč je o vanredno kvalitetnom igraču. Biti fudbaler Reala nije slučajna stvar, jer Madriđani oni ne uzimaju bilo koga. Izuzetno mi je drago što je ovde našao sreću i put. Imao je izvanrednu sezonu i na ogroman način se ugradio u ovu titulu. Publika ga je prihvatila, skandira mu se na svakoj utakmici i to mi je posebno drago“.

Sa Lukom Jovićem (©Uroš Popović)

Jović je sad ono što je pre tri godine u očima publike bio Mijat Gaćinović, kao jedan od pokretača osvajanja duple krune. U potonjem ciklusu je igrao manje, a i takav je bio važan.
„Mijat je povredio meniskus i nije mogao da igra u poslednje tri utakmice, želim mu brz oporavak. Ono što se piše u Srbiji želim odmah da demantujem: Mijat je igrač AEK-a još najmanje dve godine, jer smo mu produžili ugovor nekoliko dana pre te povrede. Znam ga još iz Vojvodine, dok je bio tinejdžer. Već četiri sezone je u Grčkoj, adaptiran je, savladao je jezik i izuzetno je važan za svlačionicu. On je vrhunski profesionalac. Radoje i ja se svako jutro ’trkamo’ ko će prvi doći u bazu da odradi trening pre igrača, a jedini koji može da nas ugrozi je Mijat. Pojavi se tu negde s nama, a odlazi poslednji. To je razlog zašto mu je ponuđen novi ugovor“.

Simboličnu ulogu na terenu imao je Marko Grujić. Najviše zato njegovo telo nije u stanju sa isprati njegov fudbalski um, ali i kad nije igrao, ćutao je i – trpeo. I to je vrednost.
„Marko je dečko izvanrednih igračkih i ljudskih kvaliteta. Nije se naigrao koliko je možda želeo, mada ima 20 mečeva, ali je uglavnom ulazio sa klupe jer se vraćao iz duge i teške povrede. Uspeo je Grujić da uradi najtežu stvar u sportu i životu – da proguta sopstveni ego i stavi ga u službu ekipe. On ima neverovatan pedigre i karijeru, i na toj žrtvi sam mu neizmerno zahvalan“.

Nadmudrio si velika trenerska imena poput Hosea Luisa Mendilibara (osvajača Lige Evrope i Lige konferencije), Rafaela Beniteza (Liga šampiona i dve Lige Evrope) i Razvana Lučeskua (četiri). Kad si ih sve srušio grčki mediji su napisali: da je Marko Nikolić šahista, bio bi velemajstor.
„Videćemo šta će pisati kad dođe prva kriza, a-ha-ha. Kada su uspesi, nižu se hvalospevi. To je ona čuvena priča o izmenama: ubaciš igrača, on postigne gol, ti si genije. Drugi put se to ne desi i onda ’ništa ne znaš’. Niti je ono prvo genijalnost, niti je ovo drugo neznanje. Mi treneri smo više zanatlije nego genijalci. Sa iskustvom dolazi rutina i osećaj, ali ovo je ekipni sport. Nije Marko Nikolić pobedio Mendilibara, nego je AEK pobedio te klubove. Od čistača trave do predsednika – svako je dao svoj procenat u ovom kolaču uspeha“.

Pomenuo si vlasnika kluba Mariosa Iliopulosa. Deluje kao atipična pojava u svetu fudbala? Od pevanja, igranja, driftovanja automobilom na terenu, zapaljivih govora, odnosa sa čelnicima FS Grčke...
„Izuzetno simpatičan, robustan lik, nepredvidiv i veoma emotivan, što meni odgovara jer sam i ja takav. On je ’svež’ u fudbalu, ovo mu je tek druga sezona i prvi veliki uspeh, pa treba razumeti njegovo preterano radovanje. Omogućio nam je sve što nam je trebalo, a ono što je najvažnije – imam potpunu autonomiju u radu. Njega nema u našem nedeljnom procesu, ne meša se u struku. Čovek voli utakmicu, voli da zagrli igrača na izlazu na teren, da im preda svoju energiju. Uđe u svlačionicu nekoliko puta godišnje, posle velikih pobeda ili kada se dele premije, da peva i igra sa ekipom. Imamo zdravu komunikaciju – sportski direktor Havijer Ribalta, predsednik Minas Lisandru, vlasnik i ja. Čujemo se često telefonom zbog obaveza, a nekada se i okupimo nas četvorica da razmenimo mišljenja o projektu, o tome gde smo i šta treba da promenimo. Saradnja je za primer. Mogu da kažem da verovatno nisam imao boljeg predsednika ili vlasnika u karijeri. Naravno da je ekscentrik, videli ste i sami da voli da peva, a voli i da vozi, pošto se bavi auto-trkama. On je tu dugogodišnji šampion. Koliko sam čuo, on je najbolji vozač u reli trkama već godinama. Dakle, on je profesionalni sportista, pored toga što je vlasnik kompanije Sea Jets, najveće na Egejskom moru sa flotom od oko 100 brodova. Njemu sada počinje sezona ostrva, ali to je čovek koji je dao srce AEK-u i ovom timu. Za mene je on najbolji vlasnik kojeg sam do sada imao“.

BAVLJENJE SUĐENJEM JE PUT U PROPAST, ALI NE ZNAM ŠTA ĆE NAM ITALIJAN

(©Uroš Popović)

A prošao je Marko svašta, preko Srbije, Slovenije, Mađarske, Rusije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. I stalno je, čak i kad nije u matici, pohvalno govorio o našem fudbalu, da što se tiče igrača i struke nemamo problem. Možda ga sad ne prati na način i pažnjom koji bi voleo, ali i dalje dovoljno upućen u osnove.
„Najiskrenije, nisam stigao da ispratim mnogo toga ove sezone. Intenzitet takmičenja u Grčkoj je bio takav da nisam imao prilike da se bavim našom ligom. Mislim da sam od svih derbija uspeo da pogledam samo isečke. Pratim tabelu kroz medije i kontakte, ali zaista sam nikada manje ispratio detalje. Potpuno sam nekompetentan da kažem nešto više o samom takmičenju ili suđenju. Čak i ne znam šta će nam Italijan da vodi sudije, mada je to druga tema. Ovde u Grčkoj derbije sude isključivo stranci“.

Da li je to u redu? Da li se osećaš komfornije kada sude stranci?
„Ne znam, nisam se bavio suđenjem. Mislim da je put u propast ako se ovde baviš tim stvarima. Imao sam neke zdravorazumske komentare u toku sezone i to je to. Ono što mene zanima su igrači i treneri. Naša liga uvek iznedri nekog dobrog mladog igrača, ali i kolege. Drago mi je da je ove sezone skrenuo pažnju Rade Koković, moj bivši igrač i kapiten u Radu. On mi je i komšija u Beogradu, živimo 200 metara jedan od drugog. Razmenili smo poruke, čestitao sam mu na sezoni, ali on je inteligentan i svestan je da mu je sledeća godina ključna za potvrdu. Tu je i Marko Jakšić, sa kojim sam na vezi skoro svake nedelje i koji je takođe skrenuo pažnju na sebe. Ne zaboravimo ni Marka Jovanovića koji je sa Teleoptikom napravio istorijski uspeh. Ne bih ni njega izostavio. Iako je to niži rang, Jovanović je pokazao da je spreman da napravi uspeh. Kod nas ljudi vole da traže ono čuveno ’da, ali...’. Tu nema ’ali’. Čovek je napravio rezultat i to je ozbiljna referenca. Što se ostalog tiče, Zvezda i dalje dominira, Partizan se i dalje traži, a Vojvodina deluje stabilnije sa Miroslavom Tanjgom. Ostalo nisam previše ispratio“, zakjučio je Marko Nikolić.