INTERVJU – Radomir Koković: Mislim da imam potencijal za rad u ozbiljnom fudbalu u Evropi

Nešto malo više od godinu dana je Radomir Koković na klupi Železničara iz Pančeva, ali već je zaslužio da mu u klupskim  prostorijama okače sliku u prirodnoj veličini.

Posle samo treće sezone u Mozzart Bet Superligi, Dizelka je izborila izlazak na kolosek za međunarodne “vožnje”, a najzaslužniji za to je Radomir Koković, koji je od Železničara, sa najmlađim igračkim kadrom, napravio superbrzi, moderni voz. Toliko dobar, uticajan, dopadljiv, da su mu kolege stručnjaci i kapiteni 16 superligaških klubova odali priznanje da je najbolji trener lige ove sezone.

Direktno, jasno, precizno igra Železničar na terenu, isto onako kakav je Koković van terena, što ga čini vanredno zanimljivim sagovornikom. Pogotovo sada kada je laureat za takmičarsku 2025/26, na koju se ovog vikenda spušta zavesa.

Obično svi kažu da su im najdraža priznanja koja dobiju od kolega…
“Jesu, stvarno jesu. To nije floskula. Svo poštovanje za vas novinare za sve što radite, ali kad nagrada dolazi od nekoga ko se bavi istim poslom, to nosi ozbiljnu težinu. Ovo je nagrada pre svega mojih igrača i mog stručnog štaba, jer bez obzira na moje ideje, na to što znam ili ne znam, igrači su egzekutori toga i moj stručni štab koji je vanredno posvećen, koji radi bukvalno dvadeset sati dnevno. Oni me čine boljim. Velika zahvalnost kolegama i veliko, veliko moje lično zadovoljstvo, jer ovaj rezultat mi je najveći uspeh u karijeri i to što priznanje dolazi posle njega mi je baš velika stvar”.

Možeš li da osvrneš na ovu istorijsku sezonu, koja je suštinski završena za Železničar, iako je ostalo još jedno kolo? Da li se nadao, ne samo rezultatski nego i igrački, da će sve da izgleda tako dobro?
“Moramo da počnemo od toga šta je uprava želela i koji su zahtevi postavljeni ispred mene. Mi smo želeli da budemo mladi, da igramo moderno, da budemo konkurentni u Mozzart Bet Superligi i da prvi put u istoriji uđemo u plej-of. Ceo taj proces je krenuo dosta sporo zato što smo promenili veliki broj igrača i negde je tipično za moje timove, kada pravim retrospektivu karijere, da uvek počinjemo sporo. I kad sam bio u Voždovcu i u Zemunu i u Turskoj… Počeli smo jako sporo zato što je novim igračima  potrebno vreme da prihvate zahteve, da uđu u moj model igre, pa smo u prva četiri kola imali dva boda. Nije bilo panike zato što, pod broj jedan, verovao sam u ono što radimo. A, pod dva, prosto se desilo i namestilo da su neki igrači sazreli pre vremena i da smo oformili najmlađi tim u ligi. Ja sam znao da ćemo biti dobri, da je samo pitanje vremena kada ćemo da počnemo da osvajamo bodove u nizu. Koliko dobri, to nisam znao. Indikatori na temu gde možemo da završimo na kraju mi je bilo nekoliko utakmica koje smo odigrali u toku jeseni gde sam shvatio “čekaj bre, mi možemo da se umešamo u borbu za vrh”.

POSLE 1:3 PROTIV OFK REKAO SAM MOMCIMA: “OVO JE NAJBOLJA UTAKMICA KOJU SMO ODIGRALI U SEZONI”

Možeš li da kažeš koje su to utakmice? Pretpostavljam da je jedna bila protiv Partizana u Humskoj, koju ste dobili 3:1?
“Da, ali pre Partizana je bila utakmica sa OFK Beogradom koju smo izgubili 3:1 kod kuće. Napravio sam sastanak posle te utakmice, nakon urađene analize i rekao sam: „Momci, ovo je najbolja utakmica koju smo odigrali u sezoni”. Verovatno su pomislili “ovaj čovek nije normalan”. Meni je kvalitet naše igre davao za pravo da verujem da ćemo biti jako dobri, bez obzira na rezultat, jer to je, pričam stalno, najveći izazov trenera: da sagleda stvari iz neutralne pozicije, nezavisno od rezultata. Kad pobedimo utakmicu, samo to zadovoljstvo zbog pobede dosta problema zna da zamaskira. Obično kada se pobedi analiza je naslonjena na dobre stvari, što samo po sebi vuče neku euforiju, zadovoljstvo i onda nismo objektivni. Sa druge strane, kad se izgubi, sve je crno i opet ne gledaš stvari racionalno, nisi objektivan. A, ja se trudim da budem negde uvek ravna linija. Da to shvatim kao deo procesa i da meni glavni indikator bude kvalitet naše igre, a ne da li smo mi primili gol iz kornera, slobodnjaka, da li je bila neka greška... Utakmica protiv OFK Beograda me jako ohrabrila i naravno, pobeda protiv Partizana (3:1), jer sam tu video da smo probili psihološku barijeru da možemo da pobeđujemo velike timove na strani. Mi smo u prvom kolu izgubili ovde od Partizana 1:0 golom u nadoknadi, bili smo dobri, ali se osetilo da nemamo samopouzdanje, nemamo dovoljno vere da možemo da se takmičimo sa najboljima. I ta utakmica 3:1 u gostima bila je prekretnica za nas da svi poverujemo, pre svega igrači, da kažu “čekaj bre, mi smo dobri, možemo da pobedimo ovaj najbolje ekipe na strani”. To nam je bio ozbiljan zamajac za nastavak sezone”.

Da li bi bio jednako zadovoljan s tim što ste prikazali tokom sezone, a da ste završili peti na tabeli?
“Mnogo dobro pitanje. Hm, da. Da, jer mi nijednog trenutka u pripremi sezone i u priči o ciljevima, gde bismo mogli da završimo nismo rekli da hoćemo budemo četvrti, da hoćemo da uđemo u Evropu. Tako da je u odnosu na tempo za koji sam mislio da će ova ekipa da se razvija, peto-šesto mesto bilo sasvim prihvatljivo. Meni je najbitnije da igrači rastu i da se razvijaju, da je taj proces sam po sebi dobar i kvalitetan i ne bih bio nezadovoljan da smo završili peti. Ovo je samo neka nagrada za celu posvećenost svih nas i za to što su igrači prikazali”.

Postavili ste ove sezone lestvicu prilično visoko, na istorijskoj visini za Železničar. Hoćete li moći sledeće sezone da to ponovite, da ne pitam za više od toga? Mnogima nije uspelo da održe taj visok nivo. Osećaš li to opterećenje?
“Mi smo razvojni klub i mi ćemo stalno biti u procesu reizgradnje, gde ćemo imati ideju da ostanemo jedni od najmlađih u ligi, a gde će neminovno, pošto živimo od transfera, nama najbolji igrači odlaziti. I mi ćemo stalno biti u nekoj novoj izgradnji. Pravilo bonusa nas takođe negde usmerava i limitira, jer nemamo još dovoljno razvijenu omladinsku školu odakle možemo da crpimo talenat, nego moramo da dovodimo mlade igrače koji ne prođu u Zvezdi, Partizanu, Čuki, Vojvodini. Mi smo negde šesta, osma ruka u toj podeli. I to su otežavajuće okolnosti, ali sam sad skrenuo s teme potpuno... Lično nemam to opterećenje, zato što sam svestan šta je ovaj klub u ovom trenutku i šta ovaj klub treba da predstavlja, a to je jedan od najmlađih kadrova i klub koji se bavi prodajom. Mi kao takvi ne možemo da očekujemo, pogotovo ne sad u početku, da pravimo ovakve rezultate iz sezone u sezonu. Meni ne bi bilo iznenađenje da sledeće godine završimo peti, šesti, sedmi i to ne bih doživeo kao tragediju. Prosto, mislim da je ovaj klub trenutno u fazi razvoja koja je takva da nam neće omogućiti da i sledeće godine i one tamo budemo u samom vrhu. Što ne znači, naravno, da nećemo probati. To je moja strana. E sad, najbitnija stvar je kako to ljudi koji vode ovaj klub vide. Ja sam s ovim što sam upravo izgovorio komforan. Neminovno je da će negde  porasti apetiti i ambicije ljudi koji vode klub. Na meni je da probam da približim ovo moje razmišljanje njima, ne da bih pravio alibi sebi, nego da im prosto objasnim da sledeće sezone ne možemo da postavimo sebi cilj da budemo bolji od ove, da budemo treći, da budemo drugi, nego jednostavno da ostanemo dosledni kursu koji smo uspostavili ove sezone. Ove sezone nas je to dovelo do četvrtog mesta. Sledeće sezone će nas dovesti do ne znam kog”.

Našim klubovima se dešavalo da odigraju sjajno sezonu-dve, izađu u Evropu, tamo se kratko zadrže, a onda nekako zapadnu u apatiju. Radnički iz Kragujevca je poslednji primer, ranije se dešavalo i drugima. Pribojavaš li se da se to ne desi vama?
“Biću prilično konkretan: mislim da su te ekipe pojela očekivanja. Da su napravili ozbiljne budžete, ozbiljne timove od formiranih igrača i izašli su u Evropu sa idejom “prolazimo prvo, drugo kolo ili propast”. Mi ćemo gledati da ne uđemo u tu zamku, jer Evropa je super i sve je to odlično, ali nijednog trenutka nećemo gledati na to da, ko god nam bio protivnik, ako ne prođemo prvo kolo ili drugo kolo biće smak sveta. Ne, mi na Evropu gledamo kao na još jednu razvojnu šansu, da naši igrači steknu dodatno iskustvo, da se klub pomeri dodatno u organizacionom smislu i da sve to doživimo kao neku nagradu za sve što smo uradili do sada. Što ne znači da nemamo takmičarske ciljeve i da ne želimo da pobedimo kog god nam bude bio protivnik. Naprotiv, ja idem u svaku utakmicu da pobedim. Ali, moja je ideja da ne pristupimo takmičenju u Evropi “biti ili ne biti”, ako se izgubi - katastrofa, ako se pobedi -  euforija”.

ŠIZOFRENA SU MI RAZMIŠLJANJA ŠTO SE TIČE PROTIVNIKA U EVROPI, MENJAJU SE IZ DANA U DAN

Lista mogućih protivnika u 2. kolu kvalifikacija je prilično dugačka, pa da pitamo ovako: da li si škola mišljenja “daj nam što jačeg, da bude spektakl” ili “daj što slabijeg, da prođemo dalje”?
“Malo sam šizofren u svojim razmišljanjima što se tiče potencijalnog protivnika, ali gledam da se negde ne opterećujem time, iako je prosto to neizbežno. To se bukvalno menja iz dana u dan. Jedan dan se probudim i kažem daj nam neki Ajaks da se “pokoljemo” s njima, da vidimo šta će bude, a neki put bude da je bolje za prvog rivala neka Farska ostrva, Island. Ne znam šta da kažem. Mi ćemo se spremati ko god nam dođe da probamo da ostanemo dosledni sebi i svom identitetu, da radimo ono što radimo cele sezone. E sad, naravno, u kojoj meri ćemo biti u stanju da to radimo protiv nekog, ne znam, Ajaksa, Tventea ili ne znam koga... Sigurno ne u tolikoj meri. A, verovatno u malo većoj meri protiv nekih slabijih protivnika, da ne pominjem imena, da ne motivišem sada nikoga. Ko god da nam dođe - prihvatamo, idemo da budemo svoji i to je to. Negde bih najviše voleo da nam padne  Goctepe, jer to je moj bivši klub, ali mislim da se oni neće kvalifikovati za Evropu”.

Evropa je dosta brzo, pa kakav je plan što se tiče igrača? Da li ćete morati nekog da prodate, da li ćete moći da sačuvate tim do kraja kvalifikacija?
“Pitanje za milion dolara. Za Džaspera znamo da ima dosta  interesovanja. On ulazi u poslednju godinu ugovora i negde je prirodno da sada ode i ja se spremam kao da ide, jer znam šta je tržište, koje je interesovanje, znam šta je strategija našeg kluba. Prirodno je da napravimo taj transfer. Neću padati u depresiju i letargiju ako ode, iako ga mnogo cenim kao igrača i mnogo nam znači. Postoji još nekoliko igrača koji su interesantni za inostrano tržište. Milikić će sigurno imati opcije za odlazak. Čak je i Tegeltija privukao pažnju ozbiljnih evropskih klubova. Tako da nemam tačan odgovor na to pitanje, ali ako sabiram dva plus dva, znam otprilike šta će se desiti. Određeni broj igrača će sigurno napustiti klub, ali mi se trudimo da okosnica ostane 70-80 odsto nepromenjena”.

DŽASPER BI TREBALO DA RADI ZA UJEDINJENE NACIJE

Kad si već pomenuo momke, najistaknutije pojedince tima ove sezone, da te pitamo o njima: Dejan Stanković je za igrača godine glasao za Silvestera Džaspera, ali je rekao kako bi morao da svaku utakmicu igra na “sto odsto”.
“Slažem se sa Dekijem, iako poznajem Džaspera malo bolje, ali on je to stvarno pogodio “u glavu”. Džasper je prvo sjajan momak, kulturan, lepo vaspitan, poslušan u smislu da prihvata svaku sugestiju. Govori četiri, pet jezika. Nama koji god stranac dođe - Džasper je tu. Trebalo bi da radi za Ujedinjene nacije. Govori portugalski sa Simaom, francuski sa ovim Francuzima, srpski je naučio fenomenalno, zna i bugarski... Stvarno sjajan momak. Što se tiče zahteva, sve hoće, sve prihvata. E sad… On nema lošu nameru, nije kvaran da “povuče ručnu” ili da se nešto štedi. Jednostavno, oseća da je najbitniji igrač u ofanzivnom delu ekipe, najkreativniji. I nekad to zna ne da zloupotrebi, nego da ga to malo uspava, da ga nekad malo zadovolji. Ne očekujem od Džaspera da bude najbolji defanzivac i da oduzme petnaest lopti po utakmici, ali očekujem da se više nametne, da bude gladniji, da kad da gol ili ima asistenciju, da hoće još jednu. Ta njegova crta da se lako zadovolji je bila izražena na nekim utakmicama. Iako mislim da je da je većinu utakmica odigrao kao lider. To sam od njega i tražio, a na utakmici koja je nas je najviše pogurala ka Evropi, protiv Novog Pazara u Pančevu, radio je sve”.

Kako gledaš na napredak ovaj Mirka Milikića? Odigrao je sezonu karijere, izabran je, uz Džaspera, u Tim sezone Mozzart Bet Superlige.
“Mirko je fudbaler sa najviše kompletnih dodavanja u ligi ove godine, što je ludilo, pozitivno naravno. Model igre je takav da ga zahtevi stavljaju u situaciju da to radi i da bude dosta na lopti. Meni je ta izgradnja napada iz zadnje linije jako bitna, zbog kontrole igre, koja je meni broj jedan stvar. On je mnogo napredovao u tom segmentu, model igre ga je izbacio i napravio da bude to što je, što je danas kompletniji igrač nego što je bio pre šest meseci, godinu dana”.

Probudio si i Karikarija, koji je maltene izgubio godinu dana u Danskoj. U presingu koji igrate, on je glavni igrač.
“Kari je jako, jako značajan igrač za nas, jer mi želimo da se nametnemo u svim fazama igre. Pogotovo u tom defanzivnom delu želimo kad god je moguće da budemo visoko, da ulazimo u visoki pritisak. To zahteva intenzitet, posvećenost, kao i neki mentalitet, karakter. Karikari je pokazao da je potpuno atipičan špic što se tiče mentaliteta. U sprintu je non-stop, devedeset minuta. Njegova radna etika je nenormalna u najpozitivnijem mogućem smislu. Taj ton koji on daje, pogotovo u defanzivnom delu sa svojim karakteristikama i sposobnostima je stvarno vanredno značajan za ovu ekipu. Sad ću da vam malu digresiju: Mi s vremena na vreme napravimo test utakmicu sa omladincima, da njih malo uvučemo u ovo što radimo i da imamo neki sparing u toku nedelje. I sad, Kari je u Ivanjici dao gol za 2:1, pobedili smo, ali je igrao samo dvadesetak minuta i onda je tražio da trenira sa omladincima. Odradio je trening na način da je bio u sprintu svih 90 minuta, uklizavao, bio je neverovatan… S njim smo baš pogodili i otkad je počeo da pruža partije kakve pruža, ima nemerljiv doprinos za nas”.

Za sebe si jednom prilikom rekao da si naporan čovek kad je trenerski posao u pitanju.
“Svako ima neki trenerski stil, neku ideju kako treba da se postupa prema ekipi, kako da komunicira i kako treba ceo taj trenerski proces da izgleda. Ja sam dosta naporan, dosta zahtevan, detaljan. To ponekad smara, opterećuje, ali mislim da je na ovako mlad igrački kadar prosto neophodno”.

ZAMERAM SEBI ŠTO RANIJE NISAM VIDEO DA JE PIRGIĆ ZADNJI VEZNI

Pričao si ranije da kad biraš igrača, biraš određen profil. Da li možeš za nekog igrača iz ove godine da kažeš na konkretnom primeru kako je to izgledalo? Da li je doneo šta je  trebalo?
“Ne bih ako ne moram da imenujem pojedince. Stvarno verujem da je ovo uspeh tima i da je tim iznad svih, koliko god to zvučalo kao neka floskula. Mi imamo jasno definisan model igre i mislim da je to naša velika prednost. E sad, šta nam taj model igre donosi? On nam služi kao osnovna referenca za skauting igrača, za trenažni proces i za celokupan razvoj. Mi na svim pozicijama imamo jasno definisane modele karakteristika igrača, šta taj igrač treba da ima. Centralni bek mora da ima te i te karakteristike, zadnji vezni te i te karakteristike, krilo, špic... Tako da u skautingu i u trenažnom procesu gledamo da te individualne karakteristike igrača uklopimo u naš model igre i da ta simbioza bude dobro izbalansirana. Hajde, kad me već pitate, mislim da je najveći dobitak u smislu profilisanja igrača, konfiguracije tima, mehanizma igre Stefan Pirgić, koji je počeo sezonu kao špic, ali se ispostavilo da je njegov set karakteristika pogodniji za neku drugu poziciju. Ispostavilo se da je to pozicija zadnjeg veznog i mi danas imamo Pirgića koji je taj defanzivni vezni koji nam mnogo znači u izgradnji napada, u kreaciji”.

Šta si to video kod njega, pa te opredelilo da mu promeniš poziciju, a špic i zadnji vezni nisu baš slična mesta u timu?
“Znaš šta, ja sebi zameram što to nisam video ranije. Uvek krećem od sebe i uvek sam najstroži prema sebi. Mi verovatno ne bismo napravili jedan ulazni transfer da sam to video ranije. Sad, da li je to bilo objektivno ili nije, nemam pojma, ali kada ga raščlanim, njegov set karakteristika je mnogo pogodniji za poziciju na kojoj sada igra nego koju je igrao. Da li Pirgić nije bio dovoljno dobro isprofilisan ranije ili nije dovoljno sazreo ranije ili nije pokazivao to što pokazuje sada… Mi smo kroz trenažni proces i u nekoj meri kroz takmičenje shvatili da to što on ima veliki volumen trčanja, veliku snagu, eksplozivnost, tačan pas, mirnoću kad je pod pritiskom, da je pozicija koju sada igra za njegov set karakteristika najbolja”.

Kako je recimo on reagovao kad si mu jedan dan došao i rekao „Vidi, ja bih da te probam na toj i toj poziciji"?  
“Imaš igrača koji igra neku poziciju kroz omladinski staž ili raniji seniorski staž i sad ti negde prepoznaješ u njemu da bi možda mogao da ga pomeriš za poziciju niže ili više. Imao sam gomilu krila koje imaju više karakteristika za moderne bekove nego za vrhunska krila. I sad ti pokušaš negde da to obrazložiš, da igraču približiš ideju da je za njegovu karijeru bolje da se spusti poziciju niže... Ma, nema šanse. On sebe vidi kao krilo i nema šanse. Mi smo imali sreću sa Stefanom da ima poverenja u ovo što mi radimo i rekao mi je: "Šefe, šta vi kažete, ja to igram, nemam problem”. To je karakterna crta koju volim, koju svaki trener voli, da imaš igrača koji ti veruje. Sad, to nije kozmetička, nego ozbiljna promena, ali on je “kupio” priču. Mi smo ga prvo inicijalno vratili na osmicu, onda sa osmice na šesticu i snašao se, počeo dobro da igra, dobio poziv za reprezentaciju koju je okupljao Veljko Paunović u Pazovi, negde je dobio potvrdu svega toga, što je ključno. Mogu ja da pričam do sutra, ako on ne dobije potvrdu toga. A Pirgić je bio igrač utakmice, dao više golova kao zadnji vezni nego kao špic, što je paradoksalno”.

Koliko si tvrdoglav kad je sistem i model igre u pitanju, pošto treneri znaju zbog rezultata ili pritiska uprave da nekad odustanu od svioje ideje?
“Mnogo kompleksno pitanje. Trudim se da budem jako dosledan i generalno sam tvrdoglav kad su u pitanju model igre, zahtevi, naš identitet. E sad, pitanje svih pitanja je kako dovesti igrače u situaciju da veruju u to što im tražiš. Mada mislim da sam i tu negde sazreo kao trener. Evo mala digresija: Kad sam vodio Voždovac, vodili smo na Krovu 2:0 protiv Spartaka, a onda su oni izašli čovek na čoveka, visok pritisak... Vidim moje igrače da nisu komforni, da oni ne bi više da igraju iz zadnje linije sa golmanom, a ja ih teram po svaku cenu. Očigledno nisu bili dovoljno spremni za to. I desi nam se da primimo jedan gol, drugi gol, treći gol. Izgubimo 3:2. To je jedna od stvari koje mene grade kao trenera i kroz koje sazrevam. Ključno pitanje je da li su tvoji igrači u stanju da iznesu zahteve kada imaš pozitivan rezultat, a protivnik kreće da rizikuje i da te davi. Psihologija same utakmice, dinamika rezultata, impuls sa tribina, mnogo utiču na to da li je igrač spreman da radi ono što mu ja tražim na treningu ili nije. I to je suština svega. I tu sam negde sazreo i malo bolje čitam psihološke momente utakmice kada da ostanemo dosledni po svaku cenu, a kada smo malo više pragmatični ili praktični zarad rezultata”.

ODMAH SU ME “BRENDIRALI” KADA SAM REKAO DA ĆE ZVEZDA BITI PRVAK SA DVOCIFRENOM PREDNOŠĆU

Kada si bio gost u našem podkastu “2x45” pred kraj jesenjeg dela, rekao si da će Zvezda biti šampion sa dvocifrenom prednošću i pogodio si, razlika je već posle mesec dana otišla na dve cifre. Ali, ima li nešto u ligi što te iznenadilo?
“I to su mi odmah zamerili, bilo je brendiranje “vidi ga ovaj zvezdaš”. A, to je bilo, ljudi, kao dva plus dva - četiri. Ono što me je iznenadilo je da su klubovi koji su bili prilično stabilni u poslednjih nekoliko sezona, TSC, Radnički Kragujevac, Čukarički, ove sezone podbacili. Definitivno je iznenađenje za mene da imamo TSC koji se bori do poslednjeg kola za opstanak. Kragujevac takođe. Mislim da to niko nije mogao da pretpostavi”.

Da li su se igrači možda malo zasitili u tim klubovima, neki su, za naše uslove, dosta dugo tu?
“Da, to je dobar ugao. Vraćamo se na temu Džaspera, gde kad bismo mi njega zadržali, došlo bi do prezasićenja, jer možemo da pričamo šta hoćemo, ali ovo je razvojna liga. I jako je teško zadržati dobrog mladog igrača duže od godinu dana, da ne pričam o dve godine. E sad, prepoznati kad je taj momenat za prodaju, da pogodiš pravu tržišnu vrednost, da pogodiš mentalitet igrača, jer ako ostane, on se gasi. Kako to sve pogoditi, ja nemam pojma, ali definitivno da je došlo negde do zasićenja kod igrača tih klubova koje smo nabrojali”.

A kakvo je tvoje razmišljanje što se tebe tiče o ostanku u srpskom fudbalu? Pominje se u fudbalskim krugovima da ti je najprivlačniji MLS.
“Ako pričamo konkretno o MLS-u, to je definitivno liga koja je mnogo napredovala u poslednjih nekoliko godina i Svetsko prvenstvo koje će se igrati tamo vuče ligu da bude praćenija i bolja. Ja sam proveo tamo neko vreme na studijama, bilo mi je lepo u toj zemlji i ako me put u karijeri nanese tamo, biću prezadovoljan. Da li mi je to prioritet sad u ovom trenutku? Nije, apsolutno. Što se tiče mog odlaska iz Pančeva, imam važeći ugovor još godinu dana. Hajde da ostanemo na tome”.

SEBE VIDIM U EVROPI, DA DOĐEM DO ŠTO VIŠEG NIVOA

Hajde da preformulišemo malo, sigurno da imaš neku zamisao gde bi voleo da budeš za pet godina?
“Ja nemam ime koje sam izgradio kao igrač, u tom smislu sam “no nejm”. A, za trenera je jako teško da ode iz naše u neku baš ozbiljnu ligu. Iskreno, mislim da imam dovoljno potencijala, možda i kvaliteta da probam da se izgradim u trenera koji će raditi u ozbiljnom fudbalu u Evropi pre svega, to mi je cilj. Nemam ideju da u ovom trenutku jurim za nekim materijalnim stvarima u Emiratima, Arabiji, Kini. Sebe vidim u Evropi i vidim se da pokušam da dođem do što višeg evropskog nivoa, ako bude moguće. Ako ne bude moguće, okrenuću se nekim zemljama gde smo poželjniji”.

Još malo o domaćem prvenstvu: ove sezone ispadaju četiri kluba, sledeće još četiri. Ideja koja je izazvala dosta nezadovoljstva, a kako se tebi čini?
“Meni se sviđa ideja o skraćenju lige na 12 klubova. Pre sam bio čak i za deset, ali mislim da je 12 negde mera za Superligu i mislim da tu može da se koncentriše veći kvalitet koji će da ligu da podigne na viši nivo. I sledeće sezone ispada trećina lige, biće samo šest klubova u plej-of i slažem se sa svima kada kažu da će sledeća sezona biti jedna od najtežih u novijoj istoriji našeg fudbala”.

BONUS PRAVILO USILJENO, MLADI IGRAČI TREBA “ORGANSKI” DA DOBIJAJU ŠANSU DA IGRAJU

Pomenuo si tokom razgovora u jednom momentu pravilo o bonus igračima. Da li je potrebno, da li je dobro u profesionalnom fudbalu “nagrađivati” igrača da ima sigurno mesto u timu samo zato što je mlad?
“Preko devedeset posto klubova u svetu su neprofitabilni. Ako uzmemo Srbiju, da je ovo razvojna liga, mislim da je jedina ispravna, zdrava stvar da se klubovi okrenu razvoju mladih igrača, da ih stvaraju kroz omladinske pogone i odatle plasiraju u prvi tim. Samo na taj način klubovi mogu da budu u plusu i da opstanu u ovoj industriji. Prema tome, pravilo bonusa za mene je potpuno nepotrebno, malo i usiljeno. Ne mislim da klubovi trebaju da budu uslovljeni bonusima. Mislim da to treba da bude malo više “organska” priča, strateško razmišljanje klubova i organizaciono mora da ide u pravcu da imamo što više mladih fudbalera u prvom timu, a ne da imamo uslov od lige. Za mene to  nije dobro pravilo. To treba da bude vizija i strategija kluba, a ne nešto što se naprasno donese”.

DOLAZE MI IGRAČI IZ AFRIKE TEHNIČKI I TAKTIČKI OBUČENIJI NEGO IZ NAŠIH ELITNIH AKADEMIJA

Svetski stručnjaci kažu da je budućnost fudbala ono što smo gledali u dvomeču PSŽ – Bajern: da će sve biti na napadu, da će odbrane biti maltene zanemarene, igra jedan na jedan po celom terenu itd. Ako pogledamo srpske igrače, deluje da već debelo kasnimo za tim trendom, a da će jaz kroz godine biti sve veći.
“Mi u Srbiji definitivno ne pravimo fudbalere, mi ne znamo u kom pravcu ide fudbal. Ne bavimo se time uopšte, što je skandal. Mi ne osposobljavamo igrače kroz obuku za to. A i ne profilišemo igrače za fudbal koji će se igrati za pet-deset godina. Naši kriterijumi za skauting i za obuku igrača su od pre pedeset godina. “Desetka” koja je “deli loptu”, pa to više ne postoji u fudbalu. U ozbiljnom smo problemu. Da ne pričam sad o genetskim predispozicijama. Meni dolaze igrači iz afričkih akademija koji su tehnički i taktički pismeniji, obučeniji nego naši elitni omladinci”.

Sad kad ovo pročitaju, mnogi će ti zameriti.
“To je istina. Govorim kako vidim i govorim o tome zato što time moramo početi da se bavimo. Ne danas, nego juče”. Već kasnimo debelo”.

A, tvoje mišljenje, da li je PSŽ – Bajern zaista trend koji će zavladati fudbalom?
“Fudbal definitivno ide u tom pravcu, gde smo videli da se i Bajern i PSŽ brane čovek čoveka. I gde će, čvrsto sam uveren, u tom pravcu ići fudbal u narednih pet, deset godina, gde će odbrane biti orijentisane na čoveka i gde će taj individualni set veština igrača biti mnogo, mnogo traženiji. Videli smo na  Bajern - PSŽ gde ne može da se napravi bilo kakva sistemska prednost u centralnom delu terena, pa se sve radilo na boku. Imamo krila kao što su Due, Kvarachelija, Olise, Dijaz… I negde sam mišljenja da će ti bočni napadači, krila, igrači koji su sposobni da se bave izolacijom jedan na jedan na boku biti najtraženija roba, samim tim najskuplji u nekoj budućnosti. A,  skuplji od njih će biti bekovi koji će morati da ih brane, što je paradoks, ali stvarno će biti tako. Mislim da fudbal ide u tom pravcu, da li za četiri, pet, deset. Top fudbal svakako. A, fudbal u Srbiji, veliko je pitanje”.