U fudbalu više ni jutro ne postoji

Beše onaj čudan Mundijal u Kataru i divili smo se vanvremenskom talentu Lionela Mesija, istrajnosti Luke Modrića, naravno i supersoničnom Kilijanu Embapeu. Dve godine kasnije očekivali smo da Embape nastavi teror, ali za razliku od onih osam mundijalskih, na Evropskom prvenstvu samo jedan gol novog asa madridskog Reala, protiv nesrećne Poljske, jedne od najgorih reprezentacija na turniru.

Na istom meču, jedini pogodak na turniru postigao je i Robert Levandovski, toliko je dao i Alvaro Morata, iako je njegova Španija osvojila titulu. Modrić isto, godine su usporile Hrvate, a i udarni tandem Srbije Dušan Tadić – Aleksandar Mitrović. Kristijano Ronaldo ne samo da se nije upisao u listu strelaca, nego su sada već svi saglasni u oceni da je sa svojih 39 godina postao smetnja, a ne prednost Portugalije.

Umesto njih, zablistali su neki drugi momci. Pre svih Lamin Jamal (17) i Niko Vilijams (22). Napad Nemaca predvodili su Džamal Musijala (21) i u manjoj meri Florijan Virc (21). U Francuskoj je svoje trenutke imao Bredli Barkola (21), u Belgiji Džeremi Doku (22), Holanđani su se oslanjali na Kodija Gakpa (25) i još više na Ćavija Simonsa (21), Turci će mesecima pričati o svetloj budućnosti zbog Arde Gulera (21) i Kenana Jidiza (19). Engleska se, već sada je postalo jasno, od ekipe Harija Kejna transformisala u tim Džuda Belingema (21).

Odmah da se razumemo, niko ovde ne tvrdi da su oni bolji od veterana sa početka teksta – s tim da je Embape po godinama bliži ovim omladincima, ali je prisutan na velikoj sceni već desetak godina – naprotiv. Moraće oni još mnogo hleba da pojedu ne bi li mogli da stanu u istu ravan s Levom, Kejnom, Modrićem ili Ronaldom.

Ne, ovde je reč o jednom drugom trendu. O trendu koji podacima možda i ne možemo da dokažemo, ali koji se kao jak subjektivan utisak ucrtao u naše misli. A taj trend kaže da iako iskustvo i dalje jeste bitno, čini se da je u modernom fudbalu mladalačka energija postala još važnija.

O razlozima možemo naširoko i nismo sigurni koji je elementarni. Možda je sve do dugih i napornih sezona zbog kojih je Kejn sa svojih 30 leta izgledao kao isceđena krpa, o tome Englezi već dugo pričaju. Katar je bio izuzetak, prvi zimski turnir, usred sezone.

A možda je i do toga što se danas igra fudbal u sprintu u kome su najvažniji parametar – kilometri na čas. Ta brzina lomi zglobove, pitajte samo Ronalda Brazilca, i možda i nije čudo što mnogi fudbaleri danas vrhunac dostignu s 25 godina. Nejmar, Marko Asensio, Isko, Dele Ali, Markus Rašford, Federiko Kjeza, milion ih ima i mada nisu svi dobacili do istih visina zajedničko im je što su svi počeli rano da se “gase“.

Prosto, fudbal je postao biznis, biznis traži novac, a novac se zarađuje što većim brojem utakmica u što jačem ritmu. I to ne može svako da istrpi. Ne kad se ponavlja iz godine u godinu. A moderna igra vapi za sprintom, za eksplozijom, pa i za onim dečačkim prkosom i odbijanjem da prihvatiš da je neko jači od tebe.

Umeće veterana uvek će značiti, ali čini nam se da živimo u dobu mladih. I nije lud Florentino Perez što se u madridskom Realu oslonio na Vinisijusa, Čuamenija, Kamavingu...