Trofeji se nižu, on je i dalje jedan od najpotcenjenijih trenera

Kada govorimo o top klasi današnjih trenera, svi će verovatno reći da su u tom košu Pep Gvardiola, Karlo Anćeloti i Jirgen Klop. Zinedin Zidan je verovatno tik uz njih iako nema toliko dug staž, ali iza njega stoje nestvarni rezultati sa Real Madridom, dok ka kremu fudbalske struke polako naginje Ćabi Alonso mada je dug put još pred njim.

Ernesto Valverde nikad nije, niti će verovatno biti trener najvišeg staleža. Umesto toga, stručnjaka iz Baskije možemo da svrstamo u grupu najpotcenjenijih. Godine prolaze, trofeji se nižu i tek posle jučerašnjeg istorijskog poduhvata sa svojim Bilbaom doživeo je da mu se fudbalski svet konačno pokloni i ukaže poštovanje kakvo zaslužuje.

Atletik je posle 40 godina i šest izgubljenih finala zaredom konačno uspeo da podigne trofej namenjen osvajaču Kupa kralja, a dok su sve oči uprte ka Niku Vilijamsu, svega ovog ne bi bilo da Ernesto Valverde nije složio pobednički mozaik. Zato i ne čudi što mu je pehar osvojen na Kartuhi najdraži od svih.

“Ovaj trofej ne može da se meri ni sa čim. Ništa na ovom svetu ne može da se poredi sa ovom atmosferom, navijačima koji su došli da nas podrže“, jasno je poručio Valverde na konferenciji za novinare posle utakmice.

Bilbao je imao gotovo nezapamćenu podršku u Sevilji. Prema pojedinim navodima u srce Andaluzije doputovalo je oko 100.000 navijača Bilbaa, od čega je tek nešto više od 25.000 njih imalo ulaznice za finale. Oni koji nisu putovali skoro 1.000 kilometara do Sevilje, napravili su feštu na San Mamesu. Pokupovali su sve karte kako bi sa tribina na velikom ekranu gledali svoj Atletik u meču za titulu i na kraju imali zbog čega da slave. Da je ovo bio veliki dan za Bilbao i verovatno celu Baskiju najbolje pokazuju ulične kamere koje su pokazale da su ulice bile puste u vreme odigravanja finala. Čak i oni koji nisu stigli do Kartuhe ili San Mamesa, pronašli su način da preko malih ekrana pogledaju utakmicu i proslave trofej!

Atletik je uspeo posle četiri decenije i mnogo propuštenih šansi. Ernesto Valverde je kao igrač pokušavao sa ovim klubom i nije uspeo, trudio se da vrati radost na lica navijača i u prethodna dva trenerska mandata i osvojio je Superkup Španije 2015. godine. Ovo je ipak pehar sa mnogo većom težinom. Te iste godine poražen je i sam u finalu Kupa kralja od Barselone. Osam godina kasnije, sve je došlo na svoje.

“Godinama smo jurili ovaj uspeh i na kraju smo uspeli. Na početku smo patili mnogo zbog dugih lopti, u čemu je Majorka vrlo jaka. Patili smo jer nismo mogli da nađemo našu igru i u tome smo uspeli tokom drugog poluvremena. Znali smo da imamo više opcija, kako utakmica bude odmicala. U nastavku smo išli sa idejom da rizikujemo sve i da idemo napred, da pritiskamo njihovu poslednju liniju jače. Imali smo šanse da postignemo i drugi gol, ali su to imali i oni“.

Sada konačno može da odahne. I popije pivo o kojem nije hteo da razmišlja sve dok nije podigao trofej.

“Odbijao sam da pomišljam o bilo kakvom slavlju pre finala. Sada mogu. U Grčkoj kada sam osvojio titulu, otišao sam u obližnji atinski bar kako bih nešto pojeo i popio pivo. Vlasnik kluba me našao posle neko vremena i pitao zašto sedim tu“, smeje se Valverde i nastavlja:

“Morali smo da patimo protiv Majorke, kako bismo osetili zadovoljstvo. Znam kako je kada se gube finala na penale i znam da im verovatno nije lako, jer im je situacija izmakla iz ruku. Možemo da se smejemo i budemo zadovoljni posle mnogo vremena. Ovaj Kup je za sve navijače Atletika. Srećni smo što sada svi koji vole ovaj klub mogu da slave“.

I ne samo da slave, već da pamte ovaj uspeh dugo. Koliko im je pobeda nad Majorkom značila, videlo se ubrzo pošto je postalo jasno da je Atletik srušio barijere i podigao se na pijedestal. Suze radosnice, neverica na licima Atletikovih pristalica, ekstaza pomešana verovatno sa osećajem olakšanja, jer su svi toliko dugo patili kako bi sada konačno doživeli da jedan veliki trofej završi u klupskim vitrinama.

Pre nego što je penal serija počela, fudbalski svet imao je priliku da vidi nesvakidašnje scene kraj klupe oba tima. I jedni i drugi su lutriju dočekali sa osmesima i osećajem zadovoljstva, ne tenzijom koja je tipična za takve momente...

“Kada se približavate penal seriji, razmišljate o tome ko će da izvede udarce. Spremali smo se neko vreme i kada sam birao, gledao sam ko je najsvežiji, ko je manje umoran i ko može lakše da se suoči sa stresnom situacijom. Peti je bio Unaj Gomez, ali mi je rekao da je srećan što nije morao da šutira iako je on je Bermea, a ljudi poreklom odatle mogu da urade sve“.

Ernesto Valverde nastavlja trofejnu žetvu. Osvajao je titule i duple krune sa Olimpijakosom u Grčkoj, Bilbau je doneo jedan trofej u svom drugom mandatu, dok je sa Barselonom bio dvostruki prvak Španije i osvajač triple krune 2018. godine. I pored toga, njegovo vreme na stadionu Kamp Nou nije okarakterisano kao uspešno... Navijači Barselone ga jednostavno nisu voleli.

Otpušten je u trenutku kada je Barselona bila na vrhu tabele. Nisu ga voleli navijači jer je u klubu koji uvek zahteva rezultate i lepršavu igru donosio ono prvo, ne uvek i ono drugo. Zamerali su mu što Barsu udaljava od prepoznatljivog stila koji je sa sobom doneo Pep Gvardiola. Iako je otkaz usledio posle poraza od Atletiko Madrida u polufinalu Superkupa razlog rastanka nije bio loš rezultat, već to što Barsa nije igrala lepršavo?! Mnogi mu nisu oprostili Romu i eliminaciju u četvrtfinalu iako je prvi meč u Kataloniji dobio sa 4:1, ali iznad svega što nije uspeo da ponovi čuda kakva je Gvardiola pravio sa verovatno najboljom fudbalskom generacijom svih vremena...

Valverde je pobedio u 18 od 28 utakmica u Ligi šampiona, u ostalim je osam puta remizirao i samo dva puta bio poražen. Ni to ipak nije bilo dovoljno za razmaženu katalonsku publiku koja je iz sedmice u sedmicu insistirala da mu se uruči cveće. To se desilo, došao je Kike Setjen i ostalo znate...

Daleko od toga da je Ernesto Valverde savršen trener, jer to nije. Imao je i Enfild gde je Barselona ponižena, učinak na strani mu nije bio dobar, bilo je nekih propusta u igri... Za diskusiju je da li je Valverde trenerski kalibar za klub poput Barselone, ali je i pored pragmatičnog pristupa i nekih manjkavosti imao velike rezultate iza sebe. I jako je potcenjen.

Srbima je bela tačka opet bila crna: Nekad Jovan Stanković, sad Nemanja Radonjić i ništa od pehara (VIDEO)

Teško je u Evropi pronaći trenera sa takvom listom uspeha, a da je manje voljen u svojoj zemlji od Valverdea. Čak i kada se uporedi njegov učinak na klupi Barselone sa onim što su radili Pep Gvardiola i Luis Enrike, pokazaće se da ne zaostaje mnogo. Valverde je na 2,24 osvojena boda po meču, Gvardiola i Enrike na 2,36 i 2,41. Tokom svog vremena u Barseloni stekao je ukupnu prednost od 36 bodova ispred Real Madrida, ekipa je postigla 40 golova i dobila 12 utakmica više od svog najvećeg rivala. Osvojio je ukupno 205 bodova, pobedio 62, remizirao 19 i izgubio samo sedam utakmica za to vreme.

Prema svim standardima, Ernesto Valverde je zaslužio veće poštovanje nacije. I valjda će ga konačno dobiti posle subotnje večeri u Sevilji. Možda nije bio prava mera za Barselonu u smislu fudbalske estetike, ali je za Bilbao pravi. I ljudi ga tamo obožavaju. Jer je njihov, jer je skroman i pošten, jer zna fudbal i osećao Atletik bar koliko i ljudi iz te pokrajine, čije je srce obojeno u crveno-belo.

Posle rastanka sa Barselonom uzeo je slobodno vreme kako bi se posvetio svojoj velikoj strasti – fotografiji. Umetnik je u duši, a njegov rad bio je izlagan i cenjen je u svetu fotografije. Tek je na leto 2022. odlučio da se vrati poslu, svestan da ga čeka nedovršen posao u Bilbau.

Vratio je osmeh na lica naroda Baskije i to je verovatno najviše od svega želeo. I, potajno, da nastavi da teži ka tome da jednog dana postane dostojan naslednik Havijera Klementea. Taj je čovek ipak još daleko ispred svih i zauvek će biti legenda Bilbaa. Na dobro putu je da to postane i Valverde, ako već i nije u subotu uveče.