PRELAZZI: Kradljivci Mundijala i šverceri vremena
Vreme čitanja: 6min | uto. 07.09.21. | 08:20
Neki bi – ah, da, nisu to neki, već najmoćnije glave svetskog fudbala, sa dolarima u očima kao Baja Patak – da Mundijal bude svake druge godine, a ko zna, možda će odrediti da bude i baš svake, jer bi im se moglo da odrede da ni sat više nema šezdeset minuta ni da poluvreme, pričali su i o tome, ne mora da traje baš četrdeset pet
Zamislite da nekome padne na pamet da, samo zato što ima dovoljno para i moći, a hteo bi da ima još i više para i moći, odluči da dan ubuduće, evo, na primer od 2026. godine, nema 24 sata, nego 36, ili dvanaest, ili milion i po, može im se. Pa da onda, istom odlukom, ni godina više nije dvanaest meseci, nego je možda mesec i dva frtalja, a i šta je uopšte mesec, i to ćemo da promenimo.
Deluje banalno, možda preoštro, možda previše teatralno, na granici s patetičnim, ali eto, tako se nekako osećaju mnogi – možda je generacijski? – koji ovih dana brinu da li će se sprovesti u delo još jedna nakazna ideja fudbalskih moćnika.
Izabrane vesti
20.45: (3.80) Republika Irska (3.30) Srbija (2.05)
Ona, naravno, o tome da se Svetsko prvenstvo odigrava svake dve godine, a da umesto reprezentativnih utakmica rasutih širom godine imamo nekakva dva prozora, i to je to.
Deluje blago banalno ova naša briga, ta ima mnogo prečih stvari i mnogo većih globalnih problema, ali kako drugačije da mislimo mi koji vreme, život i događaje računamo kroz Mundijale?
Evo, ja ću prvi: star sam tačno osam i po Mundijala. Osam i po, jer se tog devetog, a zapravo prvog, ne sećam, bio sam previše mali za Meksiko '86 i sve po čemu je bio poznat, ali dobro pamtim Italiju '90, i sve naredne, naravno.
Neke upišeš po dobru, neke po lošem, pa zar nije to i poenta sećanja, inače bi svi događaji bili isti, inače bi se svi stopili u jedan.
Ovako mogu precizno da izmerim pojavu prvih seksualnih misli i snova, one godine kada su tu Bugari i njihova Baba Vanga i Nigerijci i jedan repić za poslednji penal; znam da sam krenuo u srednju školu i da je i dalje, 1. septembra, u kamenoj zgradi svako pričao o Mijatovom penalu; brinuo sam hoću li upisati fakultet dok je Zuba Ronaldo uzimao ono što je sam sebi oteo, ili su mu već ukrali, u Francuskoj; i sećam se kako je tužno izgledao poslednji nastup poslednje zemlje koja nam se pred očima raspala, a za koju sam navijao i čije sam ime, čak i ono koje je u sebi imalo veznik, baš voleo.
I tako još najmanje četiri puta četiri godine...
Mogu precizno da se orijentišem u vremenu – a siguran sam da možete i vi, ma koliko da ste stari ili mladi – ne po godinama ni po letima i zimama, oni se ionako izmešaju kao loše karte jedni u druge kada ste na ovoj planeti bili onoliko koliko sam bio ja, već po svetskim prvenstvima u fudbalu i svim tim velikim i onim manje velikim, a ništa manje značajnim utakmicama.
Znam, i znam da i vi znate, gde ste ih gledali, s kim ste ih gledali, šta ste mislili i koliko ste se nadali, bilo da je tamo bilo naše zemlje – a neka je bude opet, s anđelima – ili da smo se pravili da smo neutralni posmatrači. Kad bi to u fudbalu postojalo...
Razlog je jasan: Mundijal je bio nešto što se čekalo i što se moralo zaslužiti. Tih skoro 48 meseci od jednog do drugog turnira behu ispunjeni ne samo reminiscencijama nego i novim snovima, ustreptalom merenju godišta igrača i gledanju u pasulj i zvezde da li će im se raspoloženja poklopiti, pa možda uradimo nešto veliko ovog puta...
Mundijal je bio vrhunac naših sportskih života, onih mesec dana kada nam je, jer toliko bejasmo strpljivi, bilo dozvoljeno i da budemo nenormalni i da ne spavamo i da ni o čemu drugom ne mislimo; i da upravljamo svoje dane, odmore, putovanja, šopinge i međuljudske odnose spram kalendara koji bi stigao uz dnevne novine, i onog kalendara koji bi bio odštampan u sve debljem, sve popunjenijem albumu sa sličicama.
A onda, kao vrhunac, kao krešendo, mogućnost da sa drugarima zapravo odete negde tamo, makar na jednu utakmicu, Bože zdravlja već naredne zime...
Izbor urednika
Takva slatka nezrelost, takav neutemeljeni optimizam, takvo varanje svih obaveza moglo je da se desi upravo zato što je taj pokretni praznik čovečanstva bio redak.
Neki bi upravo to da nam oduzmu.
Neki bi – ah, da, nisu to neki, već najmoćnije glave svetskog fudbala, sa dolarima u očima kao Baja Patak – da Mundijal bude svake druge godine, a ko zna, možda će odrediti da bude i baš svake, jer bi im se moglo da odrede da ni sat više nema šezdeset minuta ni da poluvreme, pričali su i o tome, ne mora da traje baš četrdeset pet.
Da stvar bude gora, čitav taj projekat makar je delimično maslo mesjea Arsena Vengera.
Eto ti, kako ti sudbina namesti: pre samo dve decenije Francuz je bio strasni idealista što je fudbalu udahnuo novi život, oplemenio ga i omogućio nekim od najlepših ambasadora ove igre da se razmahnu i zašarene svet, a sada bi mogao da bude čovek koji ga ubija.
Navijači Arsenala, i ne samo oni, primetili bi da je taj pad iz raja trajao dugo, da se već duže vreme Arsen Venger nalazi u spirali koja se ne može nazvati spiralom dobra, a sada, kao šef globalnog razvoja u FIFA, šta god to značilo, u amanet bi da nam ostavi negaciju sistema na koji smo navikli.
Da ne bude da je svaki fudbalski navijač ludista što ne voli progres, nije svaka promena nužno loša i na razne bismo se stvari navikli: pitanje je, recimo, da li se išta izgubilo što je broj učesnika još onomad povećan na 32, ali najavljenih 48 bi gotovo izvesno predstavljalo katastrofu.
Čitavo to zamešateljstvo smrdi na kilometar, ma više, smrdi odavde do Katara i Saudijske Arabije i odakle već dolaze nove fudbalske mecene, posebno što se protivi, sem razumu, i rečenicama koje iste te glavešine često izgovaraju ne bi li opravdale svoje planove, a koji se mogu svesti na ugriz sve slasnijeg kolača TV prava i političku i ekonomsku igru između FIFA i UEFA.
Ako je fudbalski kalendar, kao što kažu, prenapučen, ako ima previše utakmica pa zato interesovanje jenjava, ako je i istina da nam pauza za reprezentativne mečeve često bude dosadna, posebno ukoliko se tokom tih prozora ništa ne odlučuje, zašto onda dodajete još susreta? Da li je išta od onoga o čemu pričaju potkovano studijama, istraživanjima javnog mnjenja ili razgovorima sa igračima, od onih sa Solomonskih Ostrva do Kristijana Ronalda i Lea Mesija?
Da ne govorimo o detaljima plana, kao što je odabir jednog meseca, recimo oktobra, u kojem bi se igrali svi mečevi.
Na Mundijal, ako opet moramo da posežemo za romantikom, ali i racionalnošću, valjda treba da ode ekipa koja je u jednom ciklusu – a zasad on iznosi četiri godine, hvala na pitanju, i voleli bismo da tako ostane, od čega su dve rezervisane za kvalifikacije za SP – pokazala da to i zaslužuje. Šta ako jedna ekipa, poput Srbije, baš u tom nekom oktobru bude izranjavljena povredama, pa ispadnemo od slabijih? Zar nismo letos to doživeli sa košarkom, u Beogradu...
Biće da jednako iz svojih interesa, a ne zato što mu je dobrobit fudbala ili kardiogram nas koji ga volimo na prvom mestu, trenutno je glavni opozicionar Aleksandar Čeferin, pa situacija malo liči na kakvu političku kampanju, u kojoj mi zbunjeni i sluđeni treba da odaberemo manje zlo, sve žmureći dok ga zaokružujemo...
Kao i sa Superligom, kao i sa svim planovima velikih, malo toga zavisi od nas, ali naše je da brinemo i da kažemo i da apelujemo i da vrisnemo ako treba.
Jer time bi se oni koji samo navodno vole fudbal i brinu o njemu pomokrili ne samo po tradiciji, već i po čitavom kalendaru.
Ceo bi univerzum, imamo utisak, ako bi im se ovo dozvolilo, da kažu da nije četiri nego je dva, a sutra možda da nije 45 nego 30, ceo bi univerzum postao pomalo naheren i iščašeniji nego što je i dosad.
A mi neki bismo se zbunili i kad bi nas pitali koliko imamo godina i kada smo prvi put išli na utakmicu i kada smo se prvi put zaljubili, jer kako da računaš godine i život po Mundijalima.