PRELAZZI: Kad Mesut seiri

Ima tih jezičkih čistunaca koji će na svaku reč koju percipiraju (opa!) kao stranu podići obrvu i optužiti vas da niste patriota. Takvi, ah, zapravo i ne vole naš jezik (naš je srpski, kao što je naš i svaki drugi koji isto zvuči, a iz političkih se razloga drugačije zove), jer ne shvataju da je njegova moć, njegovo bogatstvo – sem u onih savršenih trideset slova – upravo u tome da u sebe može da inkorporira (opet to!) tuđe reči i izraze, da se prilagodi i da postane bogatiji. 

Postoje sigurno analize o procentima posuđenica iz jezika naroda s kojima smo imali dodir, bilo da su boravili tu koji vek ili tek prolazili preko ove raskrsnice svetova; potonji trend je ovaj sa engleskim, usled proliferacije (dobro, nećemo više) interneta, ma i to će, nemojte da brinete i da se jedite, srpski jezik učiniti samo još boljim. 

(3.40) Barnli (3.30) Arsenal (2.20)

Jedna takva milozvučna reč je, eto, seiriti. Turcizam, kada je naglas izgovorite miriše na lokum i kahvu. Seiriti – ili sehiriti, kako se ponegde govori u zapadnijim krajevima našeg zajedničkog jezičkog prostora – originalno je značilo posmatrati ili razgledati, no kako se značenja vremenom menjaju, tako i glagol sada opisuje jednu drugu radnju ili, ako već hoćete, duševno stanje. 

Seirenje je uživanje u tuđoj nevolji, naslađivanje nečijom mukom, posmatranje nečega lošeg što se nekome dešava, tako, sa sladostrašću. 

Posle lingvistike, pređimo na psihologiju. 

Svako za sebe misli da je dobar čovek, ujedno bi svako voleo i da je malo bolji čovek, pa će retko ko priznati tu stranu, urođenu valjda, svoje ličnosti, da voli da se raduje nečijoj nesreći. Ne uvek, naravno, ali ukoliko za to, makar u vašem srcu, ima opravdanog razloga, a posebno ukoliko ste tog koji sada pati voleli do beskraja i zaklinjali mu se na večnu ljubav, a on vas je – opet, tako ste to doživeli – izdao, onda je možda, prokleti da smo i mi i naša sujeta, dozvoljeno seiriti. 

Problem sa seirenjem, ako je to problem, jeste što ga je teško prikriti; i može osoba da se pravi koliko god želi da joj je stvarno teško, to nekako izađe na videlo. Omaći će joj se neka ironična opaska, reč ili pogled koji će staviti do znanja šta naš junak stvarno misli i da mu je zapravo drago što je onaj koji ga je izdao, prodao i izbrisao sada u teškim nedaćama. 

Živimo u novom dobu pa nisu potrebni ni pogledi ni tumačenja, sve se može reći – i uistinu se i govori – na internetu, u statusima i tvitovima; i jedan takav je sasvim dovoljan da pokrene lavinu. 

"Veruj u proces", napisao je, samo te tri reči, na engleskom jeziku, i okačio ono srce koje se cepa i smajli, emotikon, kako li već, koji je zabrinut ili tužan, nismo sigurni, i u te tri reči i dva smajlija više je Mesut Ozil rekao o sebi i o Arsenalu nego svi napisani redovi o početku, usponu i krahu njihove veze ili o lutajućem cirkusu koji stanuje na stadionu Emirati i koji će u naredne dve sedmice zauzimati poslednje mesto na tabeli Premijer lige. 

Uz malo naznaka da će se, čak i sa mnogo lakšim utakmicama koje predstoje, brzo odatle izvaditi Artetini momci, ako i dalje budu Artetini momci, ako su ikada zapravo bili Artetini, ili on njihov... 

Mesut Ozil i Mikel Arteta (©Reuters)

Mogu to napuklo srce i taj tužnozabrinuti emotikon da stoje do prekosutra i zauvek, može da se vadi na njih ako ga iko bude pitao da rastumači svoje misli i da kaže da je bio iskren, ali nemajmo sumnju, to tamo na Bosforu Mesut Ozil gleda šta se napravilo od Arsenala i – seiri. 

U "Veruj u proces", rečenici koja je najdirektnija prozivka Mikela Artete – ima duže od godinu dana kako je Bask iz katalonske škole izgovorio tu rečenicu da odagna crne vrane što su već počele da kruže iznad njegove tek začete karijere, i ta će rečenica doći da ga, kako bi rekli Englezi, ugrize za zadnjicu, a onda će nastaviti da grize – stalo je mnogo više istorije, sakupljenog bola, nerazumevanja i paranoje nego što bi te tri reči imale da ih je izgovorio bilo ko drugi, da su postavljene na bilo koji drugi način. 

Ovako, možemo ga zamisliti kako je pristavio kafu i digao noge na tabure, možda je čak zapalio cigaru ili napunio čibuk dok je gledao ponižavanje Arsenala u Mančesteru u subotnjoj matineji, kao ostavljeni muškarac koji vidi bivšu dragu uplakanu i nesrećnu, kao kada gledate ispunjenje pravde ili kad karma dođe po svoje, pa je izvadio telefon, otkucao to što je otkucao i pritisnuo "send". 

"Veruj u proces", a? Biće bolje, je li? Mislili ste da je dovoljno da me se otarasite i krenuće vam? 

(3.80) Totenhem (3.35) Čelsi (3.05)

Mora da se grohotom nasmejao, seireći nad sudbinom Mikela Artete, nalazeći zadovoljstvo u Arsenalovom slobodnom padu ne samo na dno tabele, nego onom moralnom i idejnom padu koji se čak i ne može izmeriti brojem bodova (nula), datih golova (nula) i minuta kada je Arsenal izgledao kao tim koji zna šta treba da radi (nula) u prva tri kola Premijer lige. 

Možemo i mi o Mesutu Ozilu misliti da je pokvaren, kao što će svaki čovek misliti da naslađivanje tuđom nesrećom nije ni ljudski ni moralno, posebno ako ste vernik pa se trudite da poštujete onu o okretanju drugog obraza ili makar onu “Ako ne možeš da pomogneš, a ti makar ne odmaži”; a oni u fudbal upućeniji ga mogu – ili moraju? – smatrati i licemerom jer je dugo izgledao kao da ga ništa drugo ne zanima sem da u tom istom Arsenalu prima platu i da hvata retke londonske zrake sunca, dok se više zanima geopolitikom i pravima manjina od Nemačke do Kine nego onim zbog čega je, uz velika očekivanja, doveden u klub. 

Mesut Ozil, ne može se to osporiti, i slika je i prilika posrnuća Arsenala u eri poznog Vengera i eri posle Vengera, ujedno i uzrok i posledica nuklearnog udara koji je opustošio severni London, makar njegov crveni deo (pošto onaj beli trenutno uživa u situaciji kakva nije viđena u ovom veku). 

Mesut Ozil (©Reuters)

Ništa oko njega i mandata u Arsenalu nije bilo izravno, ništa nije bilo jednostrano: njegovo odbijanje da mu se smanji plata koju, ruku na srce, nije zasluživao, može se posmatrati i kao opomena klubovima da ne potpisuju takve ugovore, posebno ako zbog prošlosti igrača, sklonosti povredama i celokupnog "mogao bih, ali me baš mrzi" pristupa najlepšoj igri nisu bili sigurni da će on zaista i igrati koliko i kako treba; njegov aktivizam, zbog kojeg je svojevremeno napustio i nemačku reprezentaciju, dobija drugu dimenziju ako se zna ko mu je bio specijalni gost na svadbi; i da li je, recimo, ona ponuda da plati maskotu Ganersaurusa, kako ovaj ne bi ostao bez plate, bila odraz ljubavi prema klubu ili još jedno trolovanje? 

Dosta Ozilovih poteza išlo je direktno u korist njegove štete, i malo ko je žalio kada je napokon otišao i preselio se u Carigrad, u jednu od retkih zemalja, i jedan od retkih klubova koji su posle svega želeli da ga dovedu. 

To, ipak, kao što će pokazati u subotu po podne, ne znači da je zaboravio London, i ne znači da ga i dalje ne boli. 

A kada vas nešto boli, bilo da ste u pravu ili ne, onda doživljavate stvari lično, a kada doživljavate stvari lično, onda se desi da se radujete nesreći onoga ko vas je ponizio i odgurnuo od sebe. 

Tada, dok on jedne subote pati, možete da pristavite kavu, napunite čibuk, uzmete telefon u ruke jer se to tako radi u ovom novom dobu, i glasno, javno – jer nema smisla ako je drugačije – seirite. 

Ne priliči vam to, govori o tome da nemate stila i da niste naročito dobar čovek ili dobar vernik, ali je – u onom suštinskom smislu – ljudski. 

I ko smo onda, mi, da sudimo o te tri reči i dva emotikona, i neka prvi baci kamen na Mesuta Ozila onaj ko se nikad u životu nije osećao kao on.