Najkrvaviji klasiko

Šta je klasik? Kao odgovor na ovo pitanje javlja se pojam onoga što ima tradiciju i karakter trajanja, nešto što se prenosi s kolena na koleno. Čuveni argentinski pisac i jedan od najuticajnijih književnika 20. veka, Horhe Luis Borhes, jednom je istakao da je klasik delo koje ostaje u sećanju čovečanstva i da kada se ponovo bude čitalo, igralo ili na bilo koji drugi način izvodilo u budućnosti, neće biti sa sigurnošću moguće odrediti vreme njegovog nastanka, jer će ono bez obzira na epohu, uvek udarati u srž čovečanstva.

Primenjujući ovaj koncept i na fudbalski termin klasika, može se potvrditi da njegovi protagonisti žive sa njim. Kako na terenu za igru, tako i van njega. Na tribinama, u kvartovima ili lokalnim tavernama, na neki nepromenljiv način već decenijama. Sa istim intenzitetom i strašću proteklih godina, a uprkos modi, političkim i ekonomskim usponima i padovima, te medijskim i vremenskim ograničenjima.

Najstarija fudbalska rivalstva na tlu Južne Amerike, rođena su na obalama Rio de La Plate, prvenstveno u Urugvaju, a potom i u susednoj Argentini. Danas, daleko popularnija i medijski propraćenija su ona na južnoj strani, pa tako imamo jedno od najvećih rivalstava u svetu fudbala pod pseudonimom Superklasiko, a tu su i Klasiko Aveljanede, kao i Klasiko Portenjo.

Njihovi temelji uglavnom sežu u prirodu društvenog staleža, geografske blizine obeležene susedstvom i tradicijom koja se iz njega razvija. Pored navedenih klasika u kojima su rivalske strane zastupljene uglavnom između klubova velike petorke argentinskog fudbala koju čine River, Boka, Rasing, Independijente i San Lorenco, čiji je rival Urakan, a koji jedini ne spada u ovo odabrano društvo, postoji još jedan izrazito jak animozitet u plamenu večne vatre Ajresa.

01.10: (3,15) Čakarita Juniors (2,65) Atlanta (2,60)

Po broju trofeja, ali i broju njihovih pristalica, može se reći da mu pripada četvrto mesto na listi najvećih rivalstava u okviru prestoničke regije. Njegovo ime nećete čuti da se često pominje u narodu. Možda mu se ne pridaje toliki medijski značaj, verovatno i zbog toga što više od 20 godina nije deo elitnog ranga takmičenja. Ali, na dan njegovog odigravanja, čitavim gradom oseća se strah među stanovništvom, kao i određeni grč među organima reda. Daleko od toga da su najbrojniji, ali ih sve vodeće navijačke bara brava grupe smatraju za najekstremnije u državi.

U kraju koji je gotovo celom površinom prekriven nadgrobnim spomenicima, nalazi se najveće groblje u Argentini, a u njegovoj blizini obitavaju Funebrerosi. Samo nekoliko stotina metara niže, ka južnim delovima grada, Boemi sede u svojoj četvrti. Linija fronta razvučena je duž Avenije Dorego. I to je ratna zona. Zona najkrvavijeg klasika, popularno poznatog i kao Clássico de Villa Crespo!

Vilja Krespo je gradska četvrt u Ajresu, koja je dom za približno 100.000 stanovnika. Njegovo ime potiče od prezimena opštinskog gradonačelnika Antonija Krespa koji je ovaj kraj promovisao stvarajući male fabrike za preradu kože. Nekoliko godina kasnije, s obzirom na dobar napredak u poslu, položio je i prvi kamen temeljac u stvaranju nove gradske četvrti, koju su radnici i nastanjeno stanovništvo počeli da nazivaju Vilja Krespo.

Kraj je vrveo od proizvođača cipela, a susedstvo je pretežno bilo naseljeno evropskim migrantima iz Španije i Italije, a tu se našao i veliki broj Jevreja i Arapa koji su se mešali sa lokalnim kreolskim stanovništvom. Bilo je tu svega. Okupljanja i plesova, na kojima ljubavnih veza i tuča nikad nije nedostajalo, što se ponekad završavalo tragičnim ishodima. Italijani su bili najbrojniji i prvi su stigli u ovaj deo grada. Kasnije su došli Španci, uglavnom iz Baskije, ali su Jevreji uspeli da formiraju najveću zajednicu u komšiluku. Tako je jedan deo naselja simbolično poneo ime Vila Kreplaj, koji su nakon Prvog svetskog rata naselili Jevreji iz Rusije, Ukrajine i Poljske.

Pristalice Čakarite marširaju uz pratnju organa reda (©AFP)

Klasiko de Vilja Krespo ime je argentinskog fudbalskog rivalstva između Atlante, popularnih Boema, i Čakarita Juniorsa, poznatijih kao Los Funebrerosi iliti u slobodnom prevodu Grobari, dva kluba koja su kroz istoriju usko povezana sa ovim delom grada. U više od 90 godina, koliko traje ovo suparništvo, među kojima su i one dve decenije međusobnog deljenja susednih prostorija, oblikovali su jedan od najtranscedentalnijih klasika današnjice. Iako je kroz istoriju bilo perioda u kojima se nisu sastajali, niko ne spori da je ovo jedan od najvažnijih derbija u Argentini, što ukazuje činjenica da se tri četvrtine njihovih sukoba odigralo u Prvoj diviziji.

Atlanta je nastala pre Čakarite. Osnovali su je 12. oktobra 1904. mladi stanovnici sadašnjih centralnih naselja Buenos Ajresa, San Telmo i Monserat, bez neke naročite veze sa mestom u kojem se trenutno nalazi. Ali, jedno je sigurno, klub je nastao u kući jevrejskog trgovca Eliasa Sanca. Na tom sastanku dogovoren je naziv kluba, Atlanta.

Postoji nekoliko teorija o izboru imena. Jedna kaže da je tim dobio ime po zemljotresu koji je pogodio grad Atlantu u saveznoj državi Džordžiji, u SAD-u, baš u vreme kada su se osnivači okupili da oforme klub. Druga verzija o njegovom imenu navodi da je naziv Atlanta preuzet sa mornaričkog broda koji je stigao u luku Buenos Ajresa, kada je Manuel Kintana proglašen za predsednika Argentine.

Klupske boje, žuta i plava, odabrane su sa nadstrešnica koje su ukrašavale prodavnice u susedstvu tih godina. Prvo igralište Atlante bilo na uglu Avenije Huan B. Alberdi i ulice Eskalada u četvrti Vilja Luro, ali klub će se više puta seliti, od juga Baho Floresa, preko Praka Čakabuko do severa Floreste. Toliko puta su se Boemi selili, da im je ovo lutanje donelo upravo taj nadimak. Konačno 1922. godine Atlanta je uspela da se naseli na gradskom imanju između ulica Homboltu i Kamargu, i da tu sagradi novi stadion, koji mu je omogućio da pridobije brojne simpatije stanovnika Vilje Krespo, četvrti koju ni dan danas nije napustio.

Atlanta je godinama gradila sportsko društvo koje je uključivalo i druge discipline, što je omogućavalo da pridobije veći broj pristalica, ne samo zainteresovanih za fudbal, već i za druge aktivnosti. Učešće na raznim šampionatima započeo je 1906. godine, kada se pridružuje trećoj diviziji argentinskog fudbala. Naredne sezone promovisan je u drugi rang takmičenja, a 1912. je stupio i u najvišu kategoriju.

Sa druge strane, Čakarita Juniors je osnovana od strane članova nezavisnog radničkog sindikata, odeljenja levičarske Socijalističke partije. Tačnije, oni su bili ekstremističko krilo socijalističke partije, bliski idejama anarho-komunizma, osnivajući kasnije anarho-sindikalistički pokret, koji je odbacivao političko učešće radnika. Simbolično, za datum osnivanja kluba uzima se dan rada, 1. maj 1906. godine.

Samo ime ne važi za neku veliku misteriju, jer Čakarita označava deo Ajresa u kom je klub nastao. Pojam "čakare" predstavlja mala crkvena imanja na kojima su bile farme, a deminutiv te reči je "čakarita". Drugi deo imena Juniors, logično odnosi se na socijalističku omladinu. U Ajresu, retko ko izgovara puno ime kluba, jednostavno je prepoznatljiv po nadimku Čaka. U ovom kraju grada, sa svojih 97 hektara površine, nalazi se najveće groblje u Argentini, koje zauzima više od polovine naselja. Nastalo je krajem 19. veka na prostoru masovnih grobnica u kojima su odlagana tela umrlih od epidemije žute groznice. Nazivaju ga još i sirotinjskim grobljem, jer postoji i ono drugo. Iz tog razloga pristalice Čakarite od strane navijača drugih klubova dobili su nadimak Los Funebreros – Grobari.

Ko su Grobari iz Čakarite?

Prva utakmica u istoriji bila je protiv Atletiko Viktorije. Tadašnji tim su činili svi članovi koji su ga osnovali. Od 1911. fudbalska aktivnost u klubu se smanjila i neki igrači su prešli u obližnji Platense. Sve dok se 20. avgusta 1919. nije održala skupština u socijalističkom odboru u ulici Dorego. Zapisnik sa te skupštine za reorganizaciju najstariji je dokument koji je klub sačuvao. Po uspostavljanju novih čvršćih temelja, tim je dobio i novu odoru, danas nadaleko prepoznatljivih boja: crveno-belo-crna. Boje koje su usvojene imaju i svoju simboliku, pa je tako crvena boja predstavljala socijalizam, sa kojim su članovi bili povezani. Bela je izabrana zbog čistoće i odanosti svojih socijalističkih članova, a crna je predstavljala groblje koje je dominiralo naseljem.

Čakarita je Argentinskoj Fudbalskoj Asocijaciji (AFA) pristupila tek 1921. godine, nastupajući u drogom rangu takmičenja, a do tada je svoje mečeve igrala je u Regionalnoj amaterskoj ligi Belgrana. Prvi put klub je izborio promociju u Primeru 1925, završivši kao trećeplasirani u drugoj diviziji.

Sa obzirom na to da su dvadesetih godina prošlog veka u Argentini bila aktivna čak dva fudbalska saveza, Atlanta i Čakarita su prvi put učestvovale u istom rangu takmičenja 1927. godine, pošto su se do tada dve postojeće fudbalske asocijacije spojile u jednu Primera diviziju. Tako se 13. novembra dogodio prvi klasik u istoriji, koji je na tadašnjem stadionu Platense u Savedri, gde su Grobari odigravali svoje mečeve u nedostatku sopstvenog stadiona, rešen u korist domaćina 2:0. U naredne četiri godine koliko su proveli u amaterskoj eri, Čakaritina pozicija u šampionatu uvek je bila pri vrhu, za razliku od Atlantine, koja se večito mučila u donjem delu tabele. To je trajalo sve do 1931. godine kada je stvorena profesionalna argentinska Liga, a među čijim osnivačima su se našla i ova dva sastava.

Tih godina Čaka je imala problem koji nije uspevala da reši tokom prethodne dve decenije postojanja, a to je mesto stadiona. Posle višegodišnjeg seljakanja po kraju 1932. godine u bloku između ulica Homboltu i Murilja, podno železničke stanice, svečano je otvoren nov stadion koji je mogao da primi preko 18.000 posmatrača. Ono što je vrlo interesantno je to što je njihov novi dom i stadion Atlante delio isti zid južne, odnosno severne tribune. Praktično, objekti su se naslanjali jedan na drugi. Simpatizeri oba kluba živeli su u okolini ovih zdanja, koja su se formalno nalazila u Vilji Krespo, a na samoj granici sa Čakaritom, kao što je danas slučaj sa San Lorencom i Urakanom, mada je Atlanta stekla više sledbenika među onima koji žive u ovom kraju grada, južno od potoka Maldonado, dok su Funebrerosi više naselili područje sa severne strane avenije Dorego.

Međutim, zemljište kao i sam stadion nije bilo u vlasništvu nijednog od ova dva kluba, već u posedu grada. Početkom 1943. Čakarita je kasnila sa mesečnom uplatom kirije, a saznavši za to, izvršni odbor Atlante, zajedno sa nekoliko partnera, ponudio je gradu da otkupi zemljište sa sve njihovim delom duga, kako bi zadržao celokupno imanje. Posle nekoliko ročišta presuda je donešena u korist Boema, a Čakarita je morala da potraži novu adresu, čime je započeto jedno od najekstremnijih gradskih animoziteta. Mesto na kom su Grobari konačno našli svoj mir bio je van zvanične granice grada u Vilji Maipu, jednom od krajeva prigradskog naselja General San Martin, gde se nalaze i danas.

Tokom četrdesetih rivalstvo je počelo sve više da se razvija, a 1944. je došlo do najveće pobede jedne od zaraćenih strana u ovom klasiku, kada je Atlanta slavila sa ubedljivih 7:2, uz čak pet pogodaka legendarnog Agnolina. Međutim, Boemi su 1947. godine morali da napuste elitni rang sve do 1956. kada su postali prvaci Divizije B, dok je u isto vreme Čakarita izgubila status prvoligaša. U periodu dok su Funebrerosi taborili u drugoj diviziji, Atlanta je ostvarila svoje najveće dostignuće u istoriji kuluba, osvojivši nacionalni Kup 1960. godine, pošto je u finalu sa 3:1 savladala Rasing iz Aveljanede.

Iste godine Čakarita se vratila u najjače društvo. Uspostavljanjem dva takmičenja na godišnjem nivou, 1967. godine u Metropolitano formatu, oba kluba našla su se na poslednjim mestima u svojim zonama, što je prouzrokovalo da se nađu u baražu za opstanak. U prvom susretu odigranom na stadionu Don Leon Kolbovski u Vilji Krespo, Atlanta je stekla prednost od 2:0, koja ipak nije bila dovoljna, jer je u revanšu poražena sa 3:0, i taj neuspeh ju je drugi put spustio u niži rang.

Dve godine kasnije, takođe u formatu Metropolitano 1969, Čakarita je prvi i do danas jedini put postala prvak države, savladavši u finalu veliki River sa 4:1. Nažalost, to su bili jedini svetli trenuci po kome će Juniorsi biti upamćeni, bar u onom fudbalskom smislu. Krajem sedamdesetih Čakarita je ispala u Primeru B, a godinu dana kasnije spustila se čak do Primere C.

Iz treće divizije usledio je brz povratak već naredne 1981. godine, mada je do ponovnog povratka u elitu čekala još dve sezone. I to je bilo kratkog daha, Čaka je 1986. ponovo napustila društvo najboljih i preselila se, u novoformiranu Primeru B Nasional, gde će nastupati narednih 13. godina, kada se u sezoni 1993/94 prvi put ovaj klasik odigrao u drugom po jačini rangu takmičenja.

Sezona 1998/99 obeležila je poslednji susret Atlante i Čakarite u Primera diviziji. U godinama koje su usledile razlika u takmičarskim divizijama u kojima su ova dva kluba nastupala proširila se na dve kategorije. Atlanta je pala do Metropolitan B lige, dok je njen rival nekako uspevao da ostane u Primeri sve do 2004, kada se ponovo srozao u Primeru B.

Međutim, nije bilo sve tako crno po Funebrerose, koji su 2005, tačno posle 60 godina od proterivanja iz Vilje Krespo u San Martin, 21. oktobra pred susret sa Tigresom svečano otvorili novi stadion, na kom se u tom trenutku našlo 18.000 gledalaca. Ipak novi dom Grobara zvanično je završen pet godina kasnije, kada je otvorena Severna tribina nazvana po legendarnom golmanu Isaku Lopesu.

U sezoni 2009. Čakarita je nakratko ponovo bila član elitnog karavana, ali se već naredne godine vratila u drugi stepen takmičenja. Na njenu žalost, propast ekipe nije se tu zaustavio. Krajem 2012. godine, dospela je u baraž za opstanak u kom je poražena od Nueva Čikaga sa 1:0, a gol odluke pao je 93. minutu. Tako su se Grobari posle gotovo 30 godina ponovo našli u trećem rangu, sada zvanom Metropolitano B. Ali, ni tada navijači Čakarite nisu mnogo očajavali, u tom periodu u Metropolitanu B nalazio se i njihov večiti rival, Atlanta. Čaka je svoj povratak u Nasional B obezbedila tek 2014. godine. Iste godine poslednji put je viđen klasiko sa Atlantom, koji se završio bez pobednika 1:1.

Navijači Čakarite prave nerede na stadionu (©AFP)

Pored čestih razilaženja, i nastupanja u različitim kategorijama, do danas ovaj klasik ukupno se igrao 129 puta, od toga Čakarita je trijumfovala u 54 navrata, naspram Atlantine 34 pobede, dok je 41 put duel ostao bez pobednika.

Već je rečeno da Čakaritu, ali i Atlantu, bar po onom fudbalskom delu pamte s kraja šezdesetih prošlog veka, kada su njihova imena i predstavljala određenu veličinu u fudbalskom svetu. Međutim, posle slavnih godina, oba kluba na sebe počinju da skreću pažnju esktremističkim bara brava grupama, naročito tokom devedesetih godina prošlog veka.

Lokacije stadiona i sedišta ekipa u velikoj meri odredili su područje grada na kom deluju ove grupe. Grobari su stacionirani u krajevima Čakarite, gde se i danas nalaze administrativne prostorije kluba, preko Vilje Ortuzar, pa sve severno do predgrađa San Martin, gde im se nalazi stadion. Dok sa druge strane Boemi zastupaju pogranično područje Vilje Krespo sa Čakaritom, kao i urbanije krajeve četvrti, između ulica Muriljo i Korijentes.

Iako ovi delovi Ajresa ne važe za opasne, pre nekoliko godina stanovnici Čakarite napali su policijsku stanicu kod parka Los Andes, pošto je policija ubila jednog tinejdžera u tom kraju.

La Banda de San Martin, kako jedna od ekstremističkih grupa Čakarite nosi naziv, dokazala se još 1986. godine na Svetskom prvenstvu u Meksiku, kada je rame uz rame sa bravosima većih klubova učestvovala u prebijanju Engleza. Takođe, jedni su od retkih koji imaju antisemitska skandiranja i to upravo protiv rivala Atlante, čiji su koreni kluba vezani za jevrejsku zajednicu u Argentini.

Nebrojeni incidenti navijača Čakarite obeležiili su poslednje godine, u kojima se nisu libili da napadnu i veće navijačke grupe poput Bokinih i Riverovih. Čak nisu prezali da napadnu i policiju, kada su 2012. godine posle meča sa Atlantom, zapalili dva policijska vozila.

Posle više od šest godina, Grobari i Boemi, ponovo će se sastati u svom klasičnom obračunu. Međutim, situacija, kao i sama slika fudbalskih stadiona, drastično se izmenila u poslednjih godinu dana, a sve prouzrokovano pandemijom korona virusa. U komšijskim tavernama u kojima su ove strasti i nastale, ukorenenivši se u same temelje susedstva, biće ovo prilika za neke mirnije diskusije. Uz ćaskanje i šoljice matea. Bez nasilja i diskriminatorskih skandiranja sa obe strane.

ARGENTINA 2, GRUPA A - 1. KOLO

Sreda

01.10: (3,15) Čakarita Juniors (2,65) Atlanta (2,60)

*** kvote su podložne promenama

Piše: Đorđe RADONJIĆ