Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (3): Španska revolucija, Istanbul, Atina...

Za sve je bila kriva – dobro, i zaslužna – ta utakmica u jesen 2002.

Valensija i Liverpul sreli su se na Mestalji u grupnoj fazi Lige šampiona, i taj predivni mediteranski lahor oduvao je svaku pomisao da je Liverpul sa Žerarom Ulijeom na dobrom putu.

Bilo je to nešto poput onoga što je tri decenije ranije uradila Crvena zvezda: utakmica koja ti menja i psihologiju i fizionomiju.

Samo što to nije bio Liverpul “Boot rooma” u kojoj je nekoliko mudrih i fudbalom opčinjenih ljudi moglo da za jedno popodne napravi preokret u razmišljanju i pristupu. Ovo su bila nova vremena, Ulije će još skoro dve godine voditi klub i polako unižavati svoju zaostavštinu, pre nego što krajem proleća 2004, uz obezbeđeno učešće u narednoj Ligi šampiona, napokon ode.

Tada su se svi setili mediteranske noći. Direktor Rik Peri pozvao je nekoliko igrača na razgovor koji će promeniti sudbinu Liverpula, na svaki način. Bili su tu Stiven Džerard, Džejmi Karager i Didi Haman.

Peri je već bio obavio preliminarne razgovore sa čovekom koji će postati novi menadžer, ali na tržištu je bio i Žoze Murinjo. Portugalca je tražilo pola Evrope, njega je ser Bobi Robson inficirao Engleskom, ali postojalo je nešto u njemu, možda ono kako se radovao na Old Trafordu, što je ipak odbijalo tako samozaljubljeni (nije često kompliment) klub poput Liverpula.

Koji je najbolji tim protiv koga ste igrali, pitao je Peri trojicu najvažnijih igrača Liverpula.

“Valensija, jesen 2002. Ono je bilo neverovatno”, rekli su uglas. Tih 2:0 moglo je da bude i 5:0, i 7:0, mogao je Liverpul da bude posramljen i rezultatski kao što je bio taktički. Posle su ih tukli i na Enfildu, jednako lagano.

Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (2): Majkl Oven, čudo u Dortmundu i dva Žerara Ulijea

Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (1): Kako je vreme pregazilo klub

Valensiju je 2002. vodio Rafael Benitez, sin hotelijera čija je karijera podsećala na prve korake italijanskih trenera. Vojnik Real Madrida poželeo je da okuša sreću solo i nije imao mnogo uspeha, ali je imao strpljenja i volje da pokušava opet, i opet, sve dok mu nije upalilo na sunčanim Kanarskim ostrvima. Tenerife mu je bio poziv da dođe u Valensiju, da nasledi Ektora Kupera nakon dva izgubljena finala Lige šampiona.

Benitezova Valensija uzeće dve La Lige, to je onaj tim koji je imao i Barahu i Albeldu i Mendijetu i Angula i Pjoha Lopeza i Rufetea, no ta utakmica 2002. biće mu, eto, i najveća preporuka da postane menadžer Liverpula u leto 2004.

Pomogla je i njegova frustracija upravom Valensije, koja nije pokazivala želju da uspehe na terenu ovaploti stajanjem uz bok velikanima (čuvena je rečenica koju je izgovorio o direktoru fudbala: “Kad tražim stočić, nemojte da mi kupujete lampu”), a Liverpul je barem na papiru obećavao nešto potpuno drugo.

Rafin dolazak propraćen je oduševljeno – Liverpul je doveo jednog od najnadarenijih (tada su mu bile tek pune 44) trenera na svetu, onoga koji se poigravao sa Realom i Barselonom; posle neuspele Francuske revolucije, bilo je vreme za španski vetar i svi su se radovali – mada u klubu, pa ni u svlačionici, nisu cvetale ruže.

Em je tim bio ispošćen i tanak kvalitetom, usled Ulijeovih pogrešnih akvizicija, em je postojala opasnost da obojica sinova grada i idola navijača napuste Enfild baš tog leta.

Prvi je bio Stiven Džerard, kojem je Roman Abramovič odavno bacao udicu sa najskupljim kavijarom, pa je čak i Murinju nagovestio da je krađa Liverpulovog kapitena skoro izvesna stvar. Džerard će ostati, ipak, mada će se najveća drama – propraćena i spaljivanjem njegovog dresa ispred Melvuda i izjavama “navijača” direktno u kameru Skaj Sportsa – oko tog potencijalnog transfera odigrati ravno godinu dana kasnije.

Drugi je bio Majkl Oven. Zlatni dečak, “Wonder Boy” Liverpula. Iako je bilo onih koji su već tada tvrdili da je Oven pomalo potrošen, da su povrede uzele danak i da se nikada neće vratiti u hitrinu i formu kakvu je iskazivao na prelazu dva veka, sazvežđe “Galaktikosa” i dalje je blinkalo u njegovom pravcu. A nije mu nedostajalo ambicije:

“Sećam se da mi je Karager, koji mi je bio najbolji ortak i cimer, jednom rekao da tamo igraju Raul, Ronaldo i Morijentes, da ne pričamo o Zidanu i Figu, i da nemam šta da tražim. Ali koji to fudbaler tako razmišlja? Ja sigurno nisam...”

Rafa Benitez

Majkl Oven nekoliko godina bio je idol navijača, razlog zbog kojeg su se kupovali dresovi i zaljubljivalo u Liverpul; skauzerski i marketinški odgovor na Dejvida Bekama, prvog globalnog superstara koji je probio granice fudbala.

Danas ga se retko i pominje u tom kontekstu: Oven je izdao Liverpul ne jednom, ne dva puta, već cela tri, od čega je to poslednje bilo neoprostivo. Prvo kada je otišao u Real, za smešnih osam miliona funti (isticao mu je ugovor za godinu dana), potom kada je posle 12 meseci otišao u Njukasl, gde su ga dovezli helikopterom i paradirali Sent Džejms Parkom kojim su odzvanjale pošalice na račun Liverpula, i na koncu kada je otišao u mrski Mančester Junajted.

Kada se vratio na Enfild u crno-belom dresu u decembru 2005, glasniji deo Kopa mu je zviždao, i Oven će često govoriti da je to trenutak u kojem mu se odlomio deo srca.

Jer njegova verzija priče nije baš tako jednostavna, i daje još jedan prilog za portret Rafaela Beniteza i stanja u kojem se Liverpul nalazio.

Rafa je želeo da razbije britansku kliku, da ih zameni igračima za koje je znao da će mu biti lojalni. Dani Marfi je prosleđen Čarltonu, a glasine da će Oven možda u Španiju nisu previše smetale novom menadžeru.

“Kada te Real pozove, nije lako reći ne. A ja sam u sebi mislio, šta ako budem kao Ijan Raš? Možda da odem samo na godinu dana, i da se vratim posle toga. Dugujem to sebi i klubu”, ispričao je Oven, u retkim napadima iskrenosti, Sajmonu Hjuzu za knjigu “Ring of Fire”.

Oven je davao golove i u Madridu, ali nije bio srećan. Nije znao jezik, niti se trudio da ga nauči. Živeo je u hotelu. Imao je ograničen broj prijatelja s kojima je mogao da podeli muke. Florentino Perez mu je posle godinu dana rekao da može da ostane, ali da se neće ljutiti ako se ovaj vrati u Englesku. Za Ovena je to značilo samo jedno: povratak u Liverpul.

Ali Benitez i Rik Peri nisu tako mislili. Kada je Fredi Šeperd ponudio Perezu 16 miliona funti, Florentino je kazao Ovenu da Liverpul dolazi u obzir samo ako izjednače ponudu. Nisu imali tu nameru.

Na kraju i ovo: Oven je imao pisanu odredbu u ugovoru u Njukaslu da može da ode u Liverpul posle prve sezone za 12 miliona funti, posle druge za 8, posle treće za 4. Ali Benitez ga ni tada nije hteo. Aleks Ferguson jeste...

Benitez je sačuvao Džerarda, a ekipi koju je selektirao Ulije – poput hitrog, ali nepouzdanog i na kraju baksuznog špica Đibrila Sisea, za kojeg je odvojeno čak 14 miliona funti (uporedimo to sa sumom za Ovena) – dodao je možda i najvažnijeg igrača kojeg će Enfild videti. Ćabi Alonso, potekao iz fudbalske porodice i, mnogo važnije, sa plaža San Sebastijana, umetnik mekane noge i prefinjene, ne samo fudbalske inteligencije, biće metronom ekipe i osloboditi Stivena Džerarda.

Đibril Sise

Stigao je i Luis Garsija, još jedan momak koji je znao dosta lopte i koji je iznenadio sve one što su pričali da čovek takve građe nema šta da traži u Premijer ligi (tada su i dalje važili ti arhaični uzusi), ali u prvenstvu, i pored velikih očekivanja, nije išlo.

Još veći tehnokrata nego što je bio Ulije, Rafa je bio jednako posvećen brojkama, ali i mnogo hladniji od Francuza. Nije se zbližavao sa igračima, nije im bio ni prijatelj ni uteha. Oni su bili tu da obave posao, onako kako im on kaže, i šta tu ima da se bude intiman. Praktično je ukinuta Akademija, oteran Stivi Hajvej...

Liverpul se mučio, Benitez je menjao i menjao, sramotan poraz od Barnlija u FA kupu naterao je komentatore da već na početku traže glavu Španca, jer on “ne poštuje i ne razume našu tradiciju”, ali Evropa... Evropa je bila druga priča.

Džerardova bomba Olimpijakosu – ne treba zaboraviti doprinos Sinama-Pongolea i Nila Melora – trasirala je proleće koje će se završiti u ludilu Istanbula. Prvo je savladan Leverkuzen, a onda, u najemotivnijem i najnezgodnijem duelu, u prvom susretu posle tragedije na Hejselu, i Juventus.

Kop je nacrtao mozaik na kojem je pisalo “Amicizia”, Ijan Raš i Mišel Platini zagrlili su se na centru pre početka utakmice, ali su gosti iz Torina samo okrenuli leđa. Makar oni koji nisu podigli srednji prst...

Pričalo se i tada da će se Liverpul skloniti, kao što se morao skloniti na Hejselu gde se igralo uprkos mrtvima, ali Enfild je tada video Luisa Garsiju i čudesni lob preko glave Điđija Bufona. Uzvratiće Juve preko Kanavara, i Ibra će pogoditi prečku, ali ostaće 2:1 i u revanšu, u turobnoj, čudnoj, mračnoj atmosferi na starom Dele Alpiju biće 0:0.

Navijači Liverpula verovatno bi voleli da je rivalstvo sa Čelsijem, odnosno direktni sraz Beniteza i Murinja, bilo značajnije nego što jeste. Na kraju je to bio “evropski” sukob, pošto u prvenstvu, izuzev u jednoj sezoni, Rafa nije uspevao da se bori za titulu. Ali ovaj prvi duel imao je sve.

Posle specijalističkih 0:0 na Stamfordu, što nije podsećalo na partiju šaha koliko na domine u klubu penzionera, revanš na Enfildu mirisao je na jednu od onih velikih evropskih noći, kakvih je bilo i biće zauvek.

Možda su baš neki duhovi naterali sudiju da prizna još jedan “gol koji to nije bio”, pošto se u prepotopsko doba nije moglo utvrditi je li lopta nakon, hm, šuta Luisa Garsije prešla liniju ili nije; možda su anđeli kroz pluća navijača vrištali u nepodnošljivoj kakofoniji i oduvali šut Ejdura Gudjonsena na kraju – tek, Benitez je imao prvi veliki skalp “Posebnog”.

Žoze i Rafa

A onda je bio Istanbul. A onda je bilo što nije biti moglo, i što je moralo biti.

Verovatno svaki čovek na planeti koji je bio budan 25. maja 2005. zna gde je proveo tu noć, s kim, i kako se osećao. I to nema nikakve veze sa tim za koga navijate i koje su vam boje ikada bile drage.

Istanbul 2005. na kraju će učiniti više za istoriju ovog sporta, za popularnost fudbala i za strast koju osećamo prema njemu nego što će, barem na kraće staze, uraditi za Liverpul.

A kao i sa svakim velikim delom, kao i sa svakim neobjašnjivim pojavama u našim životima, i oko ovog se, i dan-danas, roje pitanja. Petnaest godina je prošlo, a hajde što nikome nije jasno kako je to Liverpul, posle 0:3 na poluvremenu, uspeo da se vrati protiv najmoćnijeg Milana, protiv lakonogog Kake i ubistvenog Krespa, ni kako je Dudek uspeo u produžetku da odbrani dva zicera Ševčenku, a onda da prizove u misli Brusa Grobelara i da to učini još jednom na penalima; nego nam nije jasno ni da li je Rafael Benitez najveći heroj Lige šampiona 21. veka ili je samo, kao svaki tragičar, u jednom trenutku imao previše sreće?

Kada je Benitez dva sata pre početka meča saopštavao tim, čak su i igrači mislili da su loše čuli. U sastavu nije bilo Didija Hamana, najiskusnijeg igrača sredine terena i onog koji bi mogao da uštopuje rivala. Liverpul je i sa Hamanom bio previše zelen da se isprsi pred imenima kao što su Kafu, Sedorf, Pirlo, Maldini, Gatuzo ili Stam, a bez njega je to izgledalo kao da si krenuo “bubom” na Rusiju. U decembru.

Španac je želeo da nadmudri Anćelotija tako što je na teren poslao nedovoljno oporavljenog Harija Kjuela, a Australijanac mu je poverenje vratio time što se odmah povredio. Tvrdoglavi Benitez ni tada nije uveo Hamana, već Vladimira Šmicera.

Do poluvremena je sve bilo rešeno. Milan je ubedljivo vodio, svlačionica je bila u haosu, Benitez je prvo rekao Đimiju Traoreu da ide na tuširanje, hoteći da ubaci Đibrila Sisea i slepo zasrlja u napad, da bi se potom predomislio i umesto Finana ipak prozvao Hamana. Karager, Hipija i Traore ostali su natrag na vetrometini, Rise i Šmicer su pokrivali krila, a Didi je omogućio Džerardu da krene malo više napred.

Taktika “Hajde da probamo da damo gol pa da vidimo šta ćemo” pretvorila se u šest neverovatnih minuta.

Dotad je “šest minuta” u duši navijača Liverpula nosilo sasvim drugo značenje: toliko je trajala utakmica na Hilzbrou pre nego što su svi postali svesni šta se događa. Ovih šest minuta bili su trijumf života, srca i fudbala; Liverpul se vratio iz ponora i ponovo, posle duže od dve decenije, bio na samom vrhu.

Optimizam je nakon Istanbula morao biti na vrhuncu, iako će se brzo pokazati da klub nije imao neki master plan. Recimo, dan posle Istanbula, kada je verovatno cela Engleska želela da kupi dres Liverpula, klupska prodavnica bila je zatvorena. A ona onlajn tada nije ni postojala...

Džerard je ponovo zamalo otišao, pa zauvek – ili skoro zauvek – ostao, nezadovoljnici su nakratko smireni kada je posle još jednog rezultata 3:3 Liverpul osvojio FA kup, ali Premijer liga i dalje je izgledala kao da je na različitoj talasnoj i mentalnoj dužini od menadžera.

Benitez će u narednih nekoliko godina imati novca da dovede stočiće, pardon igrače koje je želeo, ali bilo je više promašaja nego pogodaka.

Momo Sisoko, Bolo Zenden, Piter Krauč, Dirk Kajt, Džermejn Penant, Mark Gonzales, Kreg Belami, Fabio Aurelio... Bila je to, kako bi Englezi rekli, jedna “mešana vreća”. Benitez je oklevao da troši mnogo, vazda zabrinut za svoj ugled i autoritet.

U Evropi mu je i dalje dobro išlo, a 2007. Liverpul će opet tamo dole južno igrati sa Milanom. Ovog puta bila je to generacija rosonerih kojoj je već prošao vrhunac, ali Rafa je opet pogrešio. Ako je u Istanbulu bio previše oportunista, u Atini ga je pojeo oprez. Liverpul je držao loptu, Piter Krauč koji je, kakav je da je, mogao da poremeti rivala, sedeo je na klupi 78 minuta, i finale je izgubljeno skoro bez drame.

Navijači su mu i dalje verovali, ali dešavalo se nešto što je bilo veće od njega, veće i od Stivena Džerarda, Džejmija Karagera i svake pojedinačne utakmice.

Ono što će, jednako koliko mirakul na Bosforu, obeležiti klub, ovog puta dubokim ožiljkom od kojeg se godinama nije mogao oporaviti.

Prodaja kluba. Dolazak kauboja. Građanski rat. Skoro pa bankrot.

Možda bi se i hrabriji, odvažniji i intrigrama skloniji ljudi od Rafaela Beniteza loše snašli u toj priči...

(Kraj trećeg dela)

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta