Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (1): Kako je vreme pregazilo klub

Prošlo je ravno trideset godina između dve titule prvaka Liverpula, najpoznatijeg i najtrofejnijeg engleskog kluba u 20. veku. Menjale su se političke okolnosti, menjao se ceo sport i današnja Premijer liga ne može da se poredi sa Prvom divizijom, menjalo se mnogo igrača, ali jedno je bila konstanta: Liverpul nije bio šampion. I previše često nije bio ni blizu.

A onda jeste. U najčudnijoj sezoni koju ćemo ikada videti. Liverpul – aktuelni prvak Evrope i sveta – u isto vreme postao je klub koji je najranije u prvenstvu osvojio titulu i klub koji je najkasnije u godini osvojio titulu.

Kovid-19 zanavek će obeležiti proleće i leto 2020. ali skoro jednako će, za deset, dvadeset, trideset godina, to biti godina kada je Liverpul odagnao zleduhe prošlosti.

Možda nije moralo da traje toliko. Možda i jeste.

Kroz serijal tekstova podsetićemo se retkih uspona i dubokih padova fudbalskog kluba koji, teškim vremenima uprkos, ostaje jedan od najpopularnijih na svetu, ali i u Srbiji....

(Napomena: Spisak literature korišćene u feljtonu potražite na kraju teksta.)

*****

Svako to već zna kao loš refren koji ne možete da izbacite iz glave: Liverpul je zakasnio za voz koji se zvao Premijer liga.

Devedesete su u svetu – ne i kod nas, je li – bile vratolomne godine, u najboljem mogućem smislu. Planeta se ubrzano menjala, premrežio ju je informacioni superautoput koji će postaviti nove temelje ekonomije, politike, pa na koncu i međuljudskih odnosa, fudbal je od zabave za radničku klasu postao pasija, opsesija, pa potom i igračka miliona ljudi širom sveta i posebno milionera.

Novi stadioni, nova publika na njima, novi načini prenosa, sve je bilo novo.

Samo je Liverpul bio stari.

Ulice Liverpula (©Reuters)

No nije to bilo ništa začuđujuće, i ko je imalo poznavao istoriju velikana znao je da je to pre pravilo, nego izuzetak.

Krajem pedesetih i početkom šezdesetih, pre nego što je došao Šenkli, Engleska se menjala jednako hitro kao što će tri decenije kasnije, a Liverpul je tavorio. Bili su u tadašnjoj Drugoj diviziji, i dalje su čekali svoj prvi FA kup – u to doba, ovom takmičenju se još pridavao veliki značaj, možda i veći nego što je prvenstveno odličje, a Liverpul je u vitrini gomilao samo izgubljena finala i propuštene prilike; zlobnici bi rekli da je tada trebalo da se nauče na dugi post – i nisu kapirali moderna vremena.

Nešto kasnije će iz “Kaverne” izaći Bitlsi i doći će rudar iz Glenbaka da u klub usadi svoje socijalističke ideale, da grad i Irsko more ofarba u crveno, nešto kasnije će, makar na nekoliko godina, Liverpul biti istinski centar sveta, njegove kulture, bilo da je muzička ili fudbalska, ali pre toga je bilo tavorenja i inertnosti.

Ako zvuči poznato, to je zato što stvarno jeste.

Ovo se čekalo 30 godina! (FOTO+VIDEO)

Tada, krajem pedesetih, kako se industrija polako okretala ka Mančesteru, tako je i dah modernog prvo zapljuskivao rivale.

Met Bezbi – da stvar bude gora, bivši igrač Liverpula kojem uprava nije verovala dovoljno – govorio je o promeni načina treninga, o ishrani, o radu sa loptom i bez nje, o zadacima koje novo doba stavlja pred svakog fudbalera. Govorio je, ukratko, o profesionalizmu. I vrlo primenjivao sve te postulate.

Za to vreme, ikona Liverpula, jedan od najvoljenijih sinova ovog grada, koji je u crvenom dresu proveo bezmalo dve decenije, Džejmi Karager pre Džejmija Karagera i Stiven Džerard pre Stivena Džerarda (s tom razlikom što je bio došljak iz Škotske), Bili Lidel, radio je kao računovođa i trenirao dva puta nedeljno.

Česte su mu bile i radne subote, pa bi tramvajima koji su u to vreme još špartali gradom, sa aktn-tašnom stizao pravo na utakmicu, zajedno sa navijačima. I niko se nije čudio...

I to je bilo logično: nekoliko godina ranije, kada su se pojavili moćni Mađari, bilo je onih koji su predlagali da se taj pelcer presadi, da se igra i trenira kao što to rade oni. U Liverpulu su samo odmahnuli rukom: šta znaju ti Evropljani.

Klica ovog ponašanja – najgorih strana onoga što se zvalo “The Liverpool Way” i što je trebalo da predstavlja uputstvo za upotrebu kluba i fudbala – zapravo je zametnuta još kod osnivača i prvih konzervativnih uprava (iz razloga toga doba, gotovo svi su bili masoni!), a ni najdugovečniji trener u istoriji Liverpula nije bio ništa bolji.

Tom Votson, koji će doneti dve titule u prvoj deceniji dvadesetog veka, nije imao pravo da bira svoj tim. Umesto toga, deoničari bi se našli u nekom hotelu, naručili pivo i klopu i odredili ko će da igra. Spisak igrača bio bi zakucan na vrata svlačionice dve nedelje unapred i ne bi bilo pomeranja, čak i ako bi neko slomio nogu.

Pa čak i legendarne generacije pod Šenklijem, pa Pejslijem, sve do Kenija Dalgliša, mogle su da operišu isključivo po uzusima tadašnjeg doba. “Boot room” je bio legendarna soba u kojoj se razglabalo o mnogo čemu, Liverpul je do Hejsela bio nezaustavljiva mašina, ali se taktici suštinski nije pridavalo mnogo značaja.

O tome je svojevremeno pričao Jan Melbi (ako ćemo da poredimo generacije, onda je on bio Ćabi Alonso pre Ćabija Alonsa). Liverpul je Danca mekanih stopala kupio iz Ajaksa, i kada je Melbi uoči svoj debija pitao menadžera Džoa Fagana – trećeg po “starini” u “But rumu” – kako da igra i šta se od njega očekuje, Fagan ga je samo belo pogledao.

“Sine, samo radi ono što si radio u Ajaksu.”

Nesnađeni u vremenu (©Reuters)

Moglo se to posmatrati kao vickasta skauzerska dosetka. Ali zapravo je otkrivalo da je “crvena mašina” više gazila po inerciji nego zbog nečega što je bilo njoj imanentno.

I sve je to došlo na naplatu devedesetih.

Naravno, bilo je i do onoga van terena ili tik uz njega. Nakon Hejsela, kada su navijači Liverpula bacili ljagu na čitav ostrvski fudbal, došao je Hilzbro. Keni to već nije mogao da podnese, on je toliko srastao sa ovim gradom da je svaku od tih 96 duša i njihove porodice nosio sa sobom, pre nego što ga je pojelo.

U leto 1990, dok je Liverpul još bio šampion, Dalgliš je želeo da ode, ali su ga ubedili da ostane još malo. Bila je to greška na svaki način. Njemu je bio neophodan odmor – koliko će samo izgledati srećnije kada sa Blekburnom uzme onu titulu pola decenije docnije! – a Liverpulu je trebalo nešto novo.

Baš kao i čitavom fudbalu, naruženom huliganima, sa najnižim posetama stadionima od Drugog svetskog rata.

Sunce je došlo iz Italije. Engleska je stigla do polufinala Svetskog prvenstva i napokon podigla glavu, Tejlorov izveštaj je već počeo da daje prve rezultate, televizija je već shvatala potencijal koji ima fudbal, a Sky je ponudio nešto nečuveno: jedan sportski kanal koji će se emitovati ceo dan.

Samo što u klubu nije bilo hrabrosti da se zaista preseče. U doba prvobitnih dogovora oko Premijer lige, postojalo je nešto što se zvalo “Velika petorka” – Liverpul, Everton, Arsenal, Mančester Junajted, Totenhem – a Junajted je sa Martinom Edvardsom imao sreće i odvažnosti da zapliva brzo, snažno i da drži glavu iznad vode.

Liverpul je kaskao. Em nije bilo Evrope, koja je bila “hleb i mleko” kluba (kazna za Hejsel bila je drastičnija za Liverpul nego za ostatak Engleske), em je valjalo tražiti novog trenera.

“The Liverpool Way” nalagao je da se po svaku cenu nastavi tradicija, ali nije bilo potrebno imati sadašnju perspektivu pa da se shvati koliko je onaj Izabrani bio pogrešan.

Na papiru i samo na papiru, Grem Sunes je bio čovek koji će ponosno nositi baklju što je pre njega bila na čuvanju kod voljenog Kenija.

Grem Sunes (©Reuters)

Zar nije, na kraju krajeva, bio kapiten Liverpula? Zar nije osvojio tri Kupa šampiona? Zar nije svojeručno podigao onaj na Olimpijskom stadionu, sa kapitenskom trakom oko ruke, trakom koja je pre toga strgnuta sa ruke Fila Tompsona? (Ovaj mu to nikada neće zaboraviti, i otići će iz kluba čim je Sunes doveden za menadžera.)

A opet, Sunes je od početka, od igračkih dana, bio negacija duha Liverpula, onog šenklijevskog. Škot – neodvojiva je sudbina ovog kluba od naroda sa severa Britanskih ostrva – kao da je bio slika i prilika ultraliberalnih torijevaca koji će zavladati Ujedinjenim Kraljevstvom baš kada on zavlada fudbalom.

Nije taj mario previše za zadrugarske ideje Bila Šenklija i Boba Pejslija (mada se na treninzima dobro slagao sa potonjim). Grem je voleo lepe žene, šampanjac, dobra kola i skupe cigare, a oni brkovi možda nam sada izgledaju smešni, no zapravo su bili pečat vremena.

Da ne bude da je bežao od fizičkog kontakta i prljavih ruku, na terenu je bio strastven koliko, verovatno, i u noćnom provodu, i čuvena je scena kada je polomio nos kapitenu Dinama iz Bukurešta, zbog čega mu se u Čaušeskuovoj Rumuniji spremao vreo doček. I tamo je bio hrabar...

No da mu lojalnost nije prejaka strana, Sunes je pokazao kada je 1984. otperjao u Sampdoriju, objasnivši tu odluku jednim plastičnim “dali su mi više para”.

Sve crvene lampice, hoćemo reći, bile su tu, a urođena Gremova nadobudnost multiplikovala se zbog uspeha koji je postigao sa Glazgov Rendžersom.

Sunes će vazda imati taj stav da je najpametniji i najhrabriji: pa zar nije baš on odlučio da udari čvrgu sektarijanstvu i da dovede u Rendžers katolika Moa Džonstona?

Mnogi su odrasli čekajući, a drugi ostarili dok se nije ponovilo: Liverpul je šampion Engleske! (VIDEO)

Slične revolucionarne zamisli pokazaće odmah po povratku na Enfild. Želeo je da promeni sve, da promeni odmah, da prekonoći od Liverpula napravi klub po svojoj meri. A to, znamo, sa imperijama ne ide baš lako, i obično se završi u krvi i građanskom ratu.

Liverpul će u narednim godinama, delimično usled Sunesovog jakobinskog terora, imati oboje napretek. Novi menadžer ukinuo je i samu pomisao na “Boot room”, odmah poželeo da uruči zahvalnice proverenim kadrovima poput Džona Barnsa i Pitera Birdslija, a u ekipu dovodio pojačanja kao lopatom. Na svim relevantnim listama najgorih transfera u istoriji Liverpula nalazi se barem pregršt onih koje je lično tražio Grem Sunes.

Torben Pičnik, Nil Radok, Najdžel Klaf, Din Sonders, Ištvan Kozma, svi su oni ničim neizazvani prodefilovali kroz svete kapije Enfilda, mada je epitom pogrešnih procena bio skinhed iz Londona Džulijan Diks. Momak je imao toliko svesti i savesti da nije baš lokao pivo iz velikih krigli na dan utakmice, ali jeste umeo da u svlačionici slisti dve limenke koka-kole pre nego što će istrčati na teren. Redovno se kačio, pa čak i tukao sa trenerima u stručnom štabu.

Sudbina i Stiv Hajvej, čuveno krilo opevano u pesmi koja se i danas rado potegne sa Kopa, hteli su da baš tada u podmlatku stasava nekoliko igrača koji su ličili na svetsku klasu.

Hajvej je bio voljeni i poštovani učitelj, onaj koji je disciplinu usađivao razgovorom, savetima i stalnim podsećanjem na vrednosti kluba i dragocenost dresa do kojeg je trebalo porasti. Iz njegove fabrike – oteraće ga iz kluba tek mimoilaženje u stavovima, razmišljanjima i planovima sa Rafelom Benitezom – ispilili su se igrači koji su ličili na svetsku klasu (a po mnogo čemu i bili), poput Stiva Mekmanamana i nešto mlađeg Robija Faulera.

Robi Fauler i Džejmi Rednap (©Reuters)

Prve pukotine začepljene su osvajanjem FA kupa 1992, ali usledio je niz blamantnih poraza. Povratak u Evropu okončan je smešnim stradanjem od moskovskog Spartaka, a u prvoj sezoni Premijer lige Liverpul je završio tek na šestom mestu, sa tužnih 25 bodova iza prvaka, Mančester Junajteda. (Takve razlike uskoro će postati “nova normalnost”, no to tada niko nije mogao ni da sanja.)

Te sezone Liverpul je na Enfildu tukao čak i Vimbldon, a na strani su ga ponižavali i Blekburn, i Oldam, i Norič i Šefild Junajted...

Postojalo je u klubu jedno nepisano pravilo, toliko urezano u kolektivno nesvesno da se niko decenijama nije drznuo da ga prekrši. “Liverpul ne daje otkaze svojim menadžerima”. To, vraćamo se opet na tu pomalo omrznutu frazu, nije bio “The Liverpool way”.

A ako je neko začikavao sudbinu i strpljenje predsednika Dejvida Mursa – inače previše blagog i neodlučnog čoveka, kojeg je, što ćemo videti u jednom od narednih nastavaka, bilo tako lako obrlatiti – bio je to Grem Sunes.

PREMOTAVANJE: Bootroom boys

Ipak, uradio je ovaj dostojanstvenu stvar i povukao se sam, ne pre nego što je razjario navijače Liverpula zbog ispovesti iz bolničke postelje listu “San”, koji je na Mersisajdu omrznut zbog blatantnih laži objavljenih posle Hilzbroa.

Tada je usledila druga greška u koracima. Ima ono o pogrešnim vozovima i još pogrešnijim stanicama. Liverpul je izgledao kao da kočijama ili dresinom pokušava da stigne sve druge zahuktale kompozicije, skačući potom iz vagona u vagon kao u lošim akcionim filmovima.

“Ludilo” Sunesa zamenjeno je načelnim povratkom “proverenim vrednostima”. Roj Evans bio je poslednji član “Boot rooma”, poslednji izdanak šenklijevsko-pejslijevske profesure i docenata Fagana i Dalgliša. Bio je verni vojnik kluba, bio je tu duže od dvadeset godina, i bio je... pa, previše fin.

Sa Evansom je Liverpul zaigrao u uzbudljivoj 3-5-2 i na momente je izgledalo da su kadri da se bore i za titulu. Mnogi koji su fudbalski progledali baš u to vreme mogli su (opet?) da se zaljube u Liverpul. Ne toliko udaljen od slavnih dana, krcat nadarenim igračima i sa odmerenim brojem ludaka, Evansov sastav bio je uvek blizu samom vrhu tabele, mada nikad na njemu.

To je ona generacija sa Dejvidom Džejmsom, Džejsonom “Dejvom” Mekatirom, Džonom Skejlsom. U sredini je bio prevejani Džon Barns i mladi Džejmi Rednap, po krilima je jurcao Mekmanaman, a đavo iz Toksteta, Robi Fauler, izgledao je kao najbolja stvar u špicu Liverpula još od Ijana Kalahena.

Ali ono “previše fin” iz opisa Roja Evansa biće to što će od Liverpula napraviti najveću sprdnju engleskih devedesetih. Njegova je bila odluka da dovede nečuveno talentovanog i nečuveno ludog Stena Kolimora, koji je garantovao golove, zabavu i to da će se, kako navodi Džon Vilijams u čuvenoj klupskoj biografiji “Red Men”, poput virusa useliti u svlačionicu i pojesti svo zajedništvo u njoj.

U tim najgorim godinama po ove prostore, Britanija je ponovo bila kul. Toni Bler i njegovi “novi laburisti” dokrajčili su umornu Konzervativnu partiju, brit-pop je zavladao svetskim listama, princeza Dajana na svojoj je strani imala čitavu svetsku javnost, a Skaj je isporučio obećanu revoluciju. Novca je bilo napretek, stranci su sve radije trpeli englesku klimu, a fudbaleri su po prvi put postali nedodirljive superzvezde.

Vozili su dobra kola, živeli u zamkovima – ne bi se nikada više mogao desiti Bili Lidel! – šetali supermodele i njihove mlađe sestre, nosili bela odela...

Da, ta Evansova ekipa bila je mnogo više obuzeta partijanjem, druženjem nedeljom u pabu i subotom naveče po londonskim diskotekama nego vraćanjem kluba na staze uspeha. A menadžer je ćutao i dozvoljavao...

Zvali su ih “Spajs bojs” i u nekom trenutku su vidljivo uživali u tome; ima li većeg dokaza od tog prokletog finala FA kupa 1996, od slike koja će predstavljati i presudu i prokletstvo za mnoge od njih. Da stvar bude gora, meč je bio protiv Mančester Junajteda; no mnogo više od gola Erika Kantone pamtiće se ono što se desilo pre prvog zvižduka.

Igrači su izašli na Vembli da “osete travu” – svi u belim odelima.

Nikada dotad Liverpul nije bio dalje od ideala onih koji su taj klub voleli i ugradili sebe u njega. Klovnovi i pozeri, eto šta su bili u očima navijača, “selebritiji” kojima je bio draži šou-biznis od pesme koja je propagirala ponos.

Liverpul je bio izgubljen, klub bez identiteta, bez pravca i pramca, tumarao je po Premijer ligi kao pijanac koji presreće ljude i dere im se ulice kako je nekada bio uspešan i kako su ga svi slušali.

Bilo je vreme za drastičan rez. Bilo je vreme za imitaciju onoga što je uradio Arsenal, kada već sa kopiranjem Junajteda nije išlo. Bilo je vreme za prvog stranca na klupi Liverpula.

Bilo je vreme za dolazak Evrope u Liverpul, ako već Liverpul nije na pravi način uspevao da se vrati u Evropu.

I niko nije ni rekao ni pomislio da će biti lako.

(Kraj prvog nastavka)

Literatura:

John Williams, “Red Men: Liverpool Football Club, the Biography”, 2010.

Simon Hughes, “Men In White Suits”, 2015.

Simon Hughes, “Ring of Fire”, 2016.

Simon Hughes, “Allez Allez Allez”, 2019.

Brian Reade, “An Epic Swindle: The Near Death of Liverpool FC”, 2011.

Brian Reade, “43 Years With the Same Bird”, 2008.

David Goldblatt, “The Ball is Round”, 2006.

Paul Tomkins, “Golden Past, Red Future”, 2005.

Jamie Carragher, “Carra: My Autobiography”, 2009.

Raphael Honigstein, “Klopp: Bring the Noise”, 2017.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.