Košarkaško najfinije

Kliknite "play" na jedan od onih klipova koji prikazuju Viktora Vembenjamu kako u isto vreme hoće da ujede i da pocepa dres, da vrisne i da plače, da iskoči iz svoje kaže. Morala je tako da se završi finalna serija Zapadne konferencije, u kojoj je posle sedam utakmica pobedu odneo San Antonio. Bila je to serija u kojoj su Spursi imali 2:3 i delovalo je da su na konopcima, posle prve - ispostaviće se i jedine - Vembijeve loše partije. Bila je to serija u kojoj su na kraju odlučivali detalji, nekoliko odluka, nekoliko prilagođavanja, jedan otkucaj srca više.

Ono što su nam u sedam utakmica prikazali Oklahoma Siti Tanderi i San Antonio Spursi nešto je najbolje što košarka u ovom trenutku može da nam pruži. Čast Njujork Niksima koji su zasluženo u velikom finalu, sa 11 vezanih pobeda, ali ovih je sedam utakmica suočilo dve najnašpanovanije ekipe za plej-of košarku.

Četvrtak, 02.30: (1,55) San Antonio (13,0) Njujork (2,75)

Aktuelni šampion je toliko dobro napravljen da drugu godinu zaredom svi gledaju u pravcu Sema Prestija i pitaju se da li taj čovek ima negde u svom radnom stolu kuglu ili 42 zrna pasulja i kako je moguće da je ovako dobro sklapao kockice razmišljajući toliko unapred. Oklahoma ima najviše košarke u rukama od svih timova u ligi, najdublji roster i jedan od najmlađih timova u ligi. Imaju ultra talentovanog košarkaša kao lidera, čoveka koji je tek u poslednje vreme postao svestan sebe i koji je zasluženo postao MVP regularne sezone drugi put zaredom.

San Antonio je još uvek u prvoj polovini svog dugoročnog procesa, ali se već u regularnom delu sezone videlo da su pažljivo sklapan mozaik i da bi, kada dođe do plej-ofa, defanzivni kapaciteti tog tima i individualni talenat, mogli da dođu do izražaja. San Antonio nema toliku dubinu kao Tanderi, ali ima dovoljno igrača da u plej-of rotaciju odnese prevagu. I ima ultra talentovanog košarkaša kao lidera, čoveka koji je tek u poslednje vreme postao svestan sebe i svog brutalnog kvaliteta.

Simpatije publike bile su obrnuto srazmerne talentu, pa je nešto više antipatija izazivala Oklahoma. Opšti je utisak - koji često nije tačan - da Tanderi čupaju, vuku, udaraju, grebu, nabijaju prst u oko i to rade više od drugih; a još je rasprostranjeniji utisak - koji je često tačan - da tim koji tako igra ne bi trebalo u napadu da pada od oštrog pogleda. Talenat za iznuđivanje slobodnih bacanja je legitimno oružje u košarkaškoj borbi, pa su neke kritike bile i preterane, jer je Oklahoma i dobijala dosta batina, ali je činjenica da je kako je serija odmicala ljude sve više iritirala navika čitavog tima da pada i pada i pada.

Prilježni američki analitičari su izvukli podatak da Šej Gildžes Aleksander posle više od 20 odsto svojih šuteva završi na parketu. Ta brojka zvuči suludo, ako uzmemo u obzir da dobar komad njegovih šuteva nisu polaganja, nego šutevi iz naskoka ili post-up šutevi.

Sa druge strane bili su oni koji ne vole preterivanja i to što se Šejov talenat stavlja u drugi plan u odnosu na loše navike, kao i oni koji ne vole senzibilitet Viktora Vembenjame, ili su u njegovom polu-smešnom bifu sa Holmgrenom na strani igrača Oklahome.

Sav taj naboj, uvezan sa prirodnim košarkaškim darom i odličnom organizacijom obe ekipe, iscedio je iz ovog finala Zapada sve najlepše košarkaške sokove.