Juventus u fazi destrukcije ili cikličnoj krizi

Višegodišnja kriza Juventusa dodatno zabrinjava zbog niza drugih sticaja okolnosti. Džon Elkan bleda je senka svog dede Đanija Anjelija i njegovog brata Umberta. Nekrunisana kraljevska italijanska porodica gubi iz godine u godinu uticaj. Fijat, danas deo multinacionalne kompanije Stelantis, nije ni blizu onoga što je bio za Italiju i Italijane. Specifična težina Juventusa u italijanskom društvu drastično je redimenzionisana, kao i njegova sportska i politička moć.

Šest godina bez skudeta nije period koji sam po sebi zabrinjava okruženje Juventusa. Istorija pamti i duže pauze bez šampionske titule. Na prelazu između osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, Juve je, nakon fantastičnog perioda sa Trapatonijem i Platinijem, devet godina čekao na skudeto, između 1986. i 1995. godine.

Braća Anjeli su početkom devedesetih godina kreirala trijadu: Lučano Mođi – Antonio Điraudo – Roberto Betega. „Kraljev konjušar mora da poznaje konjokradice”, objasnio je tom opaskom advokat Anjeli angažovanje kontroverznog Lučana Mođija. Ostalo je istorija.

Pre 16 godina Juve je prolazio kroz tešku krizu. Koincidencija je da je i tada na čelu kluba bio jedan Francuz, Žan-Klod Blan. Pod pritiskom armije navijača Bjankonera, i uz podršku i blagoslov Serđa Markjonea, Džon Elkan pozvao je svog rođaka Andreu Anjelija da vrati Juve na trijumfalnu stazu. Andrea je kreirao dobitnički tim dovodeći iz Sampdorije Bepea Marotu i Fabija Paratičija, a Pavel Nedved je fudbalski teren zamenio kancelarijom pored Anjelijeve. Posle prve katastrofalne godine sa Del Nerijem, u Juventus se vraća Antonio Konte i kreće najduža dominacija u istoriji Serije A: devet uzastopnih skudeta.

********

Kraljevski lajv je seo na tron! Lajv u Mozzartu je nikad dinamičniji, pregledniji, jasniji, a zašto? Pa da bi se tvoj osećaj za sledeći gol ili plus poena pretvorio u potencijalno dobitni tiket brže nego što Italijan srkne kraći espreso na putu do posla.

********

Kao što smo rekli, problem Juventusa nije novac, već način na koji se novac troši i, pre svega, odsustvo strategije. Menjanje rukovodilaca i trenera pokazatelj je dezorijentisanosti vlasnika kluba.

Najeklatantniji primer konfuzije u Juventusu jeste izbor trenera prošle godine. Prvo su sve karte stavili na Antonija Kontea, uvereni da bivši igrač i trener Juvea jedva čeka da se vrati u Torino. Potcenili su osvojeni skudeto s Napolijem i tvrdoglavost Aurelija de Laurentisa.

Zatim su se okrenuli Đanpjeru Gasperiniju, još jednom treneru koji je prošao kroz Juve. Možda bi se Gasperini i vratio u Torino da mu Komoli nije postavio pitanje: „Zašto bih te uzeo za trenera Juventusa?” Gasperini, tada 67-godišnjak, nije imao ni volju ni želju da bilo šta objašnjava Komoliju, spustio mu je slušalicu i seo na voz za Rim.

U poslednjih šest godina došlo je do simbioze nestrpljenja, nekompetentnosti i nesrećnih okolnosti. Prevelika želja da se što pre osvoji novi skudeto odvela je Juve na stranputicu. Takvom scenariju kumovalo je nekoliko faktora: nekoliko strateški pogrešnih poteza Anjelija, Paratičija i Nedveda. Paratiči je platio cenu izbora Mauricija Sarija, Nedved Pirla, a Anjeli povratak Alegrija. Uz to, skandal i sudski epilog sa lažiranim takozvanim plusvalencama dekapitovali su Juve.

Džon Elkan nema volju da se svakodnevno ili lično bavi Juventusom. Imajući u vidu široku lepezu biznisa u koje je uključen Egzor, to i nije iznenađenje. Problematično je što posle Anjelija Elkan ne uspeva da pogodi nijednog sportskog ili tehničkog direktora, a kamoli generalnog.

Nominalno, Juventus ima popunjene sve funkcionerske uloge, ali se na njima nalaze ljudi koji nisu dorasli torinskom klubu, nemaju dovoljno iskustva ili ne poznaju dovoljno Seriju A i način na koji funkcioniše fudbalska igra južno od Alpa. Tu je, naravno – što posebno važi za Kristijana Đuntolija – izostanak malo sreće i, pre svega, strpljenja.

Đuntoli jeste potrošio 250 miliona evra na pojačanja, a Tijago Mota bio je njegov izbor, ali je i Marota u potpunosti pogrešio u prelaznom roku Juventusa 2010. godine, počev od dovođenja Del Nerija. Anjeli je bio dovoljno mudar da zadrži Marotu i pored prve katastrofalne godine, i ta odluka mu se više puta isplatila u toj deceniji.

Iskustvo nas uči da treba učiti na greškama, ali i na dobrim potezima. Džon Elkan ne treba da izmišlja toplu vodu, već da ponovi ono što je uradio njegov deda pre trideset i kusur godina ili njegov rođak Andrea pre 16 godina. Pronaći ljude sa kvalitetima Lučana Mođija – na stranu tamna strana njegove biografije, on ostaje veliki poznavalac fudbala – i Bepea Marote, i zatim izvući iz cilindra trenera u usponu kao što je bio Marčelo Lipi u prvoj polovini devedesetih ili „staru slavu” poput Antonija Kontea.

Naravno, mnogo je lakše reći nego učiniti, ali za početak je važno uhvatiti pravi voz, jer je u pogrešnom svaka stanica pogrešna i povratak je sve duži i teži.