Idealnih 11 Miroslava Redea: Odabrala i najveća fudbalska enciklopedija regiona

Durković?
“Dobro ga poznajem, igrali smo ‘56. zajedno na omladinskom šampionatu Evrope. On je počeo kao centarfor. Pošto je imao atletsku građu, brzinu, elastičnost, bio je idealan za beka. I to njegovo pomeranje u poslednju liniju pokazaće se kao pun pogodak. Dugo godina bio je vrlo zanimljiv reprezentativni tandem sa Jusufijem. U konkurenciji mi je bio i Ambasador Stanković, jedna nezaboravna pojava - zbog držanja, načina igre, svega. Ali na kraju sam ipak odabrao Durkovića kao progresivnijeg u napadačkom smislu”.

U veznom redu petorka velikih asova - četiri Zvezdine zvezde i jedna nesuđena. Ko bi tu bio najdefazivniji, ko bi morao najviše da trči?
“Rajko bi morao malo defanzivnije nego u piku karijere. On je to i igrao pod stare dane. Ozbiljan čovek, pozicioni igrač, mogao bi da odradi posao, siguran sam. Uostalom, u poslednjem derbiju koji je igrao protiv Bobeka, Rajko je bio desni half. Čuvali smo se međusobno”.   

Pižon?
“Jedan od mojih mezimaca. Lumen. Spor, ali genijalan. Kad je imao samo 13 i po godina napisao sam jedan tekst o njemu. O njemu i Cici Kranjčaru, zapravo. Bile su neke pripreme u Makarskoj, gde su se okupljali najbolji mladi igrači Jugoslavije, od 10 do 18 godina... Naslov tog uvodnika bio je Kolumbovo jaje. Samo ako krivo padne, u pitanju je neka stara izreka, to Kolumbovo jaje može da se razbije. Preneseno na njih dvojicu, to je značilo da isključivo nekim pukim slučajem može da se dogodi da Pižon i Cico ne budu veliki igrači”.

Večita je ta polemika oko brzine, da li bi bez nje mogao danas da igra?
“Da, moguće da bi bio malo sporiji... Kao Niko Kranjčar, na primer. Međutim Pižon je toliko bio pametan da je to mogao da prikrije. A šta je tu još važno - da mu saigrači koji žive od njega vrate na neki način, da ublaže njegove nedostatke. Ma, za velike igrače uvek se mora naći mesto”.

Stoji li slična teza i za Šekija?
“Šeki je nešto drugo, on je bio hitar. Na Mundijalu u Čileu ‘62. pretrčavao je ljude na centru i odlazio u gol šansu. Kažu - Šeki je bio samo zabavljač masa. To je nije tačno, to je varka. On je tako ozbiljno umeo da odigra prvih 15-20 minuta, toliko je izluđivao protivnike, da je posle toga ceo tim igrao lakše, dobijao krila. Znate već, Šeki je imao dribling, vrhunski pas, a nije loše ni pucao”.   

Mnogi su imali dilemu Dejo ili Piksi, pa je jedan morao da otpadne. Kod vas ima mesta za obojicu...
“Pa kad se ne zna ko je bolji! Jedan je genije, drugi prekrasan igrač, svestran, atraktivan. I paker i golgeter. Zbog igrača kao što su oni uvek ću da žrtvujem jednog defanzivnog. Neka primimo četiri, nema veze - daćemo pet. To je bila filozofija mađarske Lake konjice”.

Za Boru Kostića nema mesta?
“E, vidite, moguće da je to moj feler. ‘Ajde da kažem da bi bi Bora bio u zagradi, ispod Darka Pančeva, koji je na internacionalnoj sceni više napravio. Ipak je osvojio Kup šampiona i bio najbolji strelac Evrope. To mu za nijasnu daje prednost u ovom mom sistemu vrednosti. Međutim ako bismo išli onom linijom ko je više dao klubu, onda bi Bora, čuveni Jabučilo, imao prednost”.   

Ostaje nam još Dragan Džajić...
“Poezija od igrača, neprispodobiv, neuporediv”.

Sa Draganom Džajićem

Idemo na Partizan - Šole bez dileme broj jedan?
“U konkurenciji Ivana Ćurkovića i Franje Šoštarića biram Milutina Šoškića, koji odskače u svakom slučaju. Gledao sam ga u takvim izdanjima da ti mozak stane. Recimo, jedna prijateljska u Ofenbahu, po velikom blatu... Sve je skinuo. Zbog njega su ljudi dolazili da gledaju treninge Partizana, po nekoliko hiljada navijača. On je tako trenirao da je to neverovatno. Izlazio je sa terena sa spuštenim rukama kao orangutan, sav crn od znoja i one šljake. Od 100 šuteva sa 16 metara, branio je 80. Viđao sam ga da brani nemoguće stvari. I još nešto - on je moj sportski uzor”.

Kako bi se snašao Zoki Miladinović na desnom boku?
“Nije najprirodnije mesto za njega, ali nisam mogao da odolim, morao sam da ga stavim. Počeli smo zajedno ‘52. u pionirima Partizana. Birao sam ga jer je najkompletniji od svih nas. I mogao je da pokrije bilo koju poziciju. Sve je imao. Leva, desna, glava, proigravanje, dribling”...

I za Zebeca nešto slično može da se kaže, zar ne?
“Tako je. On bez problema drži celu levu stranu - i ofanzivno i defanzivno. Mislim da je Branko Zebec najsvestraniji sportista svih vremena na kugli zemaljskoj! To je jedini igrač koji je mogao na svetskom nivou da igra kao levo krilo i kao centarhalf”.

Vasović?
“Kapiten Ajaksa, šta ćete više? Najbolja stvar koju sam napisao u novinarskoj karijeri govori o njegovom fudbalskom putu i nosi naslov ‘Od Dorćola do Vemblija’. Bio sam svedok njegovog prvog i poslednjeg koraka u igračkoj karijeri. Tehnički nije bio najbolje potkovan, ali zato je bio dovoljno pametan da posluša Matekala kada mu je ovaj rekao da počne da odigrava iz prve. I to je trebalo umeti, shvatiti na pravi način”.

Čajkovski kao neka vrsta zadnjeg veznog u ovoj postavci?
“Tako nekako, on i Vladica drže sredinu. Čikito je isto bio svetska klasa - hitar, okretan, oduševljavao je Južnoamerikance. I on je voleo da zabavlja publiku povremeno. Umeo je da sedne na loptu. Možda neka vrsta Šekijeve prethodnice, samo malo defanzivniji”. 

Partizanove bebe

“Što se Vladice tiče, on je uz Bobeka verovatno najumniji igrač u istoriji Partizana. Bio je slabije građe i zbog toga je uvek morao da razmišlja više od drugih. Štef ga je zvao Marks, u smislu - genijalac. Od Vladice Kovačevića sam, inače, dobio najveći kompliment u karijeri. Kad su ga pitali - ko je najbolja desetka Partizana posle Bobeka, da li vi, Čava Dimitrijević ili neko treći, on je rekao - ima jedan bolji od mene. Rede. Bio sam mu kapiten u mlađim kategorijama”.

I Galić je spadao u avangardu u vaše vreme...
“Jeste. I sa njim sam igrao u omladinskoj reprezentaciji... Gale je čudo od igrača. Poseban tip. Ultra moderan u ono doba. I dribler i golgeter. Sam je mogao da rešava utakmice. I što je najvažnije - retko se dešavalo da podbaci. Imao je visoko postavljeni standard igara. Nezamenjiv u reprezentaciji sve dok nije otišao u inostranstvo”. 

Moca Vukotić je ovde najmlađi...
“Jeste malo mlađi od svih, no njegov opus u Partizanu je tako veliki da se bez njega ne može. Raznovrsniji i svestrani od Valoka ili Hasanagića, koji su mi još bili u konkurenciji za navalu”.

Vezani ste emotivno za mnoge igrače Partizana, zbog koga posebno žalite što mu niste pronašli mesto u idealnih 11?
“Verovatno zbog Belina. Iako bek, imao je najbolji prijem lopte. To sam video samo još kod Puškaša. Kao rukom da hvata loptu, tako je lepio za nogu. I mogao je da prebaci igrača sa dva metra rastojanja, da lopta padne tri metra iza. I nastavi dalje. U tome ga je prevazišao samo Zvezdan Čebinac. Virtuoz. On i brat Srđan mogli su da teg od jednog kilograma uštopuju na bosoj nozi sa metra visine. Zvezdan je jedini igrač koji je Matekala mogao da nadmaši u izvođenju nekih elemenata tehnike, kao demonstrator. Jedini! A Conja Matekalo je svaki taj tehnički element radio bolje od svih svojih učenika. Vizionar i praktičar. Sećam se, uvek je govorio - ja vas ne pripremam da igrate kao prvi tim sada, ja vas spremam da igrate kao što će se igrati u svetu za 10 godina. Dva do dva i po sata je trajao njegov trening. Svaki tehnički detalj prolazili smo od a do š. U tome je tajna njegovog uspeha”.

Miroslav Rede ovde je stavio samo zarez. Nastavak priče sa njim o najrazličitijim temama EX-YU fudbala sledi narednih dana. Između ostalog, odabrao je i najboljih 11 one velike Jugoslavije, samostalne Hrvatske, ali i Srbije od 1945. do danas.