{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Crvena zvezda i Partizan na devet utakmica u gostima premijerligašima samo jednom zatresli mrežu u grupnim fazama Lige šampiona i Lige Evrope
Gol u Engleskoj – nemoguća misija!

Zreli su da padnu. Verovali smo 4. oktobra da Crvena zvezda i Partizan mogu. Dali su nam za pravo vrlo dobrim početkom u grupnim fazama Lige šampiona i Lige Evrope, realna osnova za prezimljavanje u oba takmičenja je postojala, skopčana sa krizom rezultata i igre njihovih narednih rivala, razglabanjima o potencijalnim smenama Maurisija Poketina i Ole Gunara Solskjera, da bi Totenhem i Mančester junajted uradili ono što večiti čine u sudaru sa Javorom ili Radnikom – popravili su gol-razliku!?

Može da nas boli, da jaučemo zbog razlike u budužetima, posledično i igračkom kvalitetu, pa i stručnom vođenju, ali je suština da su Englezi u četiri utakmice ostavili utisak sličan onom kad posle evropskih poraza naši klubovi traže oporavak protiv sebi nedoraslih. I obično ga pronalaze. Pritom, jedva su se preznojili Pevci i Đavoli (i to prilikom oba gostovanja u Beogradu), dok su na Ostrvu bili za naše klubove nedodirljivi.

Sve bi bilo podnošljivije da ne znamo kako smo te Engleze nekad tamanili. Crvena zvezda je prema priznaju Liveprula pobedom na Enfildu 1973. promenila krvnu sliku tog kluba, Partizan preko skupocenog Njukasla 2003. izborio prvi plasman u Ligu šampiona, ali vremena su se promenila, pa u okršajima sa klubovima iz Premijer ligi ne možemo ni da opepelimo. Peče, ali je istina i što pre priznamo sebi i pokušamo da im se približimo, ne da se lažemo, biće lakše podneti i poslednje rezultatske brodolome. Prvak države je za 180 minuta primio devet komada, osvajač Kupa Srbije „samo“ četiri, a da „umuvaju“ jedan, da bar porazi budu koliko-toliko časni, nije se desilo. Mogu jedni da žale sa zicerom Milana Pavkova i stativom Van la Pare, a drugi da kunu direkt gola podno severne tribine stadiona u Humskoj koji je zaustavio šut Umara Sadika ili proklinju sudiju Havijera Estradu iz Španije... Pamtiće se da su ostali na „krompirićima“ u okršajima sa Ostrvljanima. Onim koji (još) ni pozicije za plasman u Ligu Evrope nisu dohvatili.

Totenhem i Mančester junajted ove jeseni samo su produbili očajan niz naša dva najpopularnija kluba na engleskoj teritoriji, kad je reč o grupnim fazama evropskih takmičenja. Dok se igralo na ispadanje mogli smo nešto i da ćarnemo, u poslednje dve decenije – teško.

Konkretno: Crvena zvezda je 2017. izvukla bod na stadionu Arsenala u Ligi Evrope (0:0) i to je jedino što se može smatrati uspehom, mada ni tad nije dala gol. Lane je primila četiri u Liverpulu i nedavno pet od Totenhema u Ligi šampiona, što čini učinak od tri poraza na isto toliko utakmica, gol-razliku 0:9 i samo jedan osvojen poen. Partizan je odigrao meč više, međutim, svaki put je poražen. Najpre od Mildzbora u grupi tadašnjeg Liga UEFA kupa (0:3, 2005), od Arsenala na Emiratima u Ligi šampiona (1:3, 2010), te od Totenhema na Vaj Hart Lejnu u Ligi Evrope (0:1, 2014) i sad od Mančester junajteda (0:3). Jedini strelac na tim mečevima za crno-bele, kad je gol-razlika 1:10, bio je Gabrijel Kleo.

Da li je do napadača, onih koji im spremaju šanse, manjka ideja, izostanka iskustva, straha od blještavila velike pozornice? Kako dođi do gola na Ostrvu, uraditi ono što očaravajuće lako izgleda u izvedbi ekipa koje čak i nisu sam vrh Premijer lige ostaje misterija i zadatak za neka buduća pokolenja.

Pogledajte novu epizodu serije Ekipizza...

FOTO: Shutterstock, FK Partizan

Najnovije vesti


×