PRELAZZI: Karadžić nije kriv

Znali smo, još tada, da ona Blaterova rečenica u Staroj Pazovi, kako "treba omogućiti da se i na Kosovu razvija fudbal", ne znači da FK Priština – ako se i dalje tako zove – treba da odigra prijateljsku s Mokrom Gorom, već da je matori hohštapler iz Ciriha na umu imao reprezentaciju Kosova, sve s njihovom zastavom, himnom i mestom u šeširu za neke buduće kvalifikacije.

To prijateljsko ćaskanje s Ivicom Dačićem i Tomislavom Karadžićem ličilo je na ono kada ti četa kriminalaca dobronamerno, uz srdačne osmehe i s povremenim držanjem za kaiše, savetuje da im platiš reket, jer inače...

I nije tu – nisam mislio da ću ovu rečenicu ikada izgovoriti – nimalo kriv Tole Karadžić, dežurni Levijatan loptanja ovdašnjeg. Nije kriv ni za to što će Kosovo uskoro početi da igra prijateljske utakmice (sa zastavom ili bez nje, uostalom, te će se zastave naći na svakoj tribini što je Kosovarima i najvažnije), a onda i one druge, niti je kriv za to što se, pred Blaterom, rukovao s Fadiljem Vokrijem.

Jer mali premijer Ivica Dačić i veliki premijer Aleksandar Vučić grle se i smeju s Hašimom Tačijem, osvedočenim zločincem iz terorističke OVK-a, čovekom koji se nalazi na poternici ove iste slabašne države zbog sumnje da je učestvovao u jednom od najnezamislivijih zločina u posthitlerovoskoj civilaziji: vađenju organa živim ljudima. Srbima, uglavnom...

Pa zašto onda Tomislav Karadžić ne bi mogao da stisne ruku Fadilju Vokriju, legendi Partizana, članu one neponovljive generacije (zaista, kada pomislite da su u istom timu bili i Bajro Župić, i Vučičević, i Šćepović Otac, i Crni Vermez, a na golu Omerović, shvatite da tu nisu bila čista posla, da sve to tako "klikne" pod prekim pogledom Moce Vukotića) koja je posle tri decenije vratila Partizanu kup i zalečila otvorene rane koje je ostavio Dragan Mance?

Uške i on, kao Boro i Ramiz na Stadionu JNA...

Vokri nikada nije tajio koliko voli Beograd, i Beograd je voleo njega, čak i u godinama u kojima je biti Šiptar iz Podujeva – iredentista, takoreći! – u ovom gradu bilo skoro jednako (ne)poželjno kao i danas. Tribine su mu skandirale čak i ako je tadašnja Televizija Beograd nalepljivala ton da izgleda kao da stadion čitavo poluvreme u transu viče "Vokri, Vokri", to je bila tek sitna prevara u odnosu na sve ono što će isti program raditi kroz samo godinu-dve.

Da, bilo bi mnogo lepše kada bi taj stisak ruke Vokrija i Karadžića pao u nekoj kafani, na nekom susretu veterana i ljudi koji su zadužili Partizan, kada ne bi značio ništa sem sećanje na osamdesete, nego pod budnim okom Sepa Blatera i sa ausvajzom Dačića i Vučića. Oni su, uostalom, a ne Tole Karadžić, Kosovu i Tačiju dali sve što su tražili i sad se samo, odlažući neumitno, igramo one igre s početka rata u Jugoslaviji, kada je izvesni Bosanac pod petokrakom JNA sažeo sve u jednoj rečenici: "Oni bi kao da se otcepe, a mi im kao ne damo."

Sprdali smo se tada s Bosancima i Slovencima, govorili im da su niko i ništa bez nas...

Kosovo bi, bez tog kao da igra fudbal, a mi mu kao ne damo. Do nekog novog evropskog uvrtanja ruke iza paravana, tik pre fotografisanja široko osmehnutih političara i vlastodržaca.

Pitanje je, dakle, godine, ako ne i meseci, kada će Kosovo zaigrati fudbal. I šta ćemo onda? Hoće li FIFA i UEFA biti makar toliko dobre volje da nas rastave, kao što su uradili s Azerbejdžanom ili Jermenijom, ili bi moglo da se dogodi da u Beogradu vidimo Januzaja, Šaćirija, Behramija, Džaku, Canu... ?

I šta ako nas oni, napaljeni na svoju novu državu, koja možda jeste tužna, nesrećna, siromašna i – iznad svega toga – nastala na zločinu i mržnji, ali je u isto vreme mlada i sve joj je dozvoljeno, pod zastavama Amerike i Evrope i statuama Bila Klintona, šta ako nas oni pobede?

Hoćemo li tad, kad našem fudbalu izvade i poslednji organ, biti dovoljno svesni svoje slabosti, kukavičluka i svih grešaka koje su naši vlastodršci počinili "u ime naroda"?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta