PRELAZZI: Kako smo preživeli (i zavoleli) Keln?

Kažu da te prva utakmica koje se sećaš obeleži za ceo život. Mora da sam i pre novembra 1989. gledao fudbal, čak sam dugo čuvao dokaze o odlascima na stadion sa ujakom, još kao trogodišnjak, ali te karte, nažalost, više nemam i umesto njih posedujem tek jasnu memoriju o tome gde sedimo (u dnevnoj sobi u Žarkovu), koja je marka televizora (grundig) i kako Dejo – evo ga tvoj Crnogorac!, govore mi, i ja ne znam šta da mislim o toj informaciji – za tri minuta daje dva gola, prvo glavom na Piksijev korner a onda uradi nešto što će kasnije raditi širom Italije i Evrope i zbog čega će ga Genijem zvati, promeša odbranu Nemaca i opali po lopti koja probija zvučni zid, a kako neće Boda Ilgnera, i Zvezda vodi 2:0 u osmini finala Kupa UEFA 89/90.

Lažu, nije prvi meč, nego prvi poraz ona utakmica koje se sećaš još jasnije, koja te obeleži. Ponekad, eto, pustim na Jutjubu, ima čak i ceo, mada je to mučno, revanš u Kelnu, decembar na stadionu Mingerzdorfer, ovde marka televizijskog prijemnika nije važna, važna je samo tuga koju jedan šestogodišnjak može da oseća.

Klinci nemaju pojam o vremenu, niti bilo kakvu perspektivu, njima je važno samo ono što je odmah i sada, a sada su dva gola koja postiže Falko Gec i onaj treći – „ofsajd je to, ofsajd je to!“, džaba viče čika Milojko – i sada je ispadanje iz Evrope tima u kojem je, zaboga, jedan Piksi...

Da sam bio nešto stariji, i dobro, da ovi stariji nisu shvatali da Zvezdi, kao i čitavoj Jugoslaviji, ističe vreme – a Zvezda bez velike zemlje i velike lige, ma kako da se one zovu, ne može da bude velika – možda bih bio čak i blago zadovoljan...

Prvo, jer Cvele i Džaja, da smo preživeli Keln, ne bi shvatili da Zvezdi, posebno njenoj odbrani, treba još pojačanja, pa bezecovali Sinišu Mihajlovića i čekali da Dunav prepliva i dozvola za Miodraga Belodedića, pošto je libero već stigao; da je Zvezda osvojila taj Kup UEFA – finale su igrali Juve i Fiorentina, dvomeč u kojem će Marko Napi dobiti nadimak „foka“ i zaseniti čak i trofej – možda se ne bi dogodio Bari, uljuljkali bi se jednim evropskim trofejom i prestali da sanjaju o onom još većem, još značajnijem...

Ili je trebalo da se shvati simbolika spakovana u jedva 170 i sitni kusur centimetara koliko je imao Falko Gec, toliko sudbinski vezan za Beograd da je samo on mogao, kao po nalogu Štazija od kojeg je pobegao, da sruši Roter Štern.

MOZZART kvote --->>> Herta - Keln 1 (2,60), X, (3,05), 2 (2,95)

Gec je ravno šest godina ranije bio udarna igla istočnonemačkog prvaka Dinama iz Berlina, postigao je gol u pobedi nad našim Partizanom u Kupu šampiona od 2:0, a onda su (Istočni) Nemci došli na revanš, gde je Partizan igrao pred krcatim tribinama, igrao sjajno i Prekazi je dao gol za vođstvo, ali jugoslavenski šampion nije uspeo da izbriše prednost gostiju – bilo je 1:0 – samo što na terenu nije bilo Falka.

On je stigao u Beograd sa namerom mnogo drugačijom od postizanja ili nameštanja golova.

Dosta mu je bilo špijunske države, dosta mu je bilo nestašica i trabanta, dosta mu je bilo injekcija i tableta koje su mu davali klupski lekari i za čiji sastojak nije smeo ni da pita, maštao je 21-godišnjak o zaslepljujućim reklamama Zapada, o koka-koli, pomorandžama, o Mercedesu i slobodi, pa se iskrao iz timskog hotela, uhvatio taksi do ambasade Savezne Republike Nemačke u Beogradu, pozvonio na vrata, Guten Tag, i saopštio da želi da prebegne, da dezertira, da započne novi život.

Sa ausvajzom u džepu, spustio se do Glavne železničke stanice, sačekao, okrećući se preko ramena u grozničavom begu od sveprisutnih agenata, voz za Minhen, i prugom odjezdio ka boljem životu, kružnicom čiji će poslednji potez opisati baš protiv tima iz tog grada koji mu je pomogao.

Neki bi rekli da je želeo da se oduži Partizanu, ali tada pristojan narod nije navijao protiv klubova iz svoje zemlje, posebno protiv kluba iz svoje republike, da, nekada je narod bio pristojan, zamislite, pa ovo poređenje pada u Dunav.

Neki drugi bi ga nazvali nezahvalnim, ali Falko Gec je bio fudbaler i postizanje golova bilo je nešto što je on, iako nije bio špic, jako dobro radio.

Da sam bio nešto stariji, ponavljam, ne bi mi ta reč ostala da zvoni u ušima, izgovoriš je i odmah pomisliš na nekog gavrana koji stoji na simsu prozora i zloslutno širi krila, kao da kaže da je vreme da se krene:
Keln, kako je to tužno, opasno zvučalo, kako su ta četiri slova mogla da izazovu penjanje krvi u lice.

Nešto kasnije, i neka nova deca dobiće još toponima od kojih će im se lediti krv u žilama: Bordo, recimo, ili onaj Strazbur koji će roditi novog Geca, jednako minijaturnog tuđeg heroja po imenu Kevin Gameiro.

Razlika je, naravno, ogromna, tolika da je izlišno i ukazivati na tako očigledne stvari: posle Strazbura Crvena zvezda utonula je u zimski san i kada se proleće najzad pomolilo shvatila je da su se svi odselili u toplije krajeve, a ona je ostala da tumara u društvu koje nekada ne bi ni primetila; posle Kelna, sve je krenulo nabolje, kao što je Šekularac došao umesto Ambasadora Branka, tako je Šekija zamenio Ljupko Petrović, osvojena je titula i, još važnije, nikakav se Keln nije mogao desiti dogodine...

Ovaj je oduženi intro bio neophodan da bi se shvatilo koliko je vremena trebalo da prođe pa da tu reč “Keln” počnemo da doživljavam obično, kao da je to bilo koji drugi klub, pa da možemo čak i da se radujemo čudnoj tabeli Bundeslige posle sedam odigranih kola: odmah iza Bajerna, eto sa tek dva boda zaostatka, i bez ijednog poraza, “jarčeva” sa stadiona koji se ružno zove RheinEnergieStadion, ali koji je, makar je to neka uteha, podignut na istom onom mestu gde se nalazio prvi, pa drugi Mingerzdorfer.

Keln zovu najsrećnijim nemačkim gradom. Po onim istraživanjima čiju je metodologiju teško razumeti, žitelji grada koji dominira rurskom oblašću i u kojem se prave najbučniji festivali i karnevali najčešće se smeju i najviše raduju od svih svojih sunarodnika, a ove se godine ozbiljno smeju i raduju na stadionu na kojem četa Austrijanca Petera Štegera i sportskog direktora Jerga Šmatkea tuče sve redom, iako im ama baš niko nije davao šanse da mogu da se umešaju u borbu za vrh tabele.

Poslednji put kada je taj feel-good faktor stizao sa travnatog tepiha bilo je onda protiv Roter Šterna. Jednu deceniju ranije, Keln je došao do duple krune dok je njihov Diter Miler terorisao odbrane širom Bundeslige. Sada ponovo imaju razlog da sanjaju, ona družina iz Lestera omogućila je to svakoj ekipi poput ove: dok Dortmund i Leverkuzen očajnički pokušavaju da dostignu Bajern i u panici prave greške, dok Volfzburg shvata da nije za društvo velikih, a Šalke, Verder ili Hamburger ne mogu ni da dobace do sredine tabele, uprkos armiji navijača i novcu kojim se razmeću, Keln ispod radara, kao Ranijerijevi puleni prošle sezone, koristi to što su sve oči uprte negde drugde.

Ostali su neporaženi u Minhenu, pobedili su Šalke u Gelzenkirhenu, dobili su sve one “manje” utakmice koje treba da dobijete ako se borite za čelo tabele. Možda niko ne veruje, ali oni veruju, ili se makar sjajno zezaju: nemački mediji pišu da se stadionom zaorilo „Deutscher Meister“ kada je oficijelni spiker u subotu saopštio da Bajern nije pobedio u Frankfurtu, dok je Antoni Modest lagano pospremljavao nedorasle goste iz Ingolštata, svečano im uručivši fenjer u ruke.

Neće biti novog Lestera, pričali su nam svi, i spremni smo da im poverujemo, samo što nam nisu rekli da Lester može da se desi i van Ostrva...

Keln je knjiški primer kluba koji je na zdravim osnovama i koji je svestan vrednosti, kvaliteta i potencijala koje poseduju. U suštoj suprotnosti sa delirijumom na tribinama Mingerzdorfa, momci – među kojima su i naši Miloš Jojić i Filip Mladenović koji, barem zasad, čitavu ovu neverovatnu priču prate mahom sa klupe – igraju tvrdo, isplanirano, tevtonski disciplinovano, sa presingom koji frustrira rivale i sa kontrama koje razdiru protivničke odbrane, pa talentovani golman Timo Horn ne mora mnogo da strahuje za svoju mrežu.

No, nije kunst samo u postavci ni selekciji igrača, prilično anonimnih, priznajem, za nekoga ko Bundesligu ne prati posvećeno, pa čak ni u šefu struke što se toga tiče – mada je pomoglo što je Šteger dobio poverenje da radi na duže staze, i već je četvrtu sezonu na klupi tima, sa jasnim progresom: ulazak u Bundesligu, pa dvanaesto, pa deveto mesto lane – trener ne može da nauči svakog pojedinačnog igrača da bude mnogo bolji, ali može da usadi i neguje timski duh, a to je ono što Keln izdvaja od svakog rivala u Bundesligi ove sezone.

Kažu da njihovi igrači ne idu kući posle utakmice, nego svi zajedno odlaze da proslave i pogledaju se u oči. Šteger organizuje žurke i izlaske, a jarac Henes, osmi po redu, ne mora da brine da će mu neko izvući rogove kao što je to učinio Entoni Ujah prošle sezone, jer se ove godine golovi slave zajedno.

Protiv Ingolštata su zasvirali nevidljive instrumente uz dirigovanje Antonija Modesta, i čovek koji je želeo da napusti klub i na silu, kada su Kinezi prošlog leta ponudili svoje bezobrazne novce, sada je opet srećan i u životnoj formi, na čelu liste strelaca čitavog prvenstva. Saigrači kažu da je zver od fudbalera i da na njega uvek mogu da se oslone, pa mogao bi i Didije Dešan da za novembarske mečeve pogleda malo preko granice, nije Keln daleko, i da uruči prvi poziv raspoloženom momku iz Kana, pa da umesto jarca stavi i petla na grudi...

Keln danas gostuje gotovo jednako raspoloženoj Herti, potom do reprezentativne pauze ima Hamburg kući i Ajntraht u gostima, i ako se zadrže u samom vrhu, evropsko takmičenje dogodine ne bi smelo da im izmakne. Uz još jedno pojačanje-dva u januaru i uz povratnu spregu dobrog raspoloženja između terena i tribina, da li bi smeli da se drznu da budu Lester?

Ili je to u ovakvoj Bundesligi, sa ovakvim Bajernom, po čijoj tabli iz vikenda u vikend crta najbolji trener sveta, blasfemično i pomisliti, a kamoli izgovoriti?

Na jednom im hvala, svakako, što su sa ta četiri slova skinuli negativnu auru, i ko zna, čudna je ona kružnica po kojoj je nekada plesao minuciozni Falko Gec, možda nema jake Zvezde bez jakog Kelna, pa se opet dese neke utakmice koje se pamte, pa se opet dese neki porazi posle kojih, za promenu, svima bude bolje.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images, MN Press)