Monći, čovek koji ima recept za besmrtnost!

Na dan kada bi jedan od najvećih fudbalski mozgova, veliki Johan Krojf,  punio 70 godina, red je ponovno iskoristiti jednu od njegovih kultnih izjava:
„Zbog čega ne bi mogli da pobedimo bogatiji klub? Nisam nikada vidio da je vreća novca dala gol“

Nažalost, ta njegova izjava u današnje vreme sve više bledi. Uoči jučerašnjeg susreta između Peskare i Rome, gde je Vučica ubedljivom pobedom poslala domaćina u Seriju B, legendarni trener novopečenog drugoligaša, Zdenjek Zeman, imao je par reči i o novom sportskom direktoru Rome, gotovo mitskoj ličnosti - Monćiju.

Zeman, jedan od kultnih trenera Rome, prvo je u svom stilu za pripadnike „stare škole“ poručio kako Monći nije dobar izbor „jer nije iskusio Kalčo i specifičan italijanski načini igranja fudbala. To se sve može prepisati nekim zastarelim dogmama koje su počele da gube smisao kada je Zeman bio u punoj trenerskoj snazi.

Međutim, Zeman je proširio kontekst i na nešto aktuelnije pitanje 
„Ekonomija je danas vrlo bitna u fudbalu Novac nije sve, ali je jako važno da znate kako njime rukovati. Ako nemate sposobnu upravu i stabilnu organizaciju, onda je sav novac ovog sveta uzaludan“, poručio je Zeman

Upravo je tom izjavom u drugoj rečenici verovatno nesvesno uputio kompliment novom direktoru. Jer ako neko zna da rukuje s novcem u fudbalu, to je Monći. Makar i on zna tu jako bitnu korelaciju između rezultata na terenu i onih ekonomskih, što je vrlo dobro objasnio rečenicom iz jednog intervjua u Garidjanu.
„Na kraju niko na stadion ne dolazi sa transparentom na kojem piše „sjajni fudbalski rezultati“.

Taj 48-godišnjak, koji je ove godine završio svoju gotovo pa dvadesetogodišnju karijeru u Sevilji,  nije bio zapaženo igračko ime. Karijeru, provedenu u ulozi večitog rezervnog golmana, završio je sa samo 30 godina i tek 85 nastupa u devet profesionalnih sezona.

Kada je odmah po završetku igračke karijere preuzeo ulogu sportskog direktora, Sevilja je bila u katastrofalnoj finansijskoj situaciji, dok je na terenu ispala i Primere. Posle 17 godina u Andaluziji, Monći napušta klub sa devet trofeja i 14 finala. Podsetnik, , Sevilja je pre 2000. godine tokom čitave istorije osvojila četiri trofeja, poslednji pre 52 godine. Naravno, ono što se već nebrojeno puta ponovilo u poslednje vreme, taj rezultatski uspeh praćen je i onim ekonomskim, gde je standard održavam konstantnom cirkulacijom kvalitetnih igrača. Trocifrene brojke miliona evra profita na igračima koji su pod njim ili adekvatno skautirani ili razvijeni obrađeni su gotovo u cent.

Tu dolazimo do glavnog razloga zašto je Monći, verovatno, najtraženiji funkcioner još od bivšeg Barsinog tandema Begeristajn-Sorijano,  odabrao upravo Romu. Klub je to oko kojeg se i dalje, i pored brojnih nedaća i suše trofeja, gradi jedna čitava kultura fudbala u Italiji. A retko ko poznaje korelaciju između identiteta i učinka bolje od Monćija.
„Ako mi igrač i njegov menadžer pristupe sa „želi me Čelsi“ ja im odgovorim 'sjajno“, ali zašto ste onda ovde. Ali ako mi je jasno da ga zapravo žele Totenhem ili Svosni, možemo ozbiljno da razgovaramo. Moj zadatak je da prodam gradi klub koji odgovorno ispunjava svoje obaveze. To možda zvuči trivijalno, ali nije“, rekao je Monći.

On zna da je malo romantike u današnjem fudbalu, da će tek retki odabrati manje novca jer su navijači tog kluba od malih nogu. Ali isto tako mu je jasno da nedostatak sentimenta u klasičnom obliku klubovi poput Sevilje i Rome lako nadoknaditi tako što će se fokusirati na naravno igrački, ali i karakterno adekvatna imena.
„Vrlo mi je bitno da sam siguran u ono šta igrač tačno želi, njegove zamisli i želje, kako bi se uverio da transfer nije tek nešto što se podrazumeva. Ako pak ne možemo da dogovorimo sastanak, potrudim se barem da porpičamo telefonom. Ljudski kontakt je krucijalan za svođenje rizika na minimum. Krikovijak? Poljski devetnaestogodišnjak. Možete pomisliti: kako bi poljski klinac mogao da se snađe ovde. Ali na kraju je ispalo kako je on jedan od najvećih Seviljana ikada“, objasnio je svoje principe Monći

Zeman donekle ima pravo, ali stavio je naglasak na lošu stvar. Roma funkcioniše  na donekle specifičnom tržištu i u specifičnim okolnostima.Klub je to koji je odgojen na ideji uspeha, ali koji je poslednji trofej osvojio pred devet godina. Prvaci su bili svega tri puta u gotovo 90 godina postojanja, a imaju i veliki broj finansijskih prepreka.

Poslednja titula prvaka, jedini domaći trofej koji Romaniste zaista zanima, stigao je pod Fabiom Kapelom sada već davne 2001. godine. Kada je Kapelo stigao u Rim u julu 1999.godine tadašnji predsednik Sensi je, pomalo, kliširano okarakterisao Kapela kao rođenog pobednika u kojeg veruje. Kapelo je imao nespretnu, ali značajnu indirektnu repliku.
„Rim je veliki grad sa mentalitetom sela; metropola prožeta nesigurnošću provincijskog grada grada. Gradu nedostaje kultura pobeđivanja“, otkrio je Kapelo..

On nije bio slatkorečiv, već direktan. Rimu i Vučici ponovno nedostaje identitet, „kultura pobeđivanja“. Na terenu, ali i u pregovorima. Istina, ne možete mnogo napraviti kada vam udarni igrači poput Pjanića žele da odu. To je realnost za veliku većinu klubova, čak i u platežno najmoćnijim ligama; tek retki sami biraju kada će sami menjati najbolje igrače.Odlika je klubova sa karakterom da prepoznaju kada će taj trenutak neminovno doći i imati mentalitet vizije „koraka unapred“, kako bi taj trenutak prošao što bezbolnije. Roma to pod Sabatinijem nije razvila, iako je on nesumnjivo imao i dobrih poteza.

Monći ima iskustva u rešavanju svih navedenih problema. Kod razgovora o „mentalitetu“ i njegovoj važnosti, jedino što strči je kada na odgovornoj poziciji imate čoveka koji će iskoristiti istorijski i kultorološki značaj, težinu, poput one koju nesumnjivo Roma ima, da bi na tome gradio novo poglavlje. Tu dolazimo do „prodaje grada i kluba“ igračima koji shvataju da će uklapanjem u takav sastav paralelno izgraditi sebe kao i postojeći klupski kult. Mnogi će odabrati novac pre slatkorečivosti, ali retki se neće barem zadržati za stolom kada shvate da bi mogli postati jedni od „besmrtnih“.

A „besmrtnost“ je jedna od retkih stvari u današnjem društvu za koju novac nije garancija.

Piše: Juraj Vrdoljak

Preuzeto sa: germanijak.hr