INTERVJU NEDELJOM - Den Tana: Jedini sam predsednik u istoriji Zvezde koji je otpuštao, a nije zapošljavao

Američki san za Dobrivoja Tanasijevića, alijas Den Tanu, počeo je da se ostvaruje s prvim taktovima argentinskog tanga koji je zaplesao u toploj septembarskoj noći 1952. godine, po završetku međunarodnog juniorskog turnira u belgijskom Antverpenu. U vreme kada se od Vardara do Triglava još uvek isključivo upražnjavalo kozaračko kolo, igranje tog „strašnog kapitalističkog plesa“ predstavljalo je neviđenu jeres u očima političkog komesara koji je u tim vremenima bio nezaobilazan član svake sportske ekspedicije koja je putovala u inostranstvo. I mlađani Tanasijević, tada talentovani fudbaler Crvene zvezde koji je maštao da postane naslednik Rajka Mitića, bio je dovoljno hrabar, pametan i odlučan da se ne vrati u Beograd. 

Ubrzo je ples nastavio na zelenom terenu u dresu Anderlehta, odakle je prešao u nemački Hanover, da bi se potom bacio na fudbalsko osvajanje Kanade i Amerike. Kopačke o klin je okačio u trenutku kada mu je na račun legao prvi holivudski glumački honorar, a sve posle toga je urbana legenda o čoveku koji se početkom devedesetih godina, na volšeban način pojavio na Terazijama 35, da bi svojim autoritetom i vezama, konačno i novcem koji je Savezu pozajmljivao za gostovanja po ukidanju sankcija, pomogao srpskom fudbalu.

S Den Tanom smo se sastali na MOZZARTOVOM uplatno-isplatnom mestu u beogradskoj Resavskoj ulici, gde obavezno navraća kad god sa 37. godina mlađom suprugom Biljanom boravi u Beogradu. Na početku razgovora nam je razjasnio zašto poseduje tri pasoša u kojima su tri različite godine rođenja...
“Prvi pasoš sam dobio kad sam napuštao Nemačku i u njemu je upisana 1931. godina. Drugi je američki i u njemu stoji da sam rođen 1933. godine i treći je srpski pasoš koji kaže da sam rođen 1935. godine, što je i istina. Ispada da sam tri čoveka u jednom”, kroz smeh kaže Den Tana.

Kako se to dogodilo?
“Prilikom realizacije transfera iz Hanovera u kanadski Hakhoah iz Montreala nisam imao 21 godinu i nisam mogao da napustim zemlju bez staratelja. Iz tog razloga su Nemci uradili novi pasoš na kome je pisalo da sam rođen 1931. godine. Odmah sam im rekao da to može da mi upropasti karijeru, jer ću praktično biti četiri godine stariji. Rekli su mi da ništa ne brinem i samo da kad stignem u Kanadu prijavim grešku.”

I jeste li to učinili?
“Naravno, samo što sam se uskoro ponovo našao u neobičnoj situaciji. Naime, kad je trebalo da dobijem američko državljanstvo, trebalo je da se zakunem da su lični podaci tačni. Pošteno sam rekao da nisam rođen 1933. nego 1935. godine, međutim, činovnik me posavetuje da ne menjam ništa, jer ću tako dve godine ranije u penziju i doda kako će me možda te dve godine razlike spasti odlaska u vojsku. Tako je i bilo, dobio sam penziju ranije i promašio sam da idem u Vijetnam i možda ne bih ostao živ. Život je kocka!”

U vašem slučaju može se reći i da je život fudbal, pošto ste na krilima bubamare odleteli u svet!
“Upravo tako. Od 13.do 16. godine igrao sam u podmlatku Crvene zvezde, zajedno sa Pericom Radenkovićem, Miljanićem koji je bio malo stariji... Te 1948. godine brigu o funkcionisanju kluba je vodilo petoro ljudi. Prvi je Aca ekonom sa jednom ženom koja prala i peglala opremu, drugi je bio Dule s jednim pomoćnikom koji je vodio računa o stadionu i još je radio generalni sekretar. Eto, tih petoro ljudi je bilo zaposleno pored igrača.”

Znate li koliko danas ima zaposlenih na Marakani?
“U vreme kad sam u kratkom periodu bio predsednik Crvene zvezde, bilo ih je 160 na spisku, što je neverovatno. Ja sam jedini predsednik Zvezde u njenoj istoriji koji je otpustio dvojicu zaposlenih i to Duleta Savića i Voju Lalatovića. Takođe, jedini sam predsednik koji nikoga nije ni zaposlio!”

Da li ste se ikada pokajali što ste tada stali na čelo kluba?
“Da vam kažem, meni je Zvezda i otac i majka! Noseći njen dres, i to kao kapiten klinaca s kojima sam igrao, naučio sam dosta o životu, poštovanju starijih, pobedama i porazima, što mi je sve kasnije bilo od velike pomoći.”

Na kojoj poziciji ste igrali?
“Bio sam desna spojka i mislim da sam bio korektan igrač. Posebno me krasila velika borbenost, nesebičnost i odlična saradnja koju sam imao sa desnim krilima. San mi je bio da jednog dana budem ono što je za ekipu bio Rajko Mitić. Igrom slučaja, na nagovor dr Ace Obradovića, prešao sam u kotorski Bokelj i uporedo išao u pomorsku školu. On me je tako mnogo zadužio, ali sam imao sreće i mogućnosti da mu se tokom kasnijih godina više puta odužim. “

Kako ste primili vest o izbacivanju Crvene zvezde iz evropskih takmičenja?
“Uopšte nisam bio iznenađen. Vodeći Zvezdini ljudi su bili na vreme informisani, a da li su preneli saznanja članovima UO, to ne znam. I nema nikakve veze to što se duguje novac igračima, nego je Zvezda prekršila pravilo da ne smeš da duguješ više od određene sume. Pre pet godina su od strane UEFA na to upozoreni i Zvezda i Partizan. Uzalud, pošto ovde niko ne poštuje pravila, odmahnu rukom i kažu „baš nas briga“. Ma, mi smo komedija! Igralištu u Staroj Pazovi damo ime „Mišel Platini“!  Kako ga ne nazvaše po dr Andrejeviću, potpredsedniku UEFA, bogu fudbala na ovim prostorima. Pa, gde je Šekularac, gde je Džajić, gde su ostali naši velikani?! “

Pod kojim okolnostima ste se otisnuli u inostranstvo?
“Posle godinu dana sam se vratio iz Crne Gore u Beograd i pogodi se da juniorska reprezentacija grada treba da putuje u Belgiju na međunarodni turnir. Iz nekih razloga, jedan igrač nije mogao da krene na put i tada me pozvao dr Aca i rekao da hitno idem na Marakanu po cipele i sutradan budem na železničkoj stanici sa dve fotografije.”

Koje godine je to bilo?
“U septembru 1952.”

Šta je bilo na turniru?
“Zauzeli smo treće mesto i pred povratak kući, domaćini su organizovali proslavu. U jednom trenutku, pošto sam bio dobar plesač, zaigrao sam tango. U našoj ekspediciji bio je politički komesar kome se to nije nimalo dopalo i optužio me kako igram kapitalistički ples i najavio da će sa mnom razgovarati kad se vratimo u Jugoslaviju. U moju odbranu stala su dva saigrača, zbog čega je i njima pripretio da će se loše provesti. Znajući šta se dogodilo mom ocu kome je posle rata sve oduzeto što je zaradio i nasledio od mog pokojnog dede, posle čega je bio osuđen na 12 godina teške robije, donesem u trenu odluku da se ne vraćam za Beograd. Isto su postupila i ova dva moja drugara, od kojih je jedan otišao u Australiju, a drugi u Brazil.”

Šta se s vama dalje događalo?
“Dva-tri meseca kasnije, Zvezda je došla u Belgiju na turneju i tom prilikom me Rajko Mitić preporučio Anderlehtu. Prošao sam probu i potpisao ugovor na četiri godine. Eto, tako je Rajko bio moj agent, mada u to vreme nije bilo menadžera. Kasnije sam prešao u nemački Hanover, iz kog sam se preselio u Kanadu, a onda u Ameriku, gde sam bio jedan od pionira evropskog fudbala.”

Na koji način ste se potom našli na terenu glume?
“Iz Kanade sam se preselio u Los Anđeles i neko mi je predložio da upišem dramsku školu, kako bih što pre naučio jezik. Spontano se dogodi da počnem da dobijam uloge i kako sam uporedo igrao fudbal, odlučim da završim karijeru u 26. godini, jer sam ispred kamera više zarađivao. Ionako su mi producenti zabranjivali da igram utakmice, kad sam imao snimanja.”

Kakve ste uloge dobijali?
“Klasika, kao ovo danas Rade Šerberdžija. Glumio sam Nemce, Mađare, Ruse, razne negativce, komuniste, fašiste i kriminalce. U holivudskim filmovima sam poginuo 48 puta i nikada nisam imao šansu da na platnu poljubim devojku. E zato sam imao sreću da oženim Andreu, glumicu i veliku slikarku, tada jednu od najlepših žena Holivuda, a danas imam sreću da sam u braku s Biljanom, koja je jedna od najlepših Srpkinja.”

Dokle ste dogurali kao glumac?
“Do članstva u Američkoj filmskoj akademiji i jedan sam od dvoje Srba koji imaju pravo glasa prilikom dodele Oskara, a u jednom momentu sam osnovao svoju filmsku kompaniju koju poslednjih godina veoma uspešno vodi moja kćerka koja se školovala na nekoliko prestižnih univerziteta. A ja sam se školovao u Crvenoj zvezdi da budem glumac i producent, a-ha-ha. Ponekad ne mogu da poverujem šta sam sve u životu uspeo da uradim. Amerika je čudo, mada naši ljudi imaju pogrešan stav o njoj. Tesla i Pupin su jedino u Americi mogli da postanu to što su postali. E sad, što se tiče američke spoljnje politike, s njom se ne slažem i zato uživam u politici neutralnosti koju sada primenjuje premijer Vučić. Neka se oni tuku, jer smo mi obično išli na pogrešnu stranu. U ovoj situaciji mi moramo u Evropu i ona nam je jedini spas.”

Kako ste od fudbalera, preko glumca, postali ugostitelj?
“Moji fudbalski ortaci kupili su restoran u kome smo imali naviku da ručamo, međutim, advokat im je savetovao da se ne pojavljuju kao vlasnici pošto su bili veoma poznati u svetu politike i ekonomije. Iz tog razloga su mi predložili da preuzmem restoran, uz dogovor da ako posao ne krene, vratiće mi deo novca, a ako krene, sve je moje. Ispostavilo se da je to najbolji potez u mom životu, pošto sam zaradio veliki novac.”

Kad se dogodila prekretnica?
“Mi smo polako rasli i može se reći da je jedna novinska kritika bitno uticala na našu popularnost. Čovek je došao sa društvom, niko od nas nije znao ko je i čime se bavi, poručili su hranu i posle mesec dana osvanuo je naslov kako smo restoran sa najboljom italijanskom kuhinjom u Kaliforniji.”

Može li se reći kako je Kolumbo otkrio Ameriku, a vi fudbal „preko bare“?
“Apsolutno! S dvojicom uspešnih Amerikanaca – Bilom Kaksom iz Njujorka i Bilom Katlerom iz Čikaga – 1967. godine osnovao sam prvu profesionalnu ligu u fudbalu i mi smo bili ti koji su postavili temelj. A danas 20 gradova čeka na red kako bi uplatilo šezdeset miliona dolara za ulazak u  ligu. Prvu titulu je osvojio Oukland Klipers koji su vodili dr Aca Obradović i Ivan Toplak, dvojica zvezdaša! Pored njih, doveli smo 47 igrača s prostora stare Jugoslavije. Ljudi nisu svesni šta se dogodi kada Amerikanci uzmu nešto u svoje ruke! Evo, sedimo ovde u MOZZARTU i kladim se sa svima da će Amerika biti prvak sveta pre Brazila i Rusije! Nezamislivo je u kakvoj ekspanziji je fudbal na američkom kontinentu, o čemu najbolje govori broj od 24.000 unapred prodatih karata za svaki meč. Takvu posetu samo ima Premijer liga. Takođe, osnivač sam Američke dečje fudbalske organizacije koja danas broji sedamnaest miliona dečaka.”

Pozdravljate li odluku čelnika Saveza da angažuju Dika Advokata?
“Naši navijači moraju da shvate kako na dan utakmice moraju da zaborave na klupsku pripadnost, ne obraćaju pažnju iz kojeg kluba dolaze igrači i pruže punu podršku reprezentaciji i novom selektoru. I, nemoj da sanjamo da ćemo biti prvaci sveta, to ćemo teško da postanemo. Imamo momentalno kvalitetne igrače i dobrog trenera i možemo lako ne samo da se kvalifikujemo, nego i da osvojimo Evropsko prvenstvo. Mada, veliki uspeh je i da se nađemo na evropskoj smotri.”

Od tada su nam gosti bili najpoznatiji holivudski glumci, režiseri, najbogatiji biznismeni sveta. Nedavno su u jednom intervjuu upitali Samnera Redstona, vlasnika „Paramaunta“ koji mu je najomiljeniji restoran na planeti zemlji i odgovorio je „Dan Tana’s“. Restoran sam pre pet godina prodao, a 1. oktobra će proslaviti pola veka rada.

Kad ste u Beogradu, redovno navraćate u MOZZART. Beležite li  kakve dobitke?
“Mnogo pratim i razumem se u engleski fudbal i volim da uplatim po neki tiket. Isto tako ne propuštam evropska i svetska prvenstva. Mogu da kažem da sam ja jedno dete sreće, kad je kocka u pitanju i vi iz MOZZARTA bi trebalo da me se plašite, a-ha-ha. Prvi put kad sam se kladio na konje na nagovor moje dvojice radnika i na uloženih 100, dobio sam 5.000 dolara!”

Početnička sreća ili nešto drugo?
“Ponovo je puka slučajnost u pitanju. Misleći da su mi na jednom papiru ostavili ime jednog konja i brojeve druga dva, uplatio sam tih 100 dolara. U stvari, radilo se o imenu vina, stolu „broj 1“, za kojim je sedelo četvoro gostiju. Na sličan način sam i 15 godina kasnije na konjskim trkama inkasirao 250.000 dolara!”

Jeste li ponovo pogrešno upisali brojeve konja?
“Ne, tada sam na trkalištu upoznao dvojicu vatrenih kladilaca kojima nije došao treći ortak i pitali su me hoći li da „uletim“ sa 900 dolara u sistemski tiket. Trebalo je da se pogode pobednici devet trka za sumu od 1.000.000 dolara. I, posle devete trke sam bio bogatiji za četrvrt miliona dolara. Značajan deo podelio sam radnicima mog restorana, na čelu sa onom dvojicom što su me i uveli u priču s klađenjem na konje. Mojim stopama je krenula i moja sadašnja supruga Biljana koja je pre nekoliko meseci pogodila redosled prvih pet konja i na dva uložena, zaradila 62.000 dolara! Kocka je vrag i nikad se ne treba kockati ako ti trebaju pare, nego samo iz zabave.”

Na koji način koncipirate fudbalske tikete?
“Obično odigram u singlu četiri-pet utakmica i uložim 2.000 dinara, a onda povežem neke parove u koje sam sigurniji. Mogu vam reći da nikad ne izgubim. Kladim se na prve tri engleske lige, a nikad na moj Brentford, klub koji sam svojevremeno spasao od gašenja.”

Koliko iznosi vaš rekordni dobitak?
“Dobio sam u nekoliko navrata po 120.000 dinara i moram da naglasim da se kladim najviše da bih se šepurio s dobitnim tiketom pred društvom u Maderi, a-ha-ha.”

Sviđa li vam se ambijent MOZZART kladionica?
“Mogu da kažem ste vi zaista kvalitetna organizacija. Posebno bih pohvalio izgled i sadržaj vašeg magazina koji obavezno kupujem i kad se ne kladim, jer pružate tačan pregled aktuelnih događanja u svetu fudbala. Žao mi je samo što više ne izlazite i utorkom.”

(FOTO: MOZZART Sport)