Od Murinja do De Rosija iliti od “Special one“ do “Smart one“

(Od stalnog dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Fabio Kapelo je lansirao pre 23 godine igračku karijeru Danijelea De Rosija u Romi, a prošle nedelje je dao novi nadimak treneru Rome: Smart One (Pametni). De Rosiju je trebalo osam nedelja da preokrene u potpunosti atmosferu, rezultate, ambicije i narativ oko Rome. Rimski trener je prešao svetlosnom brzinom put od remorkera do rešenja na duge staze i to uz aklamaciju dobrog dela publike koja je, sve do skora, verovala da se bez Žozea Murinja ne može.

Portugalac je u neki drugim vremenima, za njega mnogo srećnijim, sam sebe prozvao „Special one“. Ruku na srce malo se „posebnog“ videlo u Rimu. Murinjo je izgledao kao iziritirana senka nekadašnjeg velikog trenera koji je dva puta pokorio Evropu. Arogantnost može da bude zavodljiva i čak simpatična ako je njen nosilac pobednik, u suprotnom postaje patetična ili još gore, karikaturalna.

Dvadeset godina je Murinjo kreirao u klubovima gde je radio ambijent “mi protiv celog sveta”. Ne može se reći da nije funkcionisalo, 26 trofeja su tu da potvrde veličinu “Special one”, ali je svuda – osim u Portu i Interu odakle je otišao na vreme, kao pobednik – na kraju ostao sam ili sa par vernih pretorijanaca.

Uz sve Murinjove greške, problematične procene, nadmeno ponašanje, nema sumnje da su pojedinci u Trigoriji veslali u suprotnom smeru ili su podmetali klipove u točkove ili nisu davali ni približno koliko mogu. Jednostavno previše je koincidencija: ambulanta u Trigoriji do pre dva meseca je bila stalno puna, fizička kondicija igrača je bila prilično oskudna, a nervoza i anksioznost su bile uobičajeni sastojci Romine svakodnevice.

Razlika između De Rosija i Murinja se najbolje vidi u reakcijama na problematične sudijske odluke. Murinjo je stimulisao svoje saradnike i igrače na klupi da protestuju, viču, kreiraju pritisak na sudije, De Rosi ne dozvoljava da bilo ko s klupe prigovara arbitrima, ako neko treba nešto da kaže sudijama onda je to on.

I navijači ga obožavaju (©Reuters)

Kapelovo apostrofiranje De Rosija kao “pametnog” ukazuje da je Romina legenda vrlo brzo detektovala probleme i odmah primenila “terapiju” i rešenja za dugoročne probleme koji su kontaminirali ambijent u Trigoriji. Ovde treba podvući da je značajnu ulogu odigrala i generalna direktorka Lina Suloku. Grkinja je otpustila nekoliko desetina ljudi koji su radili u Trigoriji, zavela red i posle odlaska Tijaga Pinta i Žozea Murinja postala je, praktično, jedino “lice i glas” Fridkinovih u klubu.

Dakle, Suloku sa jedne strane i De Rosi sa druge su sredili stanje u klubu i napravili atmosferu u kojoj je novi trener Rome mogao da stavi tačku na polemike, spusti tenzije, reklasira čitav ambijent, unese radost i ležernost, smanji pritisak na igrače i paralelno pojača ritam treninga i složi tim, ne po svojim dogmama, već po karatkeristikama igrača na raspolaganju. Sam De Rosi je priznao da prilagođava i formacijsku postavku i izbor fudbalera u odnosu na protivnički tim.

Vlasnici Rome, familija Fridkin, imali su sreće, hrabrosti i ako hoćete bili su prilično lukavi. Imali su sreće jer je na “pijaci” Danijele De Rosi bio slobodan. Bili su hrabri jer su poverili tim debitantu (De Rosi je proveo na klupi Spala u Seriji B par meseci) a lukavi pošto su postavili za šefa stručog štaba poslednju Rominu legendu. Praktično, konstruisali su tako dobro pazl da su se našli u klasičnoj “win win” poziciji: sa bilo kojim drugim trenerom na klupi protesti bi bili neminovni, a sukob sa navijačima žestok. Sa De Rosijem čak i da su stvari krenule po zlu niko ih ne bi kritikovao pretereno što se dali šansu Rominom detetu.

De Rosi je u Trigoriju pre svega doneo vedrinu, kako je to rekao Đanluka Mančini za koga se verovalo da je uz Paula Dibalu glavni Murinjov “vojnik”. Zatim je novi trener Rome napravio par logičnih poteza: prešao je na formacijsku postavku sa četiri defanzivca, poverio Paradesu ulogu režisera igre, vratio samopouzdanje kapitenu Pelegriniju, galvanizovao Dibalu rečima da je njegov Toti, revitalizovao fudbalere koji su završili na margini kod Murinja, poput Čelika, promovisao Svilara u prvog golmana Đalorosih, razgoropadio Stefana El Šaravija u njegovoj prirodnoj ulozi spoljnog ofanzivnog. A kada je proradio Lukaku, Brajton i Monca su popili poker golova u roku od par dana.

Učinak De Rosija u šampionatu i Ligi Evrope je impozantan: sedam pobeda, dva remija (sa ukusom pobede jer je tako eliminisan Fejnord) i samo jedan poraz od kaznene ekspedicije zvana Inter koja je nanizala 13 pobeda na 13 utakmica u 2024. godini (Serija A, Superkup Italije, Liga šampiona).

Murinjova Roma je plovila na proseku od 1,5 bodova i postizala je 1,7 golova, De Rosijeva je drastično promenila ritam: osvaja 2,6 bodova po meču i postiže 2,6 golova. Takav ritam je omogućio Đalorosima da se vrate u trku za mesto u Ligi šampiona i da prođu u četvrtfinale Lige Evrope.

Za razliku od Murinja koji se stalno žalio i tražio krivce za neuspehe u drugima, često okrivljujući i mortifikujući javno svoje igrače, De Rosi preuzima odgovornost na sebe za sve što nije dobro i podiže letvicu ambicija: Murinjo je govorio da nema tim za Ligu šampiona, De Rosi kaže da je neprihvatljivo za Romu da pet godina zaredom ne igra Ligu šampiona i da je obaveza da se vrati u najprestižnije takmičenje.

U Rimu raste pritisak medija i navijača na vlasnike i upravu kluba da potpišu novi ugovor sa De Rosijem i sa njim otvore novi ciklus Đalaorosih. Mladi stručnjak je potpisao ugovor do 30. juna za simboličnu cifru u fudbalskim krugovima, njegova plata košta klub milion evra, odnosno za neto platu oko pola miliona evra.

Fridkinovi moraju da budu brzi i nije pametno da čekaju plasman u Ligu šampiona preko Serije A ili Lige Evrope da bi potpisali novi ugovor sa De Rosijem. Pobeda nad Brajtonom 4:0 je uključila evropske reflektora u pravcu Danijelea i kao što Roma ima odrešene ruke tako ih ima i De Rosi, a njegova žviotna priča je ispunjena “pokretnim vratima” (sliding doors).

U leto 2003. godine je otišao na prijateljsku utakmicu sa Triestinom gde je trebalo da ostane na pozajmici. Tadašnji trener Đalorosih Fabio Kapelo je odlučio da zadrži Alberta Akvilanija u Trigoriji, a da pošalje De Rosija na kaljenje u Trst. To je bio motiv zašto je Akvilani bio u startnoj postavi, a De Rosi na klupi. Međutim, kada je De Rosi ušao u igru sa samopouzdanjem, sigurnošću i odlučnošću, preokrenuo je za 180 stepeni uverenja Kapela: Akvilani je ostao u Trstu, a De Rosi se vratio u Rim. Ostalo je istorija, svima poznata.

Pored blistave sportske karijere De Rosi je prošao i kroz taman period svog života. Danijele se kao adolescent zaljubio u ćerku jednog lokalnog rimskog kriminalca. Oženio se vrlo mlad i ušao u familiju koju je trebao da zaobiđe u širokom luku. Njegov tast je ubijen u klasičnom mafijaškom obračunu, a njegova prva supruga i dečačka ljubav, sa kojom ima ćerku, se transformisala u kriminalca. U međuvremenu je i osuđena na sedam godina zatvora, zbog reketiranja i pljačke.

Sledeći Ničeovu maksimu da sve ono što te ne ubije čini te jačim De Rosi je naučio važne životne lekcije i posto bolji čovek, bolji sportista, bolji trener. Neće biti iznenađenje da De Rosi kao trener izađe iz igračke senke Frančeska Totija, baš kao što je Karlo Ančeloti izašao iz senke Roberta Pruca, Bruna Kontija i Falkaa u Romi ili Van Bastena, Gulita, Barezija, Rajkarda u Milanu.