PRELAZZI: Versajski nesporazum – Momak koji nervira celu Premijer ligu

Luj XIV, Kralj Sunce. Veliki dvorac. Latona fontana. Marija Antoaneta. Molijer. Francuska revolucija i “zakletva na teniskom terenu”. Mirovni ugovor kojim je okončan Prvi svetski rat.

Sve su to pojmovi i likovi koji su proslavili Versaj, gradić nadomak Pariza, jedno od najposećenijih turističkih mesta u Francuskoj.

Jedan čovek ima misiju da to promeni.

Jedan čovek, rođen nedaleko od versajske palate – pa potom odrastao na jednako "nobles" Azurnoj obali – ne daje pišljiva boba na plavu krv, institucije, tradiciju i velika imena. Zbog njega čak i impozantni Versaj izlazi na zao glas.

Njegov je zadatak da vas iznervira. Njegov je ego impozantan. Njegovo je obrazovanje pristojno, ali je njegovo nevaspitanje nepristojno.

Njega vole da mrze, i on voli što vole da ga mrze. On želi da se naruga velikanima, zvezdama, pamperisanim superstarovima fudbalskih klubova i svim navijačima protivničkih timova.

Nekada se Nil Mope – jer ovde je reč o napadaču Brentforda, koji se prošlog leta, u odsustvu Ajvana Tonija, vratio u klub koji voli – ruga svima ostalima time što ne deluje kao baš previše dobar fudbaler (iako će sam za sebe reći da je učio od Zidana i da je na tom tragu?!) a onda će postići neki gol zbog kojeg ćemo se češati po glavi.

Nekada se ruga ostalima onako kako to čine klinci vrtićkog uzrasta, nezrelo i pokvareno, sa isplaženim jezikom.

Da, možda ga zbog toga preziru, ali opet, zar ne unosi Nil Mope, takav kakav je, malo poželjnih fleka u previše ulickani imidž koji Premijer liga neguje o sebi? U doba sterilisanih zvezda, napad Brentforda izgleda kao da su ga smišljali pisci nekog britanskog sitkoma: momak koji je osuđen jer se kladio na pobede svog tima i momak kojeg osuđuju jer je, da oprostite, drkadžija koji se ponosi svakim svojim nepočinstvom i sitnom prevarom.

Eh, dobro, ispade da čovek ništa ne zna i da mu je jedini zadatak u životu i karijeri da nervira i proziva druge; a nije, to mu je samo prevashodni zadatak.

Zapravo je Nil Mope – i nikada to nije pokazivao kao u doba kada se Brentford probijao iz Čempionšipa, pa bi neki mogli da zaključe da je taj rang takmičenja prava mera njegovog talenta – vrlo sposoban, vredan i radan fudbaler.

Onaj koji jurca na svaku loptu, koji pritiska defanzivce čim ovi uzmu loptu (a dok ih pritiska, hvata ih za onu stvar, pominje im devojke i smeje im se u lice), što ga čini idealnim za timove koji forsiraju presing, i koji baš voli da proigra saigrača.

I zato ga vole, i zato mu pevaju, i zato se oseća kao kod kuće na malenom stadionu u Londonu.

Ima ta anegdota koja se pripisuje predsedniku Frenklinu Delano Ruzveltu, da je za nekog diktatora – Somoza, Truhiljo, svejedno – rekao: "On je možda kopile, ali je naše kopile".

Ništa kao to ne opisuje stav koji navijači klubova u kojima je igrao imaju o Francuzu iz Versaja.

Nisu ga se odrekli čak ni u Evertonu, premda je njegov boravak na Gudisonu bio prilično nesrećan i uzaludan. Ali da budemo iskreni, čiji boravak na Gudisonu u poslednjih nekoliko godina nije bio prilično nesrećan i uzaludan?

Mope se zbog svojih često vrlo namernih i osmišljenih provokacija često nalazi na udaru medija, viđenijih figura, sudija, pa i saigrača, koji će ga neretko optužiti za nesportsko ponašanje.

Nil Mope (Reuters)

Jeste, baš, sve je u ovom sportu fer i korektno, samo Nil Mope nije; samo je on problem. Nije nego.

Poslednji je bio onaj slučaj sa Totenhemom i Džejmsom Madisonom, čiju je proslavu imitirao, nakon čega će Englez reći "Verovatno nije dao dovoljno golova, pa mora da kopira ono što ja radim".

A Nil Mope nije ostao dužan, priznavši da je prerano slavio (Spursi su na kraju okrenuli protiv crveno-belih). I naravno dodao: "Imam više golova od Džejmsa Madisona u karijeri, a i manje sam puta ispao iz lige."

Pre toga je bilo ono kada je, dok je sedeo na klupi, ušao u teren protiv Čelsija da bi sprečio Kola Palmera da izvede slobodni udarac (posle toga je ušao na teren i zvanično, i postigao drugi gol na utakmici).

Pre toga je bilo ono što će argentinski novinari nazvati najboljim "efektom leptira" u novijoj istoriji prvaka sveta. Nedugo posle pandemije, u jednom duelu povredio je golmana Arsenala Bernda Lenoa, zbog čega je Emilijano Martinez silom prilika pokazao kakav je golman, zbog čega ga je kupila Aston Vila, zbog čega je postao neprikosnovena "jedinica" argentinske reprezentacije, zbog čega je Leo Mesi osvojio krunu.

Martinez i Mope (Reuters)

Englezi za njegovo ponašanje imaju jednu sjajnu reč, neprevodivu ili makar teško prevodivu a da ostanemo pristojni – shithousery. Kada na svaki način, a on uključuje i fizičke i verbalne, pokušavate da iziritirate rivala i tako donesete sebi mentalnu i drugu prednost.

Mope je i s te strane pomalo nalik onim starim fudbalerima koji su pamtili kao slonovi. Nekada je spontan, a nekada spreman da čeka i godinama, ako treba, samo da se osveti nekome koga je uzeo na zub. Nije ni čudo što ga upoređujui sa Robijem Sevidžom, iako su njihova fudbalska znanja neuporediva.

Naravno, kao i kod svih odeljenskih klovnova, iza debelih naslaga šminke i ciničnih osmeha krije se zapravo simpatična priča o momku koji je imao san. Sa svega dvadesetak godina, nakon što je briljirao u Brestu u drugoj francuskoj ligi, stigao je u Brentford, klub koji sve radi drugačije, a onda – godinu pre nego što će se Londonci dokopati Premijer lige – otišao u Brajton.

Danas je opet tu, mnogo zreliji, ali samo kada je u pitanju njegova igra.

Po svemu ostalom, i dalje je onaj stari "shithouser".

I dalje se na starom Grifin Parku – bilo je to i pre Tonija i Benrame i Mbeuma i svih Danaca, pre nego što je Brentford postao ono što je danas, pre nego što je dobio novi stadion – može čuti kako Nil Mope proziva rivale, i dalje ima onih koji se žale sudijama što dozvoljavaju njegove prevare i podvale, i dalje se priča, na mestu gde su nekada bile tribine, o momku koji voli fudbal, i voli život, i voli što će Versaj ubuduće biti poznat i po njemu.

Kralj Sunce. Palata. Fontana. Marija Antoaneta.

I ona budala što nervira celu Premijer ligu.