Ja im tražim urme, oni mi donesu jabuku

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Pariza)

Čudna je stvar taj pritsak, taj osećaj da bi nešto trebalo, zapravo da nešto morate da uradite kako biste izbegli neuspeh, razočaranje, fijasko. Različiti ljudi se različito sa njim nose, ali jedno je sigurno - neuporedivo je lakše kada do sebe imate nekoga ko će vam pomoći da ga se ratosiljate, ko će vam skinuti bar deo lanaca sa leđa.

Drugačije je to u kolektivnim sportovima. Kada vam ne ide, kada ne pronalazite rešenje, tonete u sve dublji kanal gledajući rivale kako dominiraju, uvek postoji tajm-aut, poluvreme, razgovor sa trenerom, saigračima, mogućnost da budete zamenjeni, ili da ekipa zamaskira vašu trenutnu slabost. I zato tenis ume da bude suroviji od fudbala, košarke... Jer ste tokom čitavog meča, mahom oslonjeni sami na sebe. Sve odluke na terenu su isključivo vaše, samim tim i sve zasluge za maestralno odigran poen, ali takođe i za nerezonske poteze, amaterske greške...

Novak Đoković je vremenom postao sinonim za mentalnu snagu, psihološku gromadu, čelične živce, čoveka koji pritisak jede za doručak. Tako makar izgleda kada tenis pratite na televiziji. U kolažu kadrova reditelja prenosa, često se i ne primeti koliko samo unutrašnjih borbi teniseri vode, koliko je gotovo svaki meč prožet mrmljanjima sebi u bradu, sitnijim ili krupnijim izlivima nervoze. Pa kada na sve to i autsajderi željni dokazivanja počnu da igraju tenis života, kada teniseri sa trocifrenim rankingom zaigraju tenis kao da su članovi top 50 društva jer je, tobože, preko puta Novak Đoković. Pa kada se u jednačinu umeša i vetar, pa vas iz poena u poen, nepredvidivo izbacuje iz ravnoteže... Potrebno je mnogo karaktera, mirnoće, stabilnosti.

I ove sezone često smo na turnirima gledali Novaka Đokovića koji ključa od nervoze i besa. U finalu Adelejda protiv Amerikanca Sebastijana Korde, nakon što je izgubio set, sa klupe je uzvikujući "Vai fuori" (u prevodu sa italijanskog na srpski "izlazi napolje") isterao brata Marka iz lože. Na Australijan Openu koji je pritom odigrao maestralo, besneo je kada je u drugoj rundi protiv njega proigrao autsajder Enco Kuako uzveši mu set dok je jedan navijač u alkoholisan stanju dolivao ulje na vatru i dobrih dva sata, na mahove provocirao Đokovića. U Monte Karlu se na terenu u naverici pitao "Kako svi protiv mene proigraju" kada je još jedan igrač van top 100 Ivan Gahov počeo da šalje udarce svojstvene najboljima na planeti.

Tajna karijere Ajronmena Đokovića: Preživljavanje je igrati u ovakvim uslovima

Sve prethodno nabrojano svakodnevnica je Novaka Đokovića dobrih petnaestak godina. Naravno i drugih tenisera. Ali Novak je ipak jedinstvena kategorija. Niko tako dugo nije dominirao vrhom ATP liste, niko nije osvojio toliko mastersa, bio tako ubitačan na svim teniskim podlogama, a tako gladan da u 36. godini, na 22 grend slem titule nakalemi još nekoliko najvećih trofeja belog sporta. I dok ljudi često umeju da gunđaju kako je poslednjih godina Đoković nervozniji nego ikada, valjda je to zato što je, kako Đoković reče - istorija na crti. Da nervoze nema, ne bi valjalo.

"Ako nisam nervozan na terenu, postoje dva razloga za to. Ili sam vrlo opušten, lagodan i pun samopouzdanja, ili ne marim mnogo za to da li ću pobediti ili izgubiti meč. Nervoza je deo mog posla, deo onoga čime se bavim. Nekada je pokazujem, nekada uspevam da je zadržim u sebi. Ponekad razgovaram sam sa sobom, ponekad sa timom, Najvažnije je da, šta god da se desi, uspete da se pregrupišete i nastavite u pravom smeru."

Često počne Đoković da varniči kada ne dobije adekvatnu podršku svog tima u boksu. Jer je i njemu - ipak je on samo čovek, ljudsko biće - povremeno potreban onaj spasilac s početka priče koji vam skida teret sa leđa. Koji upija pritisak sa kojim se bespoštedno rvete. Jedno od stresnijih zanimanja u svetu sporta jeste biti deo Đokovićevog tima, kada Novak počne da urla na vas. Znaju to Goran Ivanišević, Čarli Gomez i ostali... Ali možda upravo oni ponekada posluže kao ta vreća za udaranje koja srpskog asa oslobodi tenzije. Tako je bilo i sinoć na Filip Šatrijeu, mada Novak tvrdi da ne dobije od svog boksa uvek ono što je dogovoreno.

“Tražim samo banane, urme i vodu”, složio je Novak ozbiljan izraz lica “Stvarno, ne znam kako me ne razumeju? Pokažem im ovako – to je banana, pa ovako – za urme, i onda ovako – za vodu. Ništa taktički", a onda olabavio mišiće na licu i pokazao osmeh "Svaki put se dogovorimo pre meča – i dalje me ništa ne razumeju, pa mi donesu jabuku. Kakva jabuka, čoveče. Onda nađem krušku u torbi, kao da urme ne mogu negde da se nabave… Sada mi još stavljaju i neke magnete, baš svašta…”, našalio se Novak izazvavši smeh među preostalim srpskim novinarima.

Novak pred veliko finale NBA lige: Volim Batlera, ali Džoker je moj čovek!

Zadovoljan je Đoković odigranim u prva dva kola Rolan Garosa protiv Aleksandra Kovačevića i Martona Fučoviča. Nema još izgubljen set ne Frenč openu, a jedini period igre koji je izgubio na ovogodišnjim grend slemovima jeste onaj jedan set protiv Francuza Kuakoa. Bilans - 27-1.

"Uvek može bolje – ali nekako od sebe uvek očekujem puno. Znam da ću morati da igram bolje, staloženije i na višem nivou konstantnosti da bih mogao da osvojim ovaj turnir. Ja to znam, ali istovremeno verujem u sebe i svoje sposobnosti. Mislim da su prva dva meča prošla dobro, i da ima dosta toga pozitivnog što mogu da izvučem iz njih i to upotrebim za pripreme pred naredni izazov.”

Nikako nije loše to što je Đoković već u ranoj fazi odigrao set od sat i po vremena, što ga je Marton Fučovič debelo preznojio u dugim razmenama i naterao ga da tek u taj-brejku prelomi. Porvao se Novak sa jednim od fizički najspremnijih tenisera iz top 100 konkurencije, ali ipak 18. godinu zaredom prošao u treće kolo Frenč Opena.

Sledi nimalo naivni Alehandro Davidovič Fokina, verovatno još jedan težak meč, ili bar jedan njegov deo. Pa neka nervoza opet krene da kulja. Dok je nje biće i Novakov trofeja. A kada potpuno utihne - znaćemo da je kraj.