Čovek koji je spasao tenis

Stadion “Luis Sitjar“ nikada nije prisustvovao većem spektaklu. Neko je u bespućima interneta pronašao arhivski snimak, na kome se u centru kadra vidi čovek go do pasa, koji odgovara na pitanja lokalnih novinara. Taj će čovek poneti dres jednog od najvažnijih evropskih fudbalskih klubova, nastupiće za reprezentaciju na tri Svetska prvenstva, nasred Vemblija promašiće penal protiv Engleske onog leta kada se ipak ništa nije vratilo kući, a godinama kasnije završiće na brojnim top listama najgrubljih i najčvršćih igrača u istoriji. Zvali su ga Zver.

I na stadionu “Luis Sitjar“ i na Kamp Nou tako su ga oslovljavali, i u leto 1989. i u maju 1993. godine, jer to su vremenski okviri u koji se spomenuti snimak stavlja. Ali ništa što je Zver u svojoj karijeri uradila, ni bilo šta drugo što se dogodilo na stadionu u Majorci - a gazio je tim terenom u nezadrživom trku i Samjuel koga su zvali "mali Mila" - nije moglo da nadvisi jedan detalj iz tog intervjua, za koji nema jasnih potvrda ni kada se dogodio.

Migel Anhel Nadal, o toj je zverki reč, saginje se i dok priča sa novinarom podiže mišićavim rukama sa zemlje jednog dečaka, tršave kose i očiju nemirnih poput jelenskih kada se susretnu sa dugim svetlima. Nikome tog dana, pre više od 30 godina na pamet nije moglo pasti da će taj dečak, koji je brzo tražio da ga stric spusti natrag na zemlju, u budućnosti postati njen kralj. Kralj zemlje. I idol čitavog sveta, uprkos težnjama tog istog sveta.

Tog je dana, a da nije znao, svet - ili makar onaj njegov deo koji je gledao fudbal na španskoj televiziji - prvi put je video Rafaela Nadala, klinca u stričevom naručju.

Proći će decenije, kosa više neće biti tako tršava, a oči će jednako sramežljivo reagovati i na brojne pobede i na retke i zato posebne poraze. Na slavu i pritisak. Sve dok u kameru Zver ne bude saopštila da je došlo vreme za nešto drugo.

Rafael Nadal odlučio je da siđe sa scene.

"Svaki kraj pokazuje da poetske pravde nema". Tako su, parafraziram, komentarisali brutalno ubistvo Frederika Garsije Lorke onih godina na samom početku Španskog građanskog rata. Pesnik koji je za sebe govorio da je i anarhista i komunista i libertarijanac i katolik i tradicionalista i monarhista, ubijen je zbog nečeg drugog - jer je bio pesnik.

Iako poetske pravde nije bilo, Lorka je ostavio jednu potcenjenu, kratku pesmu, od svega nekoliko stihova, bez ritma koji očarava i ukrasa koji ostavljaju bez daha. Pesmu u kojoj je poželeo da se oprosti.

"Ostavite balkon otvoren", prvi je njen i poslednji stih. Sa tog balkona, Rafael Nadal pogledaće mirne duše u sopstvenu i prošlost sporta čiji je jedan od najvažnijih velikana.

Tenis se početkom 21. veka suočavao sa padom. Prost uvid u Elo rejtinge najboljih igrača svake sezone kroz čitavu istoriju, pokazuje da je upravo od sredine devedesetih, do sredine dvehiljaditih, beli sport prolazio kroz krizu šampionskog identiteta. Razuđenost talenta merila se brojnim novim imenima koja su podizala važne pehare, a najboljih osam igrača na završnom turniru imali su rekordno mali Elo rejting, što pokazuje da nisu bili dovoljno dominantni i da nisu dovoljno pobeđivali u kontinuitetu.

Pisalo se godinama, mada bez pravih dokaza, da su i bordovi najvažnijih teniskih turnira razmišljali o tome kako da "uspore podlogu" i time donekle smanje dominaciju tenisera koji su imali nezadrživ servis i time skraćivali poene, ostavljajući publiku žednu spektakla.

Baš u tom periodu svoj put počeo je da krči igrač koji je bio po svemu drugačiji od konkurencije - nadaren, fizički predisponiran, božanski talentovan i sposoban da pokori teniski svet.

A onda se, nekoliko godina kasnije, pojavio i on. Onaj klinac sa arhivskog snimka španske televizije ubrzo je nakon TV premijere počeo da barata reketom, da prebacuje lopticu preko mreže i srušio nade familije da će za razliku od strica obući dres kluba za koji se porodično navija - kraljevsko beli. Mali Rafa odlučio se, međutim, za kraljevsko beli sport.

I već od debija na velikoj teniskoj sceni bio je prinuđen da pored opsesivno kompulzivnog sindroma i velikog talenta, sa sobom svaki put na teren nosi i stigmu. Bio je talentovan do granica imbecilnosti - sposoban da na neverovatnim brzinama izvodi tehnički istančane udarce; bio je u stanju da izdrži bol i da poslednji udarac u poenu bude njegov šta god protivnik radio; bio je spreman da pati. Ali nije bio kao Rodžer.

Najveći je Novak, ali i oni su veliki šampioni (©Reuters)

Ljubitelji tenisa posle godina bez previše atraktivnosti i bez velikog rivalstva, žudeli su za takvim antagonizmom, potencirajući ga na svakom koraku. Kralj kraljevski belog i njegov arhi-neprijatelj. Uporni klinac preplanulog tena, koji između poena izvlači gaće iz dupeta, a tokom poena menja igru po želji svih regulatornih tela koja su godinama bila zabrinuta za budućnost igre.

Rafael Nadal pojavio se onda kada je tenisu bio najpotrebniji i učinio je sve da ga promeni. Poeni koje je igrao bili su duži. Udarci koje je izvodio bili su atraktivniji. Razmene u koje je ulazio prkosile su do tada poznatim zakonitostima u sportu koji je više od veka živeo na slavi svojih najvećih legendi.

Nadal je bio drugačiji od njih.

Pojaviće se nedugo posle njega i treći - još teže uklopiv u visoke standarde uglađene publike, teniser koji je zapravo pokvario teniski duopol i čitav sport taman toliko da i on sam i velika trojka čiji je deo postao i čitav sport postanu bolji.

Od polufinala Rolan Garosa 2004. godine, do US Opena 2020. godine, kada je Novak Đoković nehotično spucao linijsku sutkinju loptom, prošlo je 16 godina i tačno 64 grend slema na kojima je makar neko iz velike trojke igrao bar polufinale. Nije bilo same završnice najvažnijih turnira bez njih trojice. .

Bio je to period teniske renesanse i Rafael Nadal u njemu je imao ogromnu i sve češće potcenjenu ulogu.

Bio je na prvom mestu ATP liste i tokom dvehiljaditih i tokom desetih i tokom dvadesetih godina 21. veka. Više od 200 nedelja na prvom mestu ATP liste, u vreme kada su tenis igrali i Federer i Đoković. Apsolutni je gospodar Rolan Garosa. Među svega 11 igrača u istoriji koji su osvojili 20 i više najvažnijih teniskih turnira (grend slemovi + mastersi 1000 + Olimpijske igre + ATP završni turniri). Među svega tri igrača koji su osvojili više od 50 takvih trofeja. Dobro ako hoćete i među dva koja su došla makar do 59. Drugi najbolji po broju osvojenih Grend slemova. Filmski rival Rodžera Federera. Najžešći, najbolji i najgori protivnik Novaka Đokovića.

Trio najvećih (©Reuters)

I opet je uvek nailazio na osporavanja.

Od pesimista da neće izdržati sa takvim kolenima (izrečeno još 2009. godine). Od Federerovih navijača zbog toga što nije bio ni blizu tako graciozan. Od publike u damskim rukavicama da "sve radi na snagu". Od Novakovih navijača da baš i ne ume da gubi i da je fah-idiot. Od ljubitelja GOAT debate da mu je long peak (range od šest najboljih godina karijere) najgori u velikoj trojci. Od ljubitelja svake pažnje da je autističan. Od teoretičara zavere da je imao periode "čišćenja" tokom karijere.

Od svakog ponešto, dobijao je teške voleje sa mreže i vraćao postojano pasing šotove, držeći se do kraja.

Tako je na kraju - što mu se naročito na šljaci jako retko događalo - ostao na ničijoj zemlji. Bez GOAT titule kojoj je tako dugo bio blizu. I bez dobrog izgovora o eleganciji i umetničkom dojmu, koji dugo rabe Federerovi navijači. Igrač koji nije promenio tenis, nego ga je spasao.

Idol onih koji su uvek verovali da i borba do poslednjeg udarca, krvavih kolena, nešto vredi. Da i Zveri mogu da budu veliki šampioni.

Na krajevima priča, retko se nađe mesta za poetsku pravdu.

Rafael Nadal pojavio se onda kada je tenisu bio najpotrebniji, a iz tenisa odlazi onda kada je sećanje na njegov vrhunac već počelo da bledi, pod uticajem Đokovićeve dominacije i pojave novih teniskih nada. Nadal nije ni anarhista, ni komunista, ni libertarijanac, ni katolik, ni tradicionalista, ni monarhista, nije budimo pošteni ni pesnik, ali je kao i čuveni pesnik teniski zatučen zbog onoga što jeste bio.

Neuklopiv. Neutaživ. Dovoljno dobar za antagonistu, retko za glavnog heroja.

Rafael Nadal (©Reuters)

Đoković će reći da je protiv njega teren uvek bio najveći. Da je samo Nadal umeo da ga dovede do ruba. I da je samo Rafa uspevao da se pretvori u zid koji običan čovek, smrtan kao neiznuđena greška, ne može da pređe.

Prvo je uzimao noge, pa mozak. Duša bi onda sama odustala, posle stotog sprinta i pitanja: "Kako je ovo stigao?"

Na kraju karijere, iza njega su 92 titule, od čega 22 grend slema i čak 14 sećanja na to kako izgleda brutalno spuštanje teniske roletne u gradu svetlosti. Sva ta srebrnina kao dokaz da je pobedio očekivanja i nepoverenje. Da je pronašao svoj put do oproštaja.

Nema više ritma od kog se pošten čovek zabezekne i udaraca koji postide mađioničare. Kralj zemlje je spustio žezlo.

Sad kao Lorka u pesmi, može mirno da gleda kako "dete narandže jede".

Samo ostavite balkon otvoren.