Veliki projekat i akcija “vratimo najbolje u Srbiju” nisu dugo potrajali
Vreme čitanja: 4min | čet. 08.06.23. | 18:16
Reprezentativci se jesu vratili, ali i brzo odlučili da se ponovo zapute preko granice…
Godinama su se mogli čuti vapaji da je Srbiji potreban jak vaterpolo šampionat, kako bi reprezentacija na najvišem nivou u kontinuitetu mogla da postiže zavidne rezultate i donosi medalje. Da je najveća prednost Španaca, Italijana, Mađara i Grka to što su im reprezentativci skoncentrisani u najboljim domažim klubovima, te da su povezanost i uigranost na većem nivou.
Do smene generacija je došlo i prepoznato je da je pravi trenutak za veliki projekat i akciju “vratimo domaće”. Pre tri godine pojačana su ulaganja u klupski vateropolo, Strahinja Rašović bio je jedan od prvih reprezentativaca koji se vratio da igra u srpskom prvenstvu, a pravi “bum” desio se pre dve godine, kada su respektabilne timove napravili Novi Beograd, Partizan, Crvena zvezda i Radnički. Reprezentativci su se vratili u Srbiju, ali jedan deo njih brzo odlučio da se ponovo zaputi preko granice.
Izabrane vesti
Bilo je sezona kada je srpski vaterpolo, računajući najjače evropske zemlje, bio “slepo crevo”. Kada ulaganja nije bilo ili su bila minimalna, kada domaći klubovi nisu mogli ni da primirišu Ligi šampiona. Vremena mraka u srpskom vaterpolu nisu bila tako davno i u odnosu na njih napravljen je ozbiljan pomak. Jer, danas su timovi iz Srbije stalni učesnici u elitnom takmičenju, dve godine uzastopce Novi Beograd je igrao finale Lige šampiona, a opet mnogi od onih koju su se vratili odlučili su da preko potraže sreću.
I to nešto govori…
Ulaganja su daleko veća, nego pre deset godina, kada je prvi put rađeno na jačanju domaćeg prvenstva i kada su tri kluba konkurisala za najviši plasman – Crvena zvezda, Partizan i Radnički. A, kada je veći proto novca, proporcionalno se povećava i doza elektriciteta. U vaterpolu potvrđeno, u drugim sportovima više puta dokazano.
Koliko god da se Srbija organizaciono približila Mađarima ili Italijanima – a na tom polju jeste napravljen ozbiljan pomak – atmosfera kreirana ove i protekle godine u i oko bazena je sve samo ne ono čemu su se svi u domaćem vaterpolu nadali. I priželjkivali. U tome možda i celokupnom ambijentu možda i treba tražiti razloge brzog odlaska reprezentativaca.
Kada je Dušan Mandić odstranjen iz tima i izopšten iz klupskih aktivnosti, istog trena bilo je jasno da dvostruki olimpijski šampion neće ostati u Srbiji. Sačekao je kraj sezone i – digao sidro. Mirnu luku pronašao je U Budimpešti, potpisao je za Ferencvaroš, a put Mađarske krenuo je i Strahinja Rašović. Stariji od braće Rašović stigao je kod Save Ranđelovića i trenera Slobodana Nikića, dok se mlađi Viktor vratio u Francusku i Noazi la Sek za koji je nastupao.
Trojica standarnih reprezentativaca su završili saradnju sa Novim Beogradom posle dve godine, a uskoro bi isto mogao da učini i Nikola Jakšić. Ako se pronađe klub koji bi obeštetio srpskog šampiona. Dakle, momci projektovani za nosioce nove generacije Srbije karijeru će nastaviti da grade u inostranstvu.
Dušan Mandić (Ferencvaroš), Strahinja Rašović (Vašaš), Viktor Rašović (Noazi la Sek) su se “pridružili” Branislavu Mitroviću (Turkoan), Savi Ranđeloviću (Vašaš), Nemanji Uboviću (Vuljagmeni) i Đorđu Laziću (Breša). A, mogao bi i Nikola Jakšić. Srbija je ponovo došla u situaciju da najbolji igrači ne igraju u domaćem šampionatu, već da su rasuti po Starom kontinentu.
Poprilično odudara od projektovanih planova pre dva ili tri leta…
No, i planovi klubova menjaju se u hodu. Kada su se Stefan Mitrović i Milan Aleksić vratili u Partizan, želeli su crno-beli da oforme tim sposoban da se bori za titulu, ali balon se brzo izduvao. Proteklog leta je gotovo ceo tim napustio “Banjicu”, pa je Miloš Korolija u novu sezonu ušao sa mladim igračima, izdancima škole, ut tek ponekog internacionalca. Uglavnom stranca.
Novi Beograd je želeo da reprezentativce okupi na “11. aprilu” i u tome je uspeo. Dobar deo državnog tima bio je stacioniran na jednoj lokaciji, ali to više neće biti slučaj. Iznad Nikole Jakšića je upitnik, za sada tu ostaje Radomir Drašović – mada, kako sui stvari počele da se odvijaju, neće biti iznenađenje da i on promeni sredinu – te novo pridošlica Marko Radulović, odnosno Đorđe Vučinić i Vasilije Martinović. Čeka se potvrda za Lazara Dobožanova i rešavanje situacije sa Nikolom Lukićem.
Ali, svi pomenuti, sa izuzetkom Radomira Drašovića i Marka Radulovića, do sada se nisu ustalili u reprezentaciji.
Pozitivna stvar za srpski klupski vaterpolo je povratak Filipa Filipovića. Levoruki bombarder će zajedno sa Duškom Pijetlovićem – ukoliko se na tom planu nešto ne promeni – biti magnet za publiku i decu, koja planiraju da se bave vaterpolom, međutim, kada se sve stavi na vagu tokom ovog leta – a ono je tek počelo – bilo je više minusa, nego pluseva.
Srpski klubovi će u međunarodnim takmičenjima biti konkurentni, ali mnoga zaštitna lica nove generacije u njima više neće igrati. Okupljanje dugogodišnjih reprezentativaca iz aktuelnog sastava bilo je kratkog daha. Dok cela priča traje na klubovima je da se podrede – stvaranju. Kako bi uopšte bilo zaostavštine.