U Srbiji za 20 godina niko nije došao na trening, bilo je: Zašto gledati Terzića - on ništa ne zna!

Bio je na klupi ženske reprezentacije naše zemlje čak 20 godina. Za to vreme osvojio je 20 medalja - što na najvećim takmičenjima, što na manje bitnim. I da više ništa ne uradi u trenerskoj karijeri - ostaće upamćen kao jedan od najboljih na svetu. Zoran Terzić - legenda srpske odbojke sada na privremenom radu u Rusiji.

Trofejni stručnjak sedi na klupi Dinama iz Kazanja, a ujedno je i selektor ženske reprezentacije Rusije. U velikom intervjuu koji je nedavno urađen u tri dela na kanalu "Lopta preko mreže" pričao je o raznim zanimljivim temama...

Tempo u Rusiji više nije toliko žestok kao nekada, pa je iskusni stručnjak imao dovoljno vremena da odgovori na sva pitanja radoznalog novinara.

"Sada, bez evropskih kupova, lakše je, ali ranije – kada sam trenirao Dinamo iz Moskve – bilo je nešto fantastično. Letite u Krasnojarsk, gde je četiri sata više nego u Moskvi, a zatim, na primer, na Tenerife, gde je tri sata manje. Zatim - u Južno-Sahalinsk, gde je potrebno devet sati da se stigne. Bilo je dana u Dinamu kada zbog takvog rasporeda više nisam shvatao šta mi se dešava: da li ležim ili stojim, da li sam otišao ili se vratio. Kada sam u Evropi rekao trenerima da je u Rusiji potrebno devet sati da se leti do utakmice, gledali su me sa sumnjom. Pitali su: Jesi li ti normalan? Teško je ovde dovesti strane igrače..."

Imate li želju da ostanete u Kazanju?

"Naravno, želja postoji. Imamo normalne odnose sa rukovodiocima kluba. Pričaćemo još, pa ćemo videti".

Ima li razloga da verujemo da će se ruski tim ove godine vratiti na međunarodnu scenu?

"Biću najsrećnija osoba kada se Rusija vrati – ali moje mišljenje: to se neće dogoditi brzo. Da je to pitanje zavisilo samo, na primer, od Sjedinjenih Država, mislim da bi se brzo rešilo. Ali, nažalost, postoje zemlje koje su protiv toga i ne žele da se igraju sa Rusijom. Poljska, Estonija, Litvanija, Francuska. Ovo je politika. Ne mogu da prihvatim to... Sport mora ostati sport. Razumljivo je kada političari tokom sukoba ne žele da razgovaraju sa svojim kolegama iz drugih zemalja, sa liderima nekih zemalja. Ali kakve veze imaju sportisti s tim? Mi imamo drugačiju profesiju, a glavna uloga sporta je da ujedinjuje ljude. Nije prvi put da se ovo dešava. Posle raspada Jugoslavije i mi smo prošli kroz isključenje".

Da li vam je suštinski važno da sačekate na čelu reprezentacije Rusije povratak na međunarodnu pozornicu?

"Da, samo bih voleo da ne traje predugo. Rad u reprezentaciji i rad u klubu su dve različite stvari. Da, u klubu uvek treba pobeđivati, ali u reprezentaciji su više osećanja i emocije. Srbija je moj tim, moja zemlja, ja je najviše volim. I pored nje samo Rusija izaziva iste emocije u meni, nijedna druga zemlja. Čak i rusku himnu znam bolje od srpske, znam je napamet".

Da li je uvek pevate pre mečeva?

"Samo u reprezentaciji".

Zašto?

"U prvenstvu Rusije pre utakmica, pored ruske, svira se i himna Tatarstana... Tako da uopšte ne pevam. Ali uvek pevam u reprezentaciji. I ne da bih konkretno pokazao koliko volim Rusiju, nego samo volim da je pevam".

Ima li u planu prijateljske utakmice ovog leta?

"Da, trenutno pregovaramo sa Odbojkaškim savezom Srbije, želimo da odigramo dva meča. Nadam se da ćemo uspeti".

Kada treba da se odigraju utakmice?

"U julu. Ovo će biti veoma korisni dueli. Srbija će se pripremati za Olimpijske igre, a mi ćemo konačno shvatiti gde smo sada".

Da li su moguće prijateljske utakmice sa ruskim klubovima?

"Mislim da ne. Ovo teško da može biti zanimljivo. Različit je nivo klubova i reprezentacija, u reprezentaciji je mnogo veći. Osim toga, ovde se svi već poznaju. Ako stalno igrate jedno sa drugim, postaje dosadno".

Kada će se razjasniti situacija oko duela sa reprezentacijom Srbije?

"Mislim da bi to trebalo da bude jasno za nekoliko nedelja".

Sa oduševljenjem govorite o mlađoj generaciji ruskih reprezentativki. Da li ste dobili konkretan zadatak – da izvršite smenu generacija?

"Ovo se podrazumevalo i lako se odlučiti za podmlađivanje reprezentacije kad je stasala nova generacija odbojkašica. Na primer, sada postoji takav izbor da se imena mogu dugo nabrajati: Fedorovceva, Voronkova, Parubets, Kadočkina, Kapustina, Pipunirova, Gatina... Mora da sam nekoga zaboravio".

Da li ste našli objašnjenje za sebe - zašto baš sada Rusija ima toliko talentovanih odbojkašica?

"Ne znam. Ali, to se dešava. U jednoj generaciji ima 4-5 vrhunskih majstora, u sledećoj ih nema uopšte, a onda ih ima mnogo! Kada bi svake godine dva talentovana igrača izašla na vrhunski nivo, to bi bilo sjajno. Ali postoje fluktuacije u svim zemljama. Uključujući i Srbiju. Sada je tu Tijana Bošković – ali je počela da igra na najvišem nivou pre 10 godina. Od tada se takve zvezde nisu pojavile. Uvek sam govorio: bez obzira na godine igrača, bez obzira na broj titula koje ima, da li je tri puta osvojio Svetsko prvenstvo ili još nigde nije, glavni kriterijum je nivo igrača i njegova spremnost. Najbolji moraju da igraju za reprezentaciju. Ako je Gončarova bolja od Akimove, onda će igrati Gončarova".

Kako je sada u Rusiji sa dizačima?

"Bolje nego ranije. Ali uvek mi je bilo teško da ocenjujem dizače. U reprezentaciji Srbije sam veoma dugo radio sa Majom Ognjenović - najboljim dizačem na svetu. Navikao sam da sudim po njoj, poredeći sa njom naravno, svi su bili inferiorni. Ali sada u Rusiji postoji izbor".

Hoće li ove godine biti novajlija u timu?

"Da. Ne mnogo, ali biće ih. Moramo nastaviti da proučavamo igrače i da ih upoznajemo. Gledanje utakmica nije dovoljno za ovo. Možda će vam se neki igrač dopasti posle nekoliko mečeva i formiraćete mišljenje o njemu, ali kada se pridruži vašem timu, sve može da ispadne drugačije. Gledati utakmicu sa strane i videti nekog na treningu nije ista stvar".

ZA ODBOJKU JE PRECENJEN ZNAČAJ OLIMPIJSKOG TURNIRA

Kada ste preuzeli reprezentaciju Srbije, da li ste bili spremni za dugogodišnji rad? Da li ste tada zamišljali da ćete raditi 20 godina?

"Neeee. Nikad i nigde trener ne može da pretpostavi da će toliko dugo ostati na jednom mestu. Tako se desilo da je kod nas stasala generacija igrača – a onda se svake godine dodavao po jedan-dva. Tim se nikada nije mnogo menjao, promene su se dešavale polako".

Vodili ste reprezentaciju Srbije četiri puta na OI, igrali ste u finalu 2016. godine - ali ste izrazili skepsu prema ovom turniru. Zbog čega?

"Da, za odbojku je precenjen značaj olimpijskog turnira. Prvo, tu ne igraju svi najjači timovi - za razliku od Svetskog prvenstva. Timovi domaćini na OI mogu biti veoma slabi. Velika Britanija i Alžir su nastupili u Londonu – bilo je smešno. Posebna diskusija se tiče režima i logistike tokom Igara. Bilo je trenutaka kada sam morao da ustanem u četiri ujutru".

Zašto tako rano?

"Ako igrate kao prvi par, meč počinje u devet sati. U salu morate doći sat i po ranije. Još je sat vremena na putu, a pre toga treba da doručkujemo, spakujemo se i spremimo. Ako igrate poslednji, vraćate se u hotel u tri sata ujutru. Ovo je katastrofa... Malo je vremena za oporavak, nema normalnog trenažnog procesa - teretana je uvek zauzeta. Negde možete pronaći malu salu, ali će vam biti potrebna dva sata da stignete do nje. Odbojci se ne poklanja posebna pažnja, ona je samo jedan od mnogih sportova. Kako se ovo može porediti sa SP, kada je u gradovima domaćinima odbojka postala glavni sport u to vreme!? Organizatori i mediji rade za odbojku, svi pričaju o odbojci, učestvuju sve najjače ekipe. Samo prvi put na OI mi je bilo zanimljivo, jer se na jednom mestu moglo videti mnogo poznatih sportista. Tada nije bilo velikog interesovanja. Za mene je titula „svetski šampion” uvek zvučala bolje od „olimpijskog šampiona”. Uvek sam govorio da prvo želim da osvojim Svetsko prvenstvo. Ako dobijemo Olimpijske igre, naravno, i to je dobro. Ali svetsko prvenstvo je važnije. Hvala Bogu, moj tim je uspeo da ga osvoji".

Koji je najpopularniji sport u Srbiji?

"Najpopularniji je, naravno, fudbal. Ali u fudbalu još nismo postigli ništa veliko, nismo ništa osvojili. To znači da nemamo mnogo izuzetnih igrača. Ali najuspešniji sport je košarka. Srbija se zove zemlja košarke, tu ima ogroman broj talenata, mnogo sjajnih trenera. Mala Srbija ima toliko medalja, pobeda na evropskim i svetskim prvenstvima, koliko smo puta učestvovali u finalnim utakmicama! Kada Rusija stalno igra finale, to se doživljava kao normalno – Rusija je ogromna zemlja, u njoj uvek ima mnogo igrača. Za Srbiju je ovo jedinstveno dostignuće, ne znam kako da objasnim takav uspeh u košarci. Možda to ima neke veze sa genetikom. A ako se tome dodaju i jugoslovenska dostignuća u košarci, možda nećete moći da sve prebrojite".

IZ SSSR-A SU DONOSILI KAVIJAR, A TAMO SU JUGOSLOVENSKI TURISTI IŠLI SA FARMERKAMA I ŽVAKAMA

SSSR – Jugoslavija je klasik svetske košarke. Simbolično je da su se ti timovi sastali u finalima najvećih turnira – Olimpijskih igara 1988. i Svetskog prvenstva 1990. godine – kada su obe zemlje bile na ivici kolapsa. Da li su tada u republikama bivše Jugoslavije još navijali za zajednički tim ili su se već fokusirali na sebe?

"Ne, ne – mi smo navijali za Jugoslaviju! Ta dostignuća su ostala naš zajednički uspeh. Jugoslavija je bila veoma dobra zemlja u svakom smislu. Čak i uz razlike među ljudima, uključujući i verske, svuda je postojalo međusobno poštovanje. Zemlja je imala sve. I more, i prelepu prirodu, i velika dostignuća u sportu. Nažalost, nekima se ova zemlja nije dopala, a onda je nestala".

Za razliku od trenera iz istočne Evrope, jugoslovenski specijalisti su bili traženi u zapadnim zemljama u raznim sportovima. U čemu je bila tajna?

"Ovo se dešavalo ne samo u sportu, već i u politici. Bilo je teško napustiti Sovjetski Savez bilo gde osim u zemljama socijalističkog bloka. Sećam se kada sam još bio mali, stalno su nam dolazili turisti iz ovih zemalja - Čehoslovačke, Mađarske, Bugarske. Jugosloveni su imali više prilika, mi smo gledali u oba smera – i na istok i na zapad. Ne radi se samo o geografskom položaju zemlje. Tada je jugoslovenski pasoš bio jedan od najboljih na svetu. Naš pasoš nam je omogućio da putujemo u mnoge zemlje, uključujući i SAD. Nije bila potrebna posebna viza. Zato mislim da su naši treneri bili poznatiji u svetu. Bilo je lakše pozvati specijaliste iz Jugoslavije".

Da li su mnogi od vas tada govorili engleski?

"Ne kao sada, ali da, govorili su engleski".

Koji su sovjetski proizvodi bili popularni u Jugoslaviji?

"Sećam se kada su naši građani odlazili u SSSR i odatle donosili kavijar. A jugoslovenski turisti su često donosili farmerke i žvake u Sovjetski Savez. Tamo je bila nestašica za to vreme – ali imali smo sve. Tito je bio pametan. Gledao je u oba pravca, malo na zapad, malo na istok, i ovamo i tamo. Nije bilo distorzija, zato smo tako dobro živeli. A koliko tekovina Jugoslavija ima u sportu! Fudbal je bio veoma jak, košarka, mnogo uspešnih sportova. Inače, tada nismo postigli ništa posebno u odbojci, ali je zanimljivo kako je Srbija postala posebna država, sa sedam miliona stanovnika, odbojka je počela da raste, sada imamo medalje na svim turnirima".

Da se okrenemo klupskom sportu u Rusiji... Zar stalni odlasci mladih igrača izSuperlige ne umanjuju njen nivo?

"Kao i svuda, ima prednosti i mane. Naravno, da svi ruski odbojkaši sada igraju kod kuće, nivo Superlige bi bio veći, turnir bi bio lakši. Ovo je dobro za prvenstvo, ali mnogo gore za reprezentaciju".

Zašto?

"Igrači se naviknu na jednu ligu, a ne poznaju druge. U kojoj se takmiče rivali iz drugih timova. Veliki plus je što naši ljudi u Turskoj, Italiji, Francuskoj sada stalno viđaju ove rivale, razumeju kakvu odbojku igraju i stiču dragoceno iskustvo, koje će nam biti od velike koristi po povratku na međunarodnu scenu. Reprezentaciji bi bilo teže kada bi svi kandidati za tim napustili Rusiju. Ali sada u drugim zemljama igraju samo 3-4 igračice koji su definitivno spremni da igraju u reprezentaciji. Fedorovceva, Fetisova, Akimova ...To je verovatno sve za sada".

ODBIO SAM REPREZENTACIJU ITALIJE

Šta još ruski igrači uče u drugim zemljama?

"Dobijaju veoma korisno iskustvo. Oni vide kako rade treneri iz različitih zemalja, kako se ekipe pripremaju za mečeve, kako se igrači pripremaju. Ranije je nedostajalo takvo iskustvo - ruska odbojka je bila zatvorena. A odavde skoro niko nije putovao u druge zemlje, a malo je stranaca dolazilo ovamo. Pored toga, promenio se i stil. Ranije je u ruskoj Super ligi bilo mnogo veoma visokih igrača, napad je bio primetno dominantan. Sada je ruska liga jedna od najboljih na svetu po defanzivnoj igri. Ovo se nikada ranije nije desilo, ali sada jeste. Ali mislim da će biti još bolje ako ruski treneri počnu više da uče odbojku u različitim zemljama. Pratite druge lige, komunicirajte više. Pre nekoliko nedelja u Kazanj je došao i selektor reprezentacije Italije Hulio Velasko, jedan od najboljih trenera 20. veka i član odbojkaške Kuće slavnih. Upoznali smo se i razgovarali, a pridružio nam se i trener muškog tima Aleksej Verbov, došao je da upozna Velaska i da proćaska".

S kojim ciljem je Velasko došao u Kazanj?

"Elena Pjetrini je kandidat za reprezentaciju Italije na OI. Hulio je pitao u kakvoj je formi, kakva je situacija sa njom. Generalno, uvek ima tema za diskusiju".

Tokom jeseni je objavljeno da ste pozvani u reprezentaciju Italije. Da li je to tačno?

"Da, bio je poziv. Zvali su me da dođem i vodim reprezentaciju na OI. Ali, ja sam to odbio, nakon čega je imenovan Velasko".

Da li ste odbili posle nekog razmišljanja?

"Odmah sam odlučio da ostajem u ruskom timu".

Rusija je šesta zemlja u kojoj radite. Koliko jezika govorite?

"Pored srpskog, pričam na ruskom i engleskom jeziku. Nisam imao vremena da savladam italijanski - radio sam samo pola sezone. U Švajcarskoj su bila samo dva domaća igrača, ostali su bili stranci, tako da je ekipa govorila engleski. Kao u Turskoj, u Rumuniji".

Aleksej Verbov smatra da je nedostatak komunikacije između ruskih trenera veliki problem. Verbov kaže da je skoro svako zatvoren u svom svetu, ni o čemu ne razgovaraju detaljno sa kolegama, ništa ne pokazuju... Da li treneri ženskih ekipa komuniciraju jedni sa drugima?

"Teško mi je da pričam o tome jer sam stranac. Možda ovo otežava nekome da komunicira sa mnom. Ali, koliko ja znam, ruske kolege vrlo, vrlo malo komuniciraju jedni sa drugima. Kada sam bio na čelu reprezentacije Rusije, rekao sam: „Vrata treninga su uvek otvorena za sve kolege. Možete doći kad god želite i gledati šta god želite.” Od tada, za sve kampove zajedno, samo je Rišat Giljazutdinov došao na dba dana, dok je još trenirao Dinamo-Ak Bars i... I to je to".

Nekada su se u različitim sportovima održavali saveti trenera na kojima su kolege debatovale, raspravljale o raznim pitanjima i donosile neke strateške odluke. Možda je vredno oživeti takav događaj?

"Učestvovao sam na više od 100 seminara, u Turskoj, Italiji, Srbiji i mnogim mestima... Moje mišljenje je da su svi sastanci, diskusije i seminari korisni samo ako postoji interesovanje učesnika, kada se to dešava dobrovoljno. Učestvovanje po izboru ili učešće jer morate je ogromna razlika. Koja je svrha seminara ako, recimo, pričam tamo dva sata, a neko će sedeti i razmišljati: „Kada će završiti?“ Ima smisla ako treneri dolaze sa nekim temama, idejama, žele da čuju nešto novo, raspravljaju, postavljaju pitanja. Možda postoje pitanja koja oni razumeju bolje od mene. Isto se može uraditi i na treningu reprezentacije. Možda tamo vide nešto novo za sebe".

Kako to izgleda u drugim zemljama?

"Zavisi gde. Kada sam trenirao reprezentaciju Srbije, postojalo je interesovanje za komunikaciju u drugim zemljama. U Brazilu i SAD, ako su saznali da je Terzić stigao, odmah su reagovali: „Ooo, hajde da pričamo“! A u Srbiji za 20 godina koliko sam bio na čelu reprezentacije niko nije došao ni na trening. Nikada".

Zašto?

"Bilo je: „Zašto gledati Terziča – on ništa ne zna. Klasična situacija...".

Fener kao mašina: Fedorovceva i Vargas samlele Ezačibaši, trofej u rukama sjajne Drče

Hajde da pričamo o Arini Fedorovcevoj. Sa 17 godina je već igrala za reprezentaciju na Olimpijskim igrama, a sa 17 se pridružila vama u Fenerbahčeu. Koliki je Arina talenat?

"Najvažnija je glava, odlučnost. Fedorovceva ima cilj, ide ka njemu - i ne skreće ni levo ni desno, ništa je ne ometa".

Nisu svi mladi odbojkaši ovakvi?

"Znate li kakvi su oni? Jedna od njih je zaradila 20-30 hiljada evra ili čak 50 - a posle dva dana pozvala je svog agenta i tražila da pozajmi 500 evra za hranu. I to je u redu... Mlada je, prvi put je videla ovakav novac, hoće da proba sve sa njim. Ali, nema šanse da Arina uradi tako nešto. Ona zna šta želi. Ne znam sa čime je povezano - možda genetika ima uticaja, jer je tata iz porodice Fedorovcev olimpijski šampion".

Kako se prilagodila u Turskoj?

"Ispričaću vam pozadinu njenog prelaska u Fenerbahče. Kada smo je potpisali, imala je još 16 godina - dete! U početku, čelnici kluba nisu razumeli moju ideju, pitali su: „Zašto treba da uzimamo igrača za omladinski tim? Ona ima samo 16 godina." I odmah sam rekao: „Igraće za nas u prvom timu. Videćete."

Čini se da je već sada svetska odbojkaška zvezda. Možete li to reći?

"Za Arinu je sada došao opasan period. Već je poznata u svetu, već ima rezultate i dostignuća. Izgradila je ime. Ako se stane, može prestati da napreduje. A još ima prostora za rast".

Ima li nedostataka?

"Da, ima još mnogo nedostataka. Moramo da radimo na fizici, taktici, a pre svega tehnici. Ako Fedorovtseva stane, biće dobra igračica, ali ne i nivo koji može da dostigne".

Mister Odbojka – 20 godina, 20 medalja

Mnoge druge ruske igrače ujedinjuje strah od greške. Odakle ovo dolazi?

"Evo primera: ohrabrujem vas da servirate snažan servis i rizikujete. Kažem joj: „Ako pogrešiš, to će biti moja greška, niko ti neće reći ni reč“. Ona se i dalje plaši i bude oprezna. Onda opet počinje: „Pre toga sam dva puta pogrešila na servisu”... Održavanje discipline je dobro, ali se drugačije zove... Ponekad, gledajući strah da ne pogreše, čini mi se da su preda mnom na terenu roboti. Ozbiljno - izgledaju kao roboti! Moj zadatak je da pomognem igračima da se opuste i da se oslobode ograničavajućih stavova".

Šta treba da nauče?

"Odbojka je igra, ona je živa stvar. U matematici, dva i dva su četiri. Ali to ovde nije. U odbojci ponekad dva i dva mogu biti deset, treba igrati u skladu sa situacijom. Ovde je mala veza - postoji duga dijagonala, ovde treba da kružite - tamo treba snažno da udarite, ako protivnik stoji daleko - treba da odustanete, i tako dalje. Odbojka je brza, dinamična igra, svi protivnici su različiti, svaka situacija je drugačija, treba doneti odluku i delovati na osnovu nje, pronaći rešenja da nadigrate i nadmudrite protivnika. Ne ponašajte se prema šablonu".

Da li nastup u Turskoj pomaže našim igračima da se oslobode?

"Sigurno. Zato kažem da treba nastupiti u inostranstvu, steći drugačija iskustva, videti kako tamo igraju. Ne želim da kažem da u Rusiji treneri rade loše, samo drugačije. Moramo da se obogatimo različitim iskustvima".