Tijana Bogdanović: U Riju sam bila mala, sada sam svesna težine svega

(Od specijalnog izveštača Mozzart Sporta iz Tokija)

Uzbuđenje, tuga, razočarenje, pa povratak, borba, osmeh i pobeda. Mnogo različitih raspoloženja se smenjivalo kod Tijane Bogdanović (23) tokom samo jednog dana, za koji se pripremala pet godina. Kad se prevede u dane to bi bilo više od 1800, što bi otprilike značilo i isti broj odrađenih treninga. Prvi put je njena medalja predstavljala iznenađenje, drugi put je stigla kao potvrda kvaliteta. Olimpijskom srebru u kolekciji ponosne porodice Bogdanović po povratku iz Tokija će se pridružiti olimpijska bronza.

„Pre pet godina u Riju sam bila mala i situacija je bila potpuno drugačija. Tih Olimpijskih igara se sećam kroz maglu. Sad sam svesna težine svega ovoga, svake borbe, svakog zadatka“, poručila je Tijana Bogdanović u razgovoru za Mozzart Sport.

Utorak, 7.00: (1,95) Kazahstan (hendikep 14,5) Srbija (1,75)

Ona je turnir otvorila porazom, ali se onda njena drugarica i protivnica Špankinja Adrijana Sereso Iglesijas potrudila da dobija još jednu šansu.

„Mnogo mi je bilo krivo kada sam izgubila prvu borbu, srušio mi se svet. Bila sam tužna, ali sam onda shvatila da postoji i dalje prilika za bronzanu medalju. Čim je moja protivnica ušla u finale, znači da je zaista dobra. Ona mi je obezbedila repersaž i priliku da uzmem bronzu. Znamo dobro tu protivnicu, to je moja prijateljica. Dolazila je iz Španije da trenira sa nama, išli smo i mi kod nje. Znamo se dugo, znali smo šta me očekuje, spremali smo se. Ali šta je, tu je. Ona je u tom trenutku bila bolja, a kvalitet je dokazala i osvojenim srebrom na kraju. Malo joj je nedostajalo da bude zlatna “.

Osvajanjem drugog odličja, Tijana Bogdanović je zakoračila u odabrano društvo. Samo su Jasna Šekarić i Aleksandra Ivošev kada su srpske sportiskinje u pitanju imale osvojene dve ili više medalja, a sada je na toj posebnoj listi i Tijanino ime. Kod muškaraca je to ipak češća opcija...

„Nisam znala za taj podatak. Srećna sam izuzetno, osećam se ponosna zbog takve činjenice. Imam tek 23 godine, prvu medalju sam osvojila sa 18. Zaista zvuči neverovatno. Ponosna sam na ceo moj tim, ali i na sebe samu“.

Tijana Bogdanović (©MN press)

Put do bronzane medalje vodio je preko repesaža. Čim je dočekala pozitivan rasplet, Tijana je znala da takvu priliku mora da iskoristi.

„Izduvala sam se malo posle poraza, rekla sam sebi da ništa nije gotovo. Svesna sam koliko smo radili, koliko je truda uloženo za prethodnih pet godina. Pored svih bitki koje narod može da vidi, tu su bile i moje unutrašnje borbe, koje niko ne vidi a prisutne su svakodnevno. Bila sam ubeđena da zaslužujem tu medalju“.

Ni repersaž nije prošao bez malo drame i neizvesnosti. Gubila je Tijana 5:0, a onda u narednoj rundi uzvratila sa 10:0...

“U drugom kolu sam radila sa Kineskinjom Vu, koja je dvostruka olimpijska šampionka. Znala sam da mi zadatak neće biti lak. Počela je borba tako kako je počela, ali kako je trener rekao nije bitno kako je počela nego kako se završila. Uspeli smo da izvučemo tu situaciju i sprovedemo našu taktiku. Ispalo je kako treba“.

Dok je ona zadavala i primala udarce, nekoliko metara daje stajao je njen trener Dragan Jović, sa kojim je sve vreme trajala komunikacija.

„Trener mi govori šta u kojoj situaciji treba da uradim, čega da se pazim, šta da čuvam, koju ruku da stavim, koju nogu napred, pita me i kako se osećam da uradim neku stvar... Komunikacija sa trenerom je najbitnija stvar i zaista mi zajedno možemo da uradimo mnogo“.

Tijana je još jednom učinila njene najbliže veoma ponosnim.

„Moja porodica je presrećna. Svi su kod kuće gledali, navijali, bili su tužni posle prve borbe, ali su verovali u mene. Oni su tu i kada izgubim i kada pobedim, nije im bitno da li je medalja oko vrata ili ne. Čekaju me da se vratim pa da slavimo“.

Ta subota – 24. jul će ostati upamćena po medaljama Damira Mikeca (srebro) i Tijane Bogdanović. Njene kasne borbe nisu dozvolile da se u Olimpijskom selu slavi.

„Vratili smo se veoma kasno, zbog doping kontrole. Došla sam u selo kad su već svi spavali tako da nije bilo euforije. Takođe, imamo Micu (prim. aut. Milicu Mandić) koja se takmiči sutra, tako da treba da se suzdržimo od slavlja. Još koji dan, pa ćemo slaviti nadam se dve medalje“.

Koliko god bio sjajan uspeh osvojiti odličje sa 18 godina, nekada takav uspeh u tim godinama može i da dovede mladog sportistu u nezgodinu situaciju.

„Ja sam od tog trenutka prošla jedan dugačak proces. Bila sam veoma mlada, bilo je posle toga kriza, gubljenja motivacije, razmišljanja o odustajanju. Sve je to normalno. Čim sam sada ovde, to je dovoljan dokaz da sam izrasla u zreliju verziju sebe. To je sve bilo veliki izazov, sve je to bio moj razvojni put“.

Tijana Bogdanović i Miju Jamada u meču za bronzu (©AFP)

Na tom putu bitnu ulogu ima Milica Mandić, koja je najavila kraj karijere.

„Mica voli tekvodno, voli nas, kao i mi nju, tako da mislim da bez nas ne bi mogla dugo da izdrži. Verujem da će biti sa na treninzima i na turnirima, da li da gleda sa tribina ili da ih radi, to ćemo videti. Svakako život mora da se nastavi, mora ide u nekom drugom pravcu posle karijere. Sve je to normalno, sve je to za ljude. I Milicin udeo u mojim medaljama veoma veliki, mi smo zajedno na svakom turniru, svakom treningu, zajedno smo svaki dan po ceo dan. Postala mi je kao član porodice, koliko sam zahvalna mojoj porodici toliko sam i njoj na podršci“.

Tekvodno klub Galeb je na poslednja tri olimpijska nadmetanja osvojio čak tri medalje.

„Mislim da je kontinuitet zaista bitan, mi smo pokazali na trećim OI za redom da se u našem klubu zaista radi kako treba, da nas trennira jedan od najboljih trenera na svetu. Gale nas vodi putem šampiona do uspeha. Drago mi je da podižemo nivo tekvondoa u Srbiji“.

Posle Milice i Tijane očekuje se da TK Galeb izbaci na narednim OI još neku mladu šampionku.

„Ima sjajnih devojčica i dečaka koji treniraju sa nama. Dobra su deca, poštuju nas i naše rezultate, odlično treniraju i verujem da će izrasti u prave šampione. Jedan od talenata je Andrea Bokan, koja je meni mnogo pomogla na putu ka Tokiju. Bila je moj sparing partner. Ne samo da je dobar borac, nego je i izvanredna osoba“.

Kompletne ove šampionske priče ne bi bilo da Tijana nije jednog lepog dana otišla kod Galeta na prvi trening...

„Nikad nisam pomislila šta bi bilo da tada nisam krenula da treniram. Zahvalna sam roditeljima što su me doveli u ovaj klub, izveli na pravi put i što sam zahvaljujući njima drugi put na Olimpijskim igrama. Oni jedini znaju kroz šta sve prolazim, koliko je nekada teško i najlepše se raduju mojim uspesima...“, podvukla je Tijana Bogdanović, vlasnica dve olimpijske medalje u razgovoru za Mozzart Sport.

PIŠE: Miljana ROGAČ