Stefana Veljković Lisinac: Gledam Srećka i uletala bih u teren! I dalje vagam šta ću

Porodica je sada prioritet i bitno mi je da budemo zajedno. Više puta je tokom leta ova rečenica mogla da se čuje od Stefane Veljković Lisinac (31). Srpska odbojkašica sada živi u Trentu, gradu u kome njen suprug Srećko igra za Trentino. Njih dvoje sa desetomesečnim sinom Lukom uživaju u skladnom i mirnom porodičnom životu.

Nema zamerki Stefana na ambijent u kome se trenutno nalazi, ali u razgovoru za Mozzart sport priznaje da joj odbojka mnogo nedostaje. Pre Evropskog prvenstva u Beogradu najavila je da će na tom takmičenju završiti igračku karijeru, ali i ostavila male šanse da se odluka promeni.

„Navikla sam se na život bez treninga, jer sam osoba koja se brzo prilagodi. Svesna sam da sam sada u nekom skroz drugom filmu“, počinje priču Stefana Veljković Lisinac za Mozzart sport. „Međutim, fali mi odbojka – zbog energije, ljubavi, ma zbog svega... Zasad je ovako, a šta će se desiti u budućnosti videćemo. I dalje mi je u glavi da se možda vratim. Ali, to može da se desi samo pod jednim uslovom – da Srećko i ja nađemo klubove koji su blizu i da uz to imam nekog ko će čuvati Luku“.

Prethodnu sezonu je propustila zbog trudnoće i porođaja, a pred početak ove nije želela ni da pregovara ni sa jednim klubom.

„U startu sam rekla ne. Dok je Luka mali, to jest dok ne napuni godinu dana sigurno da želim da budem uz njega. Opet, s druge strane ne želim da izgubim identitet i da se pretvorim u spremačicu po kući. Naravno da ću nešto raditi posle, jer mislim da ću se osećati bolje, a samim tim i on. Videćemo da li će to biti odbojka ili nešto drugo, i dalje vagam šta ću. Fizički i psihički sigurno mogu, što se želje tiče nema govora, ali samo mi je bitno da sam u gradu gde i Srećko. Na primer ovde sada ima ženski klub, i jeste iz najvišeg ranga, ali nije to to. Ako bih se vratila, želim da bude neki određeni nivo. Ali baš je teško naći vrhunske klubove u istom mestu“.

Stefana Veljković Lisinac blizu velike odluke: Samo još Evropsko prvenstvo i kraj!

Stefana u januaru puni 32 godine i sigurno da ima još mnogo toga iz odbojkaškog repertoara da pokaže.

„Prijalo bi mi da ponovo igram. Pre EP kada sam rekla da je kraj bila sam ubeđena da je tako. Za sada je i dalje ne, kao što je i bilo, ali odbojka mi je u krvi... Luka mi je prioritet i ne želim da pati što nisam tu nekad. Tako da je bitna i osoba koja bi ga eventualno čuvala. Ja gledam Srećkovu utakmicu i uletela bih na teren. Fali mi euforija, koliko god sam na početku govorila da mi prija odmor i život bez tenzije, pritiska. Videćemo kako će se razvijati situacija“.

Kraj igračke karijere značio je logično i kraj igranja za reprezentaciju. Ukoliko se situacija na klupskom planu promeni, možda bi se promenila i ova druga...

„Nisam o tome pričala sa selektorom Zoranom Terzićem. Sigurno da ako ne igraš ni za jedan klub, malo bi bilo čudno da igraš za nacionalni tim“, uz osmeh konstatuje Stefana. „I to bih ostavila na stend-baju. Fizički se super osećam, nemam problem sa kilažom, tako da... Svakako je selektor hiljadu puta prethodnih godina ponovio da se bez svakog može. Što jeste istina“.

Jelena Blagojević se tiho oprostila od Srbije: Ne spadam u grupu najboljih, da bi se o meni pričalo...

Stefana se iz uloge odbojkašice prešaltala na ulogu glavnog Srećkovog navijača, zajedno sa Lukom u naručju.

„Vodila sam ga na utakmicu, nisam verovala da će to da se pretvori u jedan jači trening. Uvek ranije kad sam išla u halu, ne razmišljam da li je naporno ili ne... A sad, dok sam ga spakovala, pa obukla, odvezla, popela na tribinu za porodice... Bila sam mokra kao da sam trenirala. Pored nas navijači koji udaraju po bubnjevima, Luka je bio šokiran gde se našao i šta oni to rade. Odgledali smo celu, a molila sam boga samo da ne bude peti set, jer smo došli do limita. Posle je Srećko Luku spustio na teren kod saigrača... Oduševljen je tatom, nikad veću sreću nisam videla. Kad u stanu uđe na vrata – vrištanje, skakanje, mlataranje rukama. Ne verujem kakvo to bude oduševljenje“.

Iako prethodne sezone nije trenirala, uspela je da se nađe na najužem spisku za Evropsko prvenstvo.

„Bilo mi je prelepo u Beogradu. Imala sam ludačku sreću što sam našla ženu koja je Luku mogla da čuva. Ona mi je mnogo pomogla. Bila mi je želja da se na taj način oprostim. Mnogo sam bila srećna što sam ponovo na terenu, što imam obavezu, pipam loptu. Jedino mi je bilo teško što Srećko nije bio tu. Ali, kad pogledam generalno EP – bilo je fenomenalno, osećala sam se kao na sedmom nebu. Selektor me mnogo ispoštovao. Nisam bila u nekoj formi, kao što se videlo. Ali, dao mi je šansu da budem uz tim. Zato bih se njemu prvo zahvalila, a onda i Odbojkaškom savezu Srbije, bez čije podrške ne bih uspela da se vratim na teren. Sa druge strane bila sam sasvim u redu što ne igram, jer nisam dugo trenirala. Stvarno je uživanje – što sam tu, što sam mogla malo da pomognem i da budem sa njima“.

Njene saigračice su osvojile bronzanu medalju mesec dana ranije na Olimpijskim igrama u Tokiju. A onda su zajedničkim snagama stigle do evropskog srebra.

„Znam da se očekivalo zlato, ali sam milion puta rekla polako. Naravno, normalno je od takve generacije očekivati zlato. Ali eto, mislim da je bez obzira na sve, napravljen veliki uspeh. Pokazale smo da smo generacija koja nije skoro viđena. Sve se lepo složilo i super je bilo. Na kraju mi je bilo žao što se završilo“.

Blistavih 12 godina Milene Rašić u najdražem dresu: Srce mi je puno, ništa ne bih menjala!

Poslednja scena koja će biti upamćena iz Arene jeste slika na kojoj su se uplakane igračice grlile i pozdravljale. Bio je to oproštaj od reprezentacije Milene Rašić i Jelene Blagojević, kao i neodlučne Stefane...

„Bilo je baš emotivno. Ipak smo mi dugo zajedno, ne pet godina, nego su to decenije maltene u pitanju. To su trenuci kad prorade posebne emocije. Bilo je prelepo igrati u toj ekipi, a sve je nekako brzo prošlo. Ja sam tu 14 godina.... Svako leto pomisliš kako ne možeš više, kako ti treba odmor, a onda kad se završi jedva čekaš da se naredne godine ponovo okupite. Iako čekamo kraj da odmorimo glavu i telo, svaki rastanak bude dirljiv. Ne znam ni kako da opišem“.

S obzirom na to da zlatna generacije više neće biti kompletna, Stefana je iznela jedan predlog.

„Rekla sam da treba da se odredi datum, kada ćemo se svi okupljati i obeležavati sve te medalje koje smo osvojili. Treba da nam to postane tradicija. Ne znam ko će nastaviti, a ko ne, ali želim da imamo redovna okupljanja“.

Tandem Rašić – Veljković ostaće upamćen kao jedan od najdominantnijih u svetu ženske odbojke.

„Ne volim da se hvalim, ali jesmo bile ubitačna kombinacija. Ako se neko naigrao, to smo ona i ja. Sve ima svoj početak i kraj. Mi smo žene – moramo da napravimo balans, jer nas čeka i ova druga strana, koja je takođe lepa. Mora da se pronađe vreme i za ovo što je ipak bitnije od odbojke“.

Stefana Veljković: Osećam se kao juniorka željna dokazivanja

I ako se ispostavi da je Stefana stvarno odigrala poslednje utakmice na EP, može da bude zadovoljna zbog svega što je prošla i uradila do sada.

„Kao mala nikada nisam sanjala da ću nešto da osvojim. Znala sam da će mi se desiti nešto „vau“, ali nisam znala šta. Bilo je teških momenata, prilagođavanja i mnogo vremena bez porodice. Ali, kad sam sazrela i odrasla nekako sam namestila glavu u smislu – pod jedan da sam tu gde treba da budem, a pod dva da mi je važno da uživam na putu do bilo čega. Ako se osvoji – fenomenalno, samo plus na taj moj put koji je bio lep. Ako se ne osvoji, važno je da je put bio lep. Bilo mi je važno da se dobro osećam, da sam dobro raspoložena, sve mi je to uticalo na igru. Posle sam naravno, kad sam odrasla, zamišljala neke uspehe, olimpijsku medalju. Bez ikakve tenzije, samo mi je bilo lepo da maštam. Bez pritiska, bez nervoze... To mi je bilo glavno – da mi je lepo i da uživam na tom mestu gde se nalazim“.

MN Press

Sa reprezentacijom je osvajala pregršt medalja na najvećim takmičenjima, a uspela je i sa klubom da dođe do najprestižnijeg trofeja namenjenog prvaku Evrope.

„O toj Ligi šampiona nikada nisam ni razmišljala. Za mene je reprezentacija uvek bila broj jedan, tu sam želela da osvajam sve. A za Ligu šampiona nikad nisam sebi govorila da moram da je imam. Ali, desilo se i to. I dalje mi je neverovatno da imam taj trofej. Pogotovo što sam sa Novarom u finalu dobila Koneljano, koji nas je „lemao“ u italijanskoj ligi. Sa njima su utakmice trajale pola sata sa sve tuširanjem. Niko nije očekivao da iznenadimo, ali desilo se“.

Emotivan povratak Stefane: Umalo da zaplačem, igrati kod kuće je privilegija

U dresu reprezentacije kaže da ima dve omiljene medalje.

„Prva mi je iz 2015. na EP u Holandiji i Belgiji, kad smo uzele bronzu. A druga svetsko zlato iz 2018. godine. Za to odličje bih bukvalno sve ostale medalje dala. To svetsko prvenstvo je bilo takvo uživanje, ma za film bukvalno. Sve se sklopilo da bude toliko lepo. Uživale smo svakog dana, a Japan nam je po ko zna koji put doneo sreću“.

U nacionalnom timu nije uvek važno pokazati samo igračke kvalitete, već se traže i oni ljudski. Tu svoju stranu Stefana je pokazala i prilikom dolaska Tijane Bošković. Mlada igračica je imala samo 17 godina kada je debitovala, a starija saigračica joj se našla tu za sve.

"Pa znam kako je meni bilo kad sam došla, koliko god sve bilo super, nije baš prijatno kada si najmlađi... Treba biti čovek, treba pomoći i biti normalan. To što smo mi starije ne daje nam za pravo da nekog maltretiramo, ili bože sačuvaj ne znam šta radimo. To je po mom mišljenju normalan odnos... Ali, ja je nisam ni doživljavala kao mlađu, mi smo se zajedno cepale od smeha i delovalo je kao da smo istih godina“.

MN Press

Jednu zajedničku anegdotu Stefana kaže da nikad neće zaboraviti. I danas ne može da zaustavi smeh dok je prepričava.

"Bilo je to na Svetskom prvenstvu u Trstu 2014. godine. Tijanino prvo takmičenje u reprezentaciji. Kad god vratim film, suze mi idu. Spavamo nas dve u sobi i zvoni nam fiksni telefon, koji je pored moje glave. Žena sa recepcije mi kaže na italijanskom da je autobus sa našim koleginicama otišao. Ja spuštam slušalicu i nastavljam da spavam. Kad je Tijana shvatila šta se dešava, budi me i govori da kasnimo na trening. A ja u fazonu pa zakasnile smo već, pa sad ćuti i spavaj. A ona se uspaničila – ubiće nas Terza. Ja kažem ma neće... Kad smo se spremila i ušle u taksi, nismo mogle da zaustavimo smeh. Ona kaže da neće smeti da uđe u salu, a ja znam da će ako nas bude grdio, izgrditi mene jer sam starija. Na kraju kad smo ušle na trening ništa nam posebno nije rekao, ali i dalje mi je smešno kakav je to stres bio. S jedne strane nam suze idu, a sa druge je neprijatno zbog saigračica što kasnimo. Šou potpuni“, opisala je za kraj Stefana Veljković Lisinac.

PIŠE: Miljana ROGAČ