PRELAZZI: On je samo trčao

Paolo Sorentino je imao odgovor na sve one koji bi zakerali zbog novca koji se okreće u sportu (čitaj: Nejmar), ili zbog toga što su oni koji rade naizgled jednostavne stvari bolje plaćeni i više uvažavani od kolopleta postkolonijalnih zemalja.

Ljudi koji trče, znoje se i viču treba zauvek poštovati, pisao je sjajni reditelj i književnik.

“Talenat?”, dodao bi Napolitanac. “Talenat je imao samo onaj jedan, niski Argentinac, što je došao u Napulj jednog leta”.

Sinjor Paolo, talenat je imao, tako običan a tako magičan, i Jusein Bolt.

Nismo ga nikada videli kako se znoji i viče, doduše. Nije mu to bilo potrebno.

On je “samo” trčao. Kao što je, primetiće jedan mnogo poznatiji kolega, Bitlsi su “samo” svirali. Kao što je Čak Noris “samo” šutirao dupeta okolo. U tom “samo”, napisao je legendarni Džo Poznaski, krije se sva magija ovog sveta.

Sto metara, eventualno dvesta, jedva da svako od nas ima toliko do prve piljare ili do stanice GSP-a.

Deset sekundi, treptaj manje, toliko ne traje ni vezivanje pertli, ni poruku ne možete da otkucate i pošaljete, ni da kažete nekom da ga volite, baš volite; deset sekundi, stojiš na semaforu i čekaš zeleno, i čekaš, jedino tada ti se čini da traju nešto duže.

Jusein Bolt, najveći na svetu, od deset sekundi (treptaj manje) napravio je umetnost.

A nama, koji smo ga od Pekinga, kada je usprintao u naše živote lik sa Jamajke, s Bobom Marlijem u slušalicama – “The Greatest of All Time” bi se zvala pesma koju bi Bob napisao za njega, tako je jednom kazao; i zar ne možete sada sami da čujete taj ritam, kao da je već napisana, i zar nije pevljivija od “Despasita”? – omogućio je da imamo ikonu poput Muhameda Alija ili Maradone, mereći mu svaki korak.

Bio je svetla tačka u sportu koji je poliven crnom farbom i ostavljen da trune pod naslagama nataloženih optužbi za doping. Bio je sportista i šoumen, od onih koji znaju šta raja voli, ali i koji znaju sami šta vole, u atletici koja se spotakla kao na onoj velikoj preponi na 3.000 stipl i ostala bez plasmana. Da, čak i na Olimpijskim igrama, negdašnja “Kraljica” izgledala je kao umorni diktator kojem predaju štafetu na izlokanom betonskom stadionu.

Ostao je, u okeanu skandala i korupcije, samo lažni sjaj bižuterije i krijumčarenih bisera. Srećom, ostao je i on, njegovih “samo” deset sekundi koji su davali nadu svima ostalima.

Deset sekundi, čoveče. Pošalji tu poruku, izbaci auto iz brzine, reci nekom da ga voliš, i Bolt stiže na cilj, osvrće se oko sebe, širi ruke, uzima zastavu, onda zateže svoj luk, “To Di World!”, izazivajući sunce da mu se pokloni.

Deset po deset sekundi, i dvadeset po dvadeset, saberite sva njegova zlata, sakupite ih na jedno mesto, i dodajte još spektakle kada trči sa ortacima sa svog ostrva na 4x100, i opet će to biti jedva pet-šest minuta. Jedna cigareta, jedna krigla piva, jedan uplaćeni tiket sve sa razmišljanjem i prebiranjem po novčaniku, jedan “snooze” pre jutarnjih obaveza, jedan seks (okej, okej)...

Pet-šest minuta, toliko nam je vremena oduzeo, a u stvari podario, “samo” trčeći, Jusein Bolt. Otelotvorenje brzine, snage i optimizma.

Sve do 5. avgusta.

Da li je Jusa, kako ga je nazvao legendarni Duško Korać (“Nasmej se, Juso, i neka ti je sa srećom...”), dobio ispraćaj koji je zasluživala njegova karijera? Apsolutno ne. Čak i ako je, što zbog povreda, što zbog nedostatka ambicija, usporavao još pre Igara u Riju, vođen samo idejom da još jednom potvrdi da je najveći.

Da li je Bolt onda dobio ispraćaj koji smo zaslužili mi, onaj i dalje ne-do-koske iskvareni deo čovečanstva koji ga je voleo i koji je u tih deset sekundi nalazio utehu, ako ne i smisao i magiju? Ni približno.

Ali Jusein Bolt je u subotu uveče u Londonu, na istom onom mestu na kojem je postavio olimpijski rekord, 9,63, tada ispred prijatelja i kolege po ljubavi ka Mančester Junajtedu Johana Blejka, otišao baš onako kako je zasluživala današnja atletika.

Zagledan, na tako retkoj slici, u leđa rivala koji je radio sve, i doslovno sve, da ga pobedi.

Antiklimaks, pobeda “zlog” Džastina Getlina tamo iz osme staze, čoveka koji je dvaput zgrešio i dvaput mu je oprošteno ono što je neoprostivo – a da li je možda baš zbog svih tih supstanci, u kontri sa “Majkom Prirodom”, Amerikanac u mogućnosti da i u 35. trči, dok se ikona oprašta nekoliko dana pre 31. rođendana? – bukvalno je slika i prilika sporta koji nikada, još od muškarača u dresu DDR-a, nije pokazao iskrenu želju da se obračuna sa sistematskim varanjem.

Da je Bolt još jednom pobedio, možda istina ne bi bila toliko ogoljena kao što je danas, šestog dana avgusta, i svakog narednog dana.

Boltovih četrdesetak sigurnih koraka, i radost koji oni nose sa sobom, nabacili bi još jedan sloj šminke na tu džangrizavu staricu, i opet bismo se pravili da je sve u redu.

Ovako je poštenije. Možda je publika zviždala pobedniku, čak i pošto se on poklonio Najvećem. Pre će biti da su zviždali čitavom sportu i scenariju koji je omogućio.

Bilo je i pre njega, biće i posle njega, velikih sprintera, ko zna, možda nekada i njegov nadljuski rekord padne, kada su padali svi (ili ga zli dusi izbrišu, u pokušaju da sačuvaju integritet i sopstvenu savest). Ali neće nikada biti ovako nasmejanih. Ne tako surovih. Ne toliko ubedljivih.

Neće biti ljudi koji "samo" trče.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.
Foto: Action Images.