Partizanovo dete na kraju sveta: Život u Sidneju, skener Australije i mit o 22 jajeta za doručak
Vreme čitanja: 4min | uto. 30.07.24. | 08:21
Na južnoj hemisferi Zemljine kugle vaterpolo je poluamaterski ili amaterski sport, a Oziji su u Pariz doputovali sa čak devetoricom debitanata
Čitav vek, a i jače od toga, srpski doseljenici ‘osvajaju’ Australiji. Procene su da na Petom kontinentu ima oko 200.000 srpskih duša. Mnogi su na kraj sveta krenuli ‘trbuhom za kruhom’, tamo je završio i vaterpolista Dušan Krstić.
Partizanovo dete je sticajem okolnosti završilo na južnoj hemisferi Zemljine kugle, gde vaterpolo i pored uspeha ženskih selekcija, ima status poluamaterskog ili amaterskog sporta. Znali su u prošlosti i vaterpolisti da beleže dobre rezultate, jedan od najboljih igrača na svetu dolazi iz te zemlje – Aron Janger. Međutim, posle smene generacije – više ni as Pro Reka ne igra za reprezentaciju – Australija nije na nivou na kome je bila, nema značajnija ostvarenja na velikim takmičenjima i Srbija bi od 10.30 bez većih problema trebala da upiše drugu pobedu u grupnoj fazi Olimpijskih igara.
Izabrane vesti
Ali, ko se na mleko opeče, duva i u jogurt. Zato, opreza nikad dosta, pa makar Australija imala i devetoricu debitanata na Olimpijskim igrama.
“Australija trenutno igra mnogo realno nego što je igrala kada je došlo do smene generacije. Imaju devetoricu debitanata, svi oni žele da se dokažu na Olimpijskim igrama. Odigrali su turniru u Šapcu, gde su pobedili sve, osim Srbije. Oni očekuju da će napraviti iznenađenje, ali mislim da trenutno ne mogu da pobede Srbiju. Ali, ako Srbija uđe opušteno, ako bude igrala približno kao protiv Japana, može da dođe do tenzije. Uvek su prve utakmice najteže, još kada se igra ujutru – to niko ne voli. Definitivno bi Srbija trebalo to da reši u svoju korist”, rekao je Dušan Krstić u javljanju za Mozzart Sport iz Trebinja, gde je na pripremama sa ekipom Australije do 20 godina, i osvrnuo se na prednosti seniorskog tima:
“Oduvek je Australija gajila i negovala igru sa brzim plivanjem, to je njihova prednost. Ali, kada se uporede dve ekipe, kada se pogleda individualni kvalitet, Srbija je mnogo bolja i kompaktnija u svim segmentima”.
Kako više Arona Jangera nema u državnom timu, najvažnije uloge pripale su strancima, naturalizovanim igračima – srpskom vaterpolisti Milošu Maksimoviću i hrvatskom Džejkobu Merčepu. Uz njih glavnu reč vodi još Luk Paviljar.
“Miloš je igrač igrač koji je doneo nešto novo Australiji, pre svega u napadačkom, golgeterskom delu. Jakod dobro odrađuje svoju ulogu. Glavni zadatak mu je da probudi napad. Protiv Španije je uspeo da postigne dva gola. Školovan je i iskusan igrač. Dosta kvaliteta doneo je i hrvatski igrač Merčep. Biće interesantna utakmica”.
Što se Dušana Krstića tiče, odlazak u Kanadu mu je propao, pa je završio na drugom kraju sveta.
“U Australiju sam došao tako što me je moj prijatelj Peđa Mihailović, bivši selektor ženske reprezentacije Australije, pozvao da dođem u Kronalo. Odigrao sam dve sezone, posle toga sam počeo da se bavim trenerskim poslom. Hteo sam sa porodicom da idem za Kanadu, ali je postupak vize bio malo komplikovan. Došao sam sa ženom i dvoje dece, dva sina, u Sidnej. Tu smo i ostali, tako da hvala Peđi”.
Vaterpolo je u Australiji poluamaterski ili amaterski sport, zavisi kako ko gleda. Profesionalizma ima u tragovima. Pokušaja da se popularizuje je bilo, no teško ide bez rezultata…
“Imao sam priliku i privilegiju da budem trener na toj Ol-star utakmici na kojoj su igrali Filip Filipović i Duško Pijetlović. To je bila promocija vaterpola, ceo taj ‘ivent’ trajao je tri godine i zvao se ‘Waterpolo by the sea’. Bio je i u Italiji, bila je to jako dobra kampanja popularizacije vaterpola. Što se tiče vaterpola u Australiji, on je ovde poluamaterski ili amaterski sport, dosta toga se menja i trebalo bi da se promeni. Kada bi postao koliko-toliko profesionalniji, kada bi bilo malo više ulaganja što se tiče plaćanja igrača, bio bi popularniji. Ovde je poluamaterski sistem, sezona traje četiri meseca, za vreme leta. Medalje donose popularizaciju, imali su ih u ženskom vaterpolu, a što se tiče muškog, mislim da su u situaciji da moraju da igraju sa mnogo boljim ekipama, tako da će biti jako teško”.
Igrao je Dušan Krstić u ‘onom Bečeju sa velikim zvezdama jugoslovenskog sporta, više puta bio u Crvenoj zvezdi, oprobao se u inostranstvu, ali na Banjici, gde je ponikao, bilo mu je najlepše. U to vreme kružile su i priče može da pojede kajganu od čak 22 jajeta. Dosta može, ali ne baš toliko. Još jedna urbana legenda i mit iz sportskog sveta…
“Partizanovo sam dete, tamo sam počeo. Od 14. do 16. godine sam bio u bečeju, bio sam priključen prvom timu, gde su bili svi veliki igrači, nosioci stare Jugoslavije, kasnije reprezentativci Srbije i Crne Gore. Treneri su mi bili Vlaho Orlić, Petar Porobić… Mnogo sam naučio, vratio se u Partizan, igrao u inostranstvu, dva puta za Zvezdu, ali najlepše stvari su mi se desile u Partizanu, kada je bila smena generacije. Ekipa je bila mlada i u Evropi smo odigrali neke dobre utakmice. A, što se tiče kajgane... Mogao sam dosta da pojedem, ali ne toliko koliko se priča”, završio je Dušan Krstić javljanje za Mozzart Sport.