Odrastao u Zvezdi i Partizanu, snove dosanjao u Parizu: Imali smo tri sata da izginemo za Srbiju

Gde si krenuo da treniraš, ko ti je najviše pomogao i sa kakvim si se problemima suočavao?

„Počeo sam u staroj Crvenoj zvezdi, na 25. maju. Kratak vremenski period sam trenirao, dok se nije srušio krov. Zvezda je već tada imala probleme, dugovanja, sve se osipalo. Zvezda se maltene ugasila, prestala je postoji. Mali broj momaka koji je ostao  izgurao je još leto. Ono što je valjalo, klinci koji su pokazivali vaterpolo potencijal, prešli su u Partizan. Sa druge strane ostali smo mi koji nismo bili za Partizan, jer Partizan je bio sila. Za seniore, a pogotovo za decu, kadete, juniore. Po generaciji je bilo 50 dece i u prvenstvima za mlađe kategorije poredak je otprilike bio: prvo mesto Partizan 1, drugo mesto Partizan 2, pa onda svi ostali. Roditelji dečaka koji nisu prešli u Partizan, koji su ostali u Crvenoj zvezdi, zajedno sa Dekijem Milakovićem, Milošem Sakovićem i još nekim trenerima osnovali su novi klub – Singidunum. Trenirali smo svuda. Malo Banjica, malo Tašmajdan, malo Obrenovac. Bilo je svakakvih seljakanja po bazenima, snalaženja. Na prvim utakmicama i turnirima bilo nas je osmorica u sastavu. U tom periodu sam se zaljubljivao u vaterpolo, nisam imao put kao neki momci koji su danas vrhunski igrači, koji su bili u Partizanu. Najveću zahvalnost dugujem Dekiju Milakoviću, on me je bodrio, motivisao i do 15. godine sam dogurao do šireg spiska reprezentacije za mlađe kategorije. Onda su stvari počele da dobijaju smisao i tada sam pronalazio sebe na vrhunskom nivou vaterpola“, rekao je olimpijski šampion i prisetio se šta ga je, ili bolje rečeno ko ga je, zadržao u vaterpolu:
„Išli smo od bazena do bazena i sada da me neko pita: ’Šta te je motivisalo?’ Ne znam šta bih mu rekao. Verovatno roditelji, njihova podrška. Ćale me je non-stop vozio tamo-vamo. Olakšavao mi je, bilo je to bunarenje u prazno. Ali, sve to ulivalo mi je nadu, pronalazio sam se u vaterpolu, činio me je srećnim i ispunjenim. I, eto, došlo je sve na naplatu. Prvo poziv u reprezentaciju, prelazak kod Vujasinovića, zatim u novu Zvezdu, gde je bio Dejan Savić“.

„ZVEZDAŠ SAM, ALI SAM U RAZGOVORU SA DEKIJEM ZAKLJUČIO DA JE NAJZDRAVIJE DA PREĐEM U PARTIZAN“

Radomir Drašović, Strahinja Rašović, Vladimir Mišović i Sava Ranđelović (©MN Press)

Igrao si u Crvenoj zvezdi, igrao si i u Partizanu. Nije redak slučaj da vaterpolisti nose kapice oba kluba. Zašto je to tako, po čemu je vaterpolo drugačiji u odnosu na ostale sportove u Srbiji?

„Nemamo luksuz da biramo. U fudbalu i sada pogotovo košarci možeš da biraš. Ako si zvezdaš – ideš u Zvezdu. Ako si partizanovac – ideš u Partizan. Otišao sam u Zvezdu na poziv Dejana Savića, u Zvezdi sam i počeo i zvezdaš sam ceo život, međutim, Zvezda je krenula da grca u problemima nakon one šampionske generacije sa Prlainovićem, Pijetlovićem... Još godinu dana kada sam došao zadržali su se Ranđelović i Rašovići, ali svi su vremenom odlazili i Zvezda je bila još slabija. U razgovoru sa Dekijem sam došao do zaključka da je za mene najzdravije da pređem u Partizan, gde su moji vršnjaci, moja generacija, reprezentativne kolege godinu, dve ili tri starije od mene. Bili su tu Subotić, Vico, Stojanović, Jakša. Takođe je tu bio i Vujasinović, koji je bio selektor mlađih kategorija, i najprirodnije je bilo da odem u Partizan“.

Racionalna odluka, ali koliko je teško bilo doneti je i da li je iz ove perspektive ispravna?

„Prelazak iz Zvezde u Partizan nije bila mnogo teška odluka, jer u vaterpolu to nije tabu tema. Ali, u tom momentu meni, ipak, nije bilo toliko lako da podnesem. Odlučio sam se na taj korak, to je bila profesionalna odluka i ne kajem se zbog toga. Na kraju, ispostaviće se, meni je Partizan bio odskočna daska u karijeri. Igrao sam Ligu šampiona, nalazio sam se u vrhu evropskog vaterpola i realno je bila prava odluka“.

Kada se sve sabere i oduzme, gotovo svi veliki srpski igrači proišli su kroz Partizan ili Crvenu zvezdu, neki su igrali za oba kluba. Na koga si se ti ugledao?

„Na Vujasinovića! Tada nisam ni znao da ću biti bek. Ne znam zašto baš on, verovatno jer je predstavljao silu, moć. Video sam to i kada mi je bio trener, stvarno je uzor i lider“.

„SRBI NE ZNAJU DA GUBE I NE VOLE NEUSPEH, ZBOG TAKVOG MENTALITETA SMO TO ŠTO JESMO U SPORTU“

Radomir Drašović protiv Hrvatske u finalu Olimpijskih igara (©Starsport)

Zakačio si teške periode i dva osvajača Lige šampiona, nisu to bile najbolje godine za srpski vaterpolo. Rano si otišao u inostranstvo, je li to dobar razvojni put za mladog igrača i na kakav tretman si naišao van granica Srbije?

„Manda i Ćule su odlazili kada sam ja došao. Bila je teška situacija u Partizanu, teška situacija generalno u srpskom vaterpolu i jako mladi smo, sa nepunih 20 godina, odlazili u inostranstvo, što po mom mišljenju nije najzdraviji put. Nismo imali mogućnost da se razvijamo uz šampione, osim kroz treninge sa reprezentacijom, pripreme. Tada smo upoznavali Filipovića, Prlainovića, Pijetlovića... Tek kada sam u klubovima zaigrao sa njima, video sam kakav život vode i imao priliku da se ugledam na njih. Po meni bi trebalo da ti se to desi dok si klinac, do 20 godina, da već tada učiš uz šampione, ali nažalost mi nismo imali takvu priliku. Snašli smo se u inostranstvu i došli do toga da imamo uspešne karijere“, poručio je Radomir Drašović i nastavio:
„Imao sam priliku kao mlađi da igram i u Mađarskoj i u Italiji, moja očekivanja nisu bila da me tretiraju kao stranca ili super-igrača, ali to jesam doživeo. Baš su me lepo prihvatili, cenili su me, poštovali, čuvali. Ne samo mene, nego i ostale inostrane igrače. Isto važi i za domaće. Zaista su nas držali kao malo vode na dlanu, ali to je sve individualno – zavisi od kluba do kluba, od trenera do trenera, od rukovodstva do rukovodstva. Susreo sam se sa lepim primerima ophođenja prema strancima“.

Po čemu se Srbija razlikuje od Mađarske i Italije, gde je veća tenzija?

„Uvek i svuda postoji pritisak, sve je do toga kako se stvari predstave, kako se stvaraoci pritiska nose sa njim, ali i oni koji treba da ga podnesu kako se nose. Daću sebi za pravo i reći da je kod nas sve izraženije nego u inostranstvu. Takav smo narod, ne volimo da gubimo, ne volimo neuspeh. Opet, kada pobedimo, srećni smo, ali se ide dalje. To je krucijalna razlika u odnosu na nas i inostranstvo. U Italiji kada izgubiš – izgubio si. Dan, dva prođe i idemo dalje, ništa strašno, osmeh na lice. Dosta lakše se poraz zaboravlja, a uspeh se više poštuje i ceni. Sve ima svoje, mi smo verovatno to što jesmo zahvaljujući takvom mentalitetu. Naviknuti smo na pritisak, na očekivanja javnosti, klubova, rukovodioca, porodice i prijatelja“.

„BILI SMO KRŠ I KATASTROFA U PROTEKLE TRI GODINE, ALI NAS TO NE ZANIMA, JER ZNAMO DA VREDIMO“

Miloš Ćuk, Nikola Dedović i Radomir Drašović (©MN Press)

Navikao si se kroz mlađe kategorije u reprezentaciji, ali i na klupskom nivou, da osvajaš medalje. To važi i za ostale iz sastava u Parizu, naročito one koji su na seniorskom nivou bili olimpijski, svetski i evropski šampioni. Kako ste se osećali tokom protekle tri godine, sve do zlata u La Defensa areni?

„Imali smo neuspešan niz prvenstava od Tokija do Pariza, bili smo bez postolja, bez medalje. Nije lako, svašta smo proživljavali, teško je nositi se sa svime. U nekim momentima se osećaš bezvredno, stvari ti deluju besmisleno, ali se pokazalo da smo se istrenirali da ne podležemo takvoj vrsti pritisaka. Pred Pariz smo se ogradili, napravili smo opnu. Bilo je: ’U redu, znamo da smo krš, da smo katastrofa poslednje dve godine, ali to nas ne zanima. Tu smo gde smo. Znamo da vredimo, znamo koliko znamo vaterpolo, kolika nam je mentalna prepreka problem’. E, na njoj smo radili. Mi smo isti oni igrači iz Splita kada smo bili deveti, samo je trebalo da namestimo glave. Ne treba mnogo govoriti o kvalitetu jednoga Dušana Mandića i svih ostalih. Njega sam naveo samo kao primer, jer kada svi namestimo glave, onda do izražaja dođe kvalitet, koga ne manjka. Sve ove godine morali smo da budemo svesni da ga posedujemo, nismo smeli toliko da sumnjamo u sebe. A, bilo je momenata kada jesmo“.

Imali ste problem da se prilagodite na nove uloge u državnom timu, trebalo je da prođe vreme kako bi stvari legle na svoje mesto. Šta se ovog leta  promenilo u odnosu na prethodna velika takmičenja?

„Strefila nas je neke neobjašnjiva pojava. Postoje objektivne činjenice zašto je to bilo tako: velika smena generacija, nova uloga za sve nas. Ali, do tada smo se stvarno navikli da osvajamo ekipna i individualna priznanja i onda dođe momenat kada sve to ’osramotimo’. I nas i te starije generacije. Bilo je da nismo mi ti, da ne pripadamo tom sloju. Takva je bila slika. Ali, opet znaš da to jesi, da možeš to da budeš. Znali smo šta ti stariji igrači misle o nama, koliko nam dobrog žele. Samo se čekao priključak u glavi, trenutak kada ćemo se sjediniti. Svi mi smo dobri momci, profesionalci, ali kada dođe jedan neuspeh, pa drugi, treći, tada u moru negativnih stvari tražiš krivce. Te mi je kriv ovaj, te mi je kriv onaj, te mi je kriv bazen. U Parizu je zaista svako od nas krenuo od sebe, dao se za  tim, za jedinstvo, za zajedništvo, za energiju. I odmah je došao rezultat, i to najsjajniji“, kazao je srpski bek i prisetio se kako su ih višestruki olimpijski šampioni posećivali i bodrili pre puta u Francusku:

„Nenormalno mi je značilo i znači mi kada stariji igrači sednu i porazgovaraju sa nama. Sa Duškom Pijetlovićem igram već šest godina zaredom. Znam kako on razmišlja o nama, svim stvarima generalno. Stvarno je bio tu za nas, bio nam je podrška i pre i tokom Olimpijskih igara, kao i Andrija Prlainović, Filip Filipović, Milan Aleksić... Šta god da su rekli pozitivno, hvatali smo se za to. Prihvatali smo savete, držali ih se. Na kraju smo opravdali očekivanja, nije moglo bolje od ovoga da posle svega prva medalja bude baš zlatna“.

Postao si olimpijski šampion u Parizu, ali mogao si to da budeš i tri godine ranije. Ti i Đorđe Vučinić bili ste zamene u Tokiju, išli ste na pripreme u Japan. Neko je trebalo da otpadne zbog povrede ili bolesti da bi se našao u sastavu, šta ti se motalo po glavi?

„Putovali smo na pripreme u Kašivazaki i bili smo sve do ulaska u selo. Postojala je mogućnost zamene ukoliko se neko razboli, zbog korone. Teško je bilo, jer uvek imaš očekivanja da bude u timu, a bio sam rezerva. Mogao sam da odustanem, što za mene nije bila opcija, niti će ikad biti. Izabrao sam da radim do kraja, da pružim momcima podršku, da budem pozitivan i dam sve od sebe da ne pokvarim atmosferu i euforiju pred odlazak. Nadao sam se  da mogu da upadnem, trunka nade uvek postoji, ali bilo je kako je bilo“.

„IMAMO SEDAM DANA DA ISPUNIMO ŽIVOTNI SAN I TRI PUTA PO SAT DA IZGINEMO ZA NAS I SRBIJU“

Radomir Drašović na balkonu (©Starsport)

Neverovatno mirni ste bili u Parizu, čak i kada nije dobro krenulo u grupi. Niste paničili, stav i držanje bili su vam drugačiji. Šta je tome doprinelo?

„Postojala je nervoza, ali je nismo ispoljavali, nisu je videli ljudi sa strane. Stvari smo sebi nakon prolaska grupe postavili ovako: imamo još sedam dana, napravili smo sr**je, bilo smo katastrofa protiv Australije i Japana. Sve gore od goreg, ali imamo sedam dana da ispunimo životni san. I dalje smo tu, imamo jednake šanse kao i svi. Kada krene četvrtfinale, nebitna je statistika. Grčku nismo mogli da pobedimo tri godine. Sve živo smo izgubili od njih, drali su nas u sparinzima, bilo je i po sedam ili osam razlike. Nismo mogli da im priđemo. Bili su veliki favoriti, ali bili smo svesni da možemo. Posle grupe smo imali tri utakmice, dakle tri puta po sat da izgineš za sebe, za porodicu, za državu. Na to smo se usredsredili i možda smo zato delovali mirnije u odnosu na druge slučajeve. Na manjim takmičenjima ti lakše odluta fokus. Krucijalno je bilo što se na 13 držalo zajedno, što smo provodili vreme u stanu. Mi uvek radimo video-analizu sa stručnim štabom, ali u Parizu smo dosta puta sami gledali utakmice, jedni drugima smo ukazivali na greške. To je bio okidač, jer smo se pitali: ’Gde mogu bolje? Kako da pomognem određenoj osobi u timu?’ Posle toga kada skočiš u bazen setiš se kako Jakša zna šta ću ja da uradim ili da ja znam šta će od uraditi drugačije u odnosu na sličnu situaciju od prethodnog puta“.

Čega ćeš se sećati od stvari van bazena?

„Dosta vremena sam provodio sa Milošem Ćukom, što grupno, što jedan na jedan. Njegov stav i ohrabrivanje su bili jako bitni, on je ovoga leta bio spojnica, generator dobre energije i atmosfere. Od prvog dana priprema, a izraženo tokom Olimpijskih igara, čak i posle poraza, ponavljao je: ’Ljudi, mi ćemo 11. avgusta biti olimpijski šampioni’. Odbrojavao je dane, to nam je odzvanjalo u ušima. U jednom momentu je postalo smešno, ali on je ponavljao. Utuvili smo u glavu da ćemo biti olimpijski šampioni. Možda je banalno, ali nikada neću zaboraviti“.

Pred ceremoniju, nakon što si postao olimpijski šampion, prišao si novinarima da se zahvališ. Nije to tako uobijačajeno.

„Došao sam da im se javim, čak me ništa nisu ni pitali. Treba se u takvim momentima setiti ljudi koji su tu oko tebe, koji te prate. Pogotovo onih koji su i pre uspeha u Parizu bili tu, koji nisu čekali da se nešto desi, da se osvoji medalja, pa tek onda da se jave“.

„ZAŠTO NE BISMO UZELI  JOŠ JEDNO OLIMPIJSKO ZLATO, ZAŠTO DA NE OSVOJIMO I SVETSKO I EVROPSKO?“

Radomir Drašović (©MN Press)

Čak devetorica vas pogađalo je protiv Hrvatske u finalu, što je samo jedan od detalja koji ukazuje na to koliku dubinu ima ovaj tim Srbije. Koji vaterpolista je obeležio Pariz i minulu godinu, ako bi birao samo jednoga?

„Definitivno je Olimpijske igre, a i ovu godinu obeležio Manda, bio je impresivan. Sticajem okolnosti je u Novom Beogradu bio na ’mini-pauzi’, da to tako kažem, pa je otišao u Ferencvaroš. Pokazao je na kakvom je mentalnom nivou. Neverovatna snaga. Kada se pogleda kako je odigrao Olimpijske igre, da je vodio Ferencvaroš do titule prvaka Evrope, nema šta, zasluženo je proglašen za najboljeg na svetu. Imali su i drugi bravure, ali ove godine je bio bez konkurencije“.

Sledi planetarni šampionat u Singapuru, potom Evropsko prvenstvo u Beogradu. Najzad ćeš imati priliku u svom gradu da igraš pred krcatim tribinama na velikom takmičenju. Jesi li bio u Areni pre devet godina i šta priželjkuješ u narednom periodu?

„Olimpijsko zlato jeste nešto najveće što možeš da doživiš, ali zašto ne još jedno olimpijsko zlato? Zašto ne i svetsko i evropsko? Postavljam sebi nove ciljeve, gledam napred i definitivno mi igranje u Beogradu, na spektakularnom događaju kakav će biti Evropsko prvenstvo, jeste velika želja, još od malih nogu. Bio sam klinac 2006. godine, a 2016. sam išao na svaku utakmicu. Već tada je krenulo da ključa u meni, mislio sam što bih ja voleo ovo da osetim. Ako Bog da sreće i zdravlja, doživeću i to. Nadam se da ćemo i tu biti na maksimumu, da ćemo obaviti zadatak kako treba“.

„SA NOVIM BEOGRADOM IZOSTAO TROFEJ LIGE ŠAMPIONA, GREŠKE DA ISPRAVIMO U RADNIČKOM“

Radomir Drašović protiv Amerike (©Starsport)

Kako gledaš na rezultate ostvarene sa Novim Beogradom, ali i polusezonu u Radničkom?

„Bilo bi glupo da budem nezadovoljan, ali nisam u potpunosti zadovoljan. U Novom Beogradu su izostali bitni trofeji – oni u Ligi šampiona. Oscilirali smo, forma je bila ovakva i onakva, naše izvedbe i i igre, timski i pojedinačno. Voleo bih da je sve bilo mnogo lepše, harmoničnije, konstnantnije. Nadam se da će se u Radničkom sklopiti kockice. Pokazali smo potencijal, pogotovo na početku, iako smo iz pauze ušli u bitne utakmice. Nismo se još posložili, imamo više otvorenih utakmica sa 0:4, nego u našu korist. Radimo na tome da budemo sigurniji, pričamo unutar ekipe, tražimo na čemu možemo da radimo i verujem da ćemo sve do kraja sezone podići na viši nivo“, nada se Radomir Drašović da bi prvu sezonu u kapici Radničkog mogao da označi uspešnom i za kraj intervjua za Mozzart Sport istakao je kako očekuje da u nadolazećim sezonama u kragujevačkom klubu ne ponovi greške iz novobeogradskog:
„Veliki je projekat, velike su želje. Maksimalno su posvećeni i zaista se nadam da ćemo već ove sezone uspeti da se odužimo, da vratimo u bazenu, a onda u narednim godinama, kako priča bude tekla, da ćemo ispraviti greške koje smo pravili u Novom Beogradu“.