INTERVJU – Dušan Mandić: Mislili su da nemamo pojma! Srbi su najbolji kad je najbitnije

Imao si impresivnu godinu, na klupskom i reprezentativnom planu, a ne tako davno, pre samo godinu i po dana doživeo si da sediš na tribinama, da ti budu uskraćena prava. Završni turnir Lige šampiona gledao si sa strane, Novi Beograd nije računao na tebe, a ruku spasa pružio ti je Ferencvaroš. Kada su ostvareni inicijalni kontakti sa mađarskim klubom?
„Mene su iz Ferencvaroša kontaktirali čim su saznali da se nešto dešava, čim je bilo javno da postoji problem. Bili su među prvima i pokazali su veliku želju, odlučnost, razumevanje, jer je bila vrlo specifična i teška situacija za mene. Hteo sam da je rešim, ali nisam mogao. Klub je želeo da sve ide sporo. Da je do mene bilo, sve je moglo da se završi brže, da traje kraće. Agonija je trajala dva i po meseca. Klubovi su se međusobno vrlo brzo dogovorili, između njih nije bilo problema, ali jeste između mene i kluba“, počeo je Dušan Mandić novogodišnji intervju za Mozzart Sport.

Nisi mogao da prisustvuješ timskim treninzima, radio si individualno. Gde i kako si održavao formu, i kada je sporna situacija bila razrešena?
„Prvo sam trenirao po svom režimu, jer sam sedam dana bio u međuprostoru, onda su me oni obavestili da se priključim Vukovima. Sa njima sam trenirao do kada je bilo moguće, a to je do osam dana pred Fajnal-ejt Lige šampiona u Beogradu. Posle toga sam bio u režimu, iz reprezentacije su mi slali program. Spremao sam se, održavao formu neznajući šta će se dalje dešavati. Moja situacija rešena je nekoliko dana nakon Fajnal-ejta u Beogradu, tako da sam se spremao kao da ću tog leta da igram za reprezentaciju na Svetskom prvenstvu u Fukuoki. Kada se sve to završilo, prosto nisam imao snage, bio sam istrošen. Jednostavno sam morao da se okrenem sebi, morao sam da uradim ono što je najbolje za mene, a to je da se potpuno odmorim, da konačno vreme provedem u miru sa porodicom, da nema stresa i nervoze kod kuće. Konačno smo bili srećni, znali smo gde smo i šta smo. Otišao sam do Crne Gore i 10. jula sam počeo pripreme u Budimpešti. Oni su bili na Svetskom prvenstvu i meni je bilo izuzetno naporno i teško, jer sam bio tamo sa dvojicom ili trojicom mlađih igrača. Gledao sam sve utakmice u Fukuoki, sve sam pratio, ali bilo mi je teško, jer nikada nisam preskakao iz takvih razloga. Dva puta sam propustio Svetsku ligu zbog povreda, ali sam uspevao da se vratim za veća takmičenja – Evropsko prvenstvo ili Svetsko prvenstvo“.

Porodica ti je u najtežim trenucima bila velika podrška, a ko ti je najviše pomogao? Sa nekim si morao da radiš, jer si isprva imao u planu da se, kao i uvek, posvetiš obavezama u reprezentaciji.
„Mnogo mi je pomogao kondicioni trener Zlatko Tešić. Imao sam sreće da sam u tako teškom periodu radio sa osobom koja ima ogromno iskustvo u sportu. Pomogao mi je da prevaziđem taj težak period, kako sa treninzima, tako i sa razgovorima i savetima“.

„MANDO, ZNAJ DA ŠTA GOD DA SE DESI PROTIV NOVOG BEOGRADA DA NEĆEŠ BITI KRIV“

Dušan Mandić i Zlatko Tešić (©Privatna arhiva)

Evidentno je da ti prija u Mađarskoj, to se najbolje oslikava kroz partije koje prikazuješ. U klubu i reprezentaciji. Šta to Ferencvaroš čini drugačijim u odnosu na ostale klubove, po čemu se razlikuje?
„Došao sam na prezentaciju igrača i pojačanja, sve je bilo organizovano na vrhunskom nivou u jednoj ogromnoj areni. Sve je i medijski bilo ispraćeno kako treba. Od starta sam osetio veliko razumevanje i poštovanje, veliku želju sa njihove strane. Znali su da žele da me dovedu, da su spremni da me sačekaju koliko god da treba. Kada u samom startu utisak bude dobar, kada se odnos postavi vrlo profesionalno, drugačije je. Zbližite se. Osetio sam uvažavanje, dobro su znali ko sam i šta sam. Stvarno samo sve najlepše imam da kažem o tom klubu“, poručio je najbolji vaterpolista sveta i izneo samo jedan detalj koji pokazuje veličinu Ferencvaroša:
„Mi smo prve godine osvojili kup, to je bio prvi trofej, i onda smo došli do finala prvenstva. Igrali smo sa Vašašom, počelo je, igraju se dve utakmice, predsednik Ferencvaroša je napravio motivacioni sastanak i na kraju kaže: ‘Ajmo svi, ti Manda ostani’. Ostao sam sa predsednikom i trenerom, tada smo već znali da smo izvukli Novi Beograd u polufinali Lige šampiona na Malti. Rekao mi je: ‘Manda, mi smo srećni što si ti ovde, ti si deo naše porodice. Nama je čast što si ti ovde sa nama i da znaš šta god da se desi u utakmici sa Novim Beogradom, znaj da ti nećeš biti kriv’. Nisu to male stvari, ali hajde da kažem tako male stvari koje prave veliku razliku. One te motivišu i daju ti poseban vid podrške. To ne mogu da zaboravim, jer su osetili da to nije svakodnevna situacija, da je za mene posebna, teža. Motivisali su me i rasteretili. Meni je to bila jedna od najtežih utakmica u životu. Znao sam da će doći taj dan, spremao sam se za nju od prvog dana, bilo mi je u glavi da ću da naletim na taj klub“.

Vaterpolo u Mađarskoj ima poseban status, sport je od nacionalnog značaja i bilo bi dobro da bude proglašen i u Srbiji. Ferencvaroš ima dosta zvezda u timu, puno stranaca, imate dobar tretman. Ali, da li postoji razlika između domaćih i inostranih igrača, da li je prave u klubu?
„Uvek i u svakoj državi postoji razlika između stranaca i domaćih igrača. Ovde ne mislim da je to u bilo kakvoj negativnoj konotaciji. Baviš se vaterpolom, razmišljaš samo o vaterpolu, oni se trude da ti obezbede sve što ti treba da bi funkcionisao na najbolji mogući način, da bi mogao da doprineseš. Kada je tako, tebi kao sportisti je, ako si normalan i profesionalan, vrlo lako da se uklopiš i budeš deo zdravog sistema“.

Sa kime od saigrača najviše vremena u Budimpešti provodiš, da li je to Edoardo di Soma? Znate se iz dana kada ste bili u Italiji, jezička barijera ne postoji.
„Da, sa Di Somom sam zajedno igrao u Reku. I kada sam igrao u Italiji, stranci su se malo više držali. Tako je i u Mađarskoj, to je prirodno, ljudska je potreba. U inostranstvu se brže zbližiš sa strancima. Što se Mađara tiče, imao sam toplu dobrodošlicu. Uživao sam upoznajući njih kao naciju i sportiste. Dosta su drugačiji od nas i Italijana, baš sam upijao stvari za koje mislim da mogu da ih primeni. Razlikuju se po tome što su rasterećeni. Nema onoga: ‘Ako ne bude ovo, ako ne bude ono. Šta će biti, kako će biti’. Ne postoji to kod njih. Spremaš se za svaku utakmicu na sličan način. Liga šampiona nije isto što i domaće prvenstvo, pridaje joj se veći značaj, ali stvarno mi je prijatno tamo, što se može videti“.

„NAPRAVLJENA MI JE NEZAPAMĆENA NEPRAVDA U SRBIJI, ALI IMA BOGA“

Dušan Mandić (©Dušan Milenković/Starsport)

Za godinu i po dana otkako si u Budimpešti osvojio si pet trofeja: dva Kupa Mađarske, prvenstvo, Ligu šampiona i Superkup Evrope. Na sve to si sa Srbijom treći put postao olimpijski šampion. Neverovatna sezona i po došla je posle turnuletnog perioda u karijeri. Utisak je da bolju nisi imao, deliš li taj stav?
„Smatram da je meni velika nepravda napravljena, nezapamćena u Srbiji kada se u obzir uzme na koji način i kako je sve rađeno. Vratilo se, što sam u Tokiju rekao: ‘Ima Boga!’ Stvarno nisam ni sanjao na koji način će ove godine da mi se vrati. Da sam pravio scenario i da me je neko pitao kako bi voleo da mi bude, ne bih znao ovako da sastavim. Nema šta, ovo mi je najbolja godina u karijeri. Definitivno. Imao sam vrhunske sezone, ta godina Tokija, pa Rija, sve se vezuje za olimpijska zlata, najveća i najznačajnija dostignuća. Na klupskom planu izgubili smo samo od Olimpijakosa. Bilo je Evropsko prvenstvo i Svetsko prvenstvo, ali bilo je zbijeno i trajalo je kratko. I tu je moglo da bude ovako ili onako, ali je očigledno sve imalo svoj put da bi u Parizu bilo najbolje. Uopšte nije bilo lako, jer sam se osećao da u reprezentaciji hodamo po žici. Balansiramo i ako ne uzmemo medalju gledali bi na nas kao na najgoru generaciju, niko ne bi gledao da je ovaj olimpijski ciklus trajao kraće, što je jako značajna stvar. Maliciozni ljudi bi pamtili po tome što vaterpolo reprezentacija Srbije nije uzela medalje. Bio je pritisak, i ja sam ga osećao, ali sam našao način kako da se izborim. Drago je da sam svima pokazao gde je reprezentaciji mesto i gde je meni mesto“.

U oktobru si potpisao novi ugovor, po njemu bi trebalo u mađarskom gigantu da ostaneš do 2027. godine. Kada si počeo pregovore oko nastavka saradnje?
„Nakon prvog završenog treninga ove sezone, ljudi iz kluba su mi prišli i izrazili želju da pričamo o produženju saradnje. To govori o njihovom profesionalizmu. Oni ne čekaju, znaju šta hoće i idu odmah to da reše. Produžio je i Di Soma, još nekolicina igrača je produžila ili će u međuvremenu da produži, ne znam tačno. Uveliko su u pregovorima sa domaćim bitnim igračima. Do 2027. godine sam tu sigurno, a možda i do Los Anđelesa“.

Praktično do pred Olimpijske igre u Los Anđelesu, potencijalno i duže od toga, trebalo bi da budeš u Fradiju, koji želi da se etablira kao najmoćniji klub u Evropi, što znači da očekuju da sve vreme budeš na vrhunskom novou. Hoće li i Srbija moći da računa na tebe 2028. godine, jesi li spreman do tada da igraš za reprezentaciju, ako ne bude nepredviđenih okolnosti?
„Igranje za reprezentaciju u Los Anđelesu uopšte nije upitno“.

Šest puta uzastopce se reprezentacija sa Olimpijskih igara vraćala sa medaljom. Takav kontinuitet u Srbiji nema nijedan kolektivni sport, ni na svetskom planu nema previše onih koji imao takav ili sličan niz. A, opet, utisak je da se vaterpolo kod nas ne ceni dovoljno, da se uspesi uzimaju zdravo za gotovo i da se podrazumevaju. Smetali ti to i kako gledaš na podvig iz Pariza?
„Vaterpolo u Srbiji je jedini sport koji je na svakom olimpijskom takmičenju od 2000. do 2024. godine osvojio medalju. Mi zaslužujemo mnogo više. Pariz je jedan od najvećih podviga u novijoj istoriji srpskog sporta, zlato je čudo koje se desilo, koje smo napravili i u koje smo sami mi verovali. Kako vreme odmiče, meni je to zlato sve veće i veće. Toliko sam ponosan na taj rezultat. Celog sebe sam dao, počev od Ferencvaroša, jer se i kroz klub spremaš za reprezentaciju. Ako si pravi sportista, tako moraš da se postaviš, da koncipiraš. Uvek je poseban motiv i u predolimpijskoj godini, 12 meseci pre Olimpijskih igara meni nešto krene da se dešava. Tako je prirodno, možda sam i sebi u glavi nametnuo… Sve bude na maksimumu zarad tog cilja. A, kako smo mi došli do njega, stvarno ne znam. Mi te utakmice sad ne možemo ni da pogledamo, nema ih nigde. Tek kad bude prošlo godinu ili dve dana, biće objavljene. Mislim da smo sve učinili ponosnima, niko nije mogao da veruje kako smo savladali Grke, pa zatim Ameriku i Hrvatsku. Divim se nama kako smo to izveli“.

„SRBI IGRAJU KAD JE NAJPOTREBNIJE, U LOS ANĐELESU MOGU DA NAS OTPIŠU SAMO AKO NE ODEMO“

Dušan Mandić (©Dušan Milenković/Starsport)

Sava Ranđelović, Nikola Jakšić i ti ste prvi srpski sportisti sa tri olimpijska zlata. Bili ste neverovatno mirni, ceo tim, ali pogotovo vas trojica. Koji je razlog? I kako ste se osećali u trenucima kada u grupnoj fazi Srbiji nije išlo, kada je pretrpela težak poraz od Australije?
„Svi mi, ali pogotovo nas trojica koji smo osvojili treće olimpijsko zlato, imamo debelo, debelo iskustvo. Znali smo šta je najbitnije, kad treba da budemo najbolji. Daleko od toga da nismo želeli da budemo bolji u grupi, davali smo sve od sebe u tom trenutku. Prosto, moralo je da ide tim putem, morali smo da dotaknemo dno da bismo se od njega odbili. Tako sam to osetio posle Australije. Dali smo jednoj Australiji tri gola, a 15 dana pre toga dobili je deset razlike u Šapcu – to ti ne ide u glavu. Teško je prihvatiti informaciju da si takvu partiju pružio na najvećem takmičenju, za koje si se tako spremao. Ali, mi imamo tu sreću da imamo popravni. Imali smo luksuz da izgubimo i od Mađara, od Australije, i od Španije, ali smo se pokazali tamo gde treba. Već protiv Francuza se osetilo da Srbi igraju kad je najpotrebnije i kad je najbitnije. Tada smo najbolji. Nismo mogli da se nakanimo, a hteli smo mi i protiv Mađara. Oni su nas prosuli u poslednjem kolu. Verovatno je tako moralo da bude. Dokle god si u igri – sve je u redu. Nebitno da li si četvrti, pa ideš na najboljeg“.

Kojih momenata van bazena se sećaš, šta ti se to urezalo u pamćenje?
„Definitivno motivacioni razgovor Novaka posle Australije. Vrlo dobro se sećam i kako su svi na nas gledali u olimpijskom selu. Bilo je: ‘Vidi ove, pojma nemaju’. To mi je jak utisak, osetio sam to. U olimpijskom selu osetim sve, vidim sve“, rekao je Dušan Mandić, prisetio se kako je dane provodio u selu i šta je to izazivalo snažne emocije:
„Gledali smo košarkaško polufinale između Srbije i Amerike, probudi emocije, ali gledali smo sve sportove. Sve naše takmičare. Tamo si deo olimpijskog tima, deo si drugih sportova, zato je to posebno. Kada neko za Srbiju osvoji medalju, pa dođe sa njom, stvori pozitivnu energiju. To ti treba u selu, stvari bivaju sve napetije i napetije, a mi smo tamo najduže. Vaterpolo reprezentacija dođe kada nema nikoga u selu i odemo poslednji, isto kad nema nikoga. Treba to izdržati. Posle deset dana više ne znaš ni šta da jedeš. Ali, najgore je kada se ispadne u četvrtfinalu“.

Potcenjivanja je bilo, malo ko je verovao posle niza slabijih rezultata nakon Tokija da srpska vaterpolo reprezentacija može da odbrani zlato. Ali, to se desilo. Hoće li iko smeti da vas otpiše za bilo koje takmičenje u narednom periodu, pogotovo Los Anđeles?
„Nas posle ovoga jedino mogu da otpišu ako ne odemo u Los Anđeles. Jedino tako, da nema Srba. U svakom drugom slučaju, šta god da uradimo do tada, kada dođemo u Los Anđeles, čak i da do tada ne osvojimo nijednu medalju, što je najgora varijanta, i da igramo loše, ostali će početi da se nerviraju. I biće: ‘Gledaj ove, opet sve isto’. Ovo je bio jedinstven ciklus i kao takav se ponoviti neće. Do Los Anđelesa će biti drugačije. Videćemo koja će ekipa biti, to je do selektora. Ne mogu da očekujem iste stvari, nisam ih očekivao ni posle Tokija, jer je bio završen ciklus. Znao sam da će nam biti potrebno vreme da se uigramo. Mi smo uspeli u poslednjem momentu, kada je bilo najbitnije“.

„SVAKA ČAST HRVATIMA NA GODINI, ALI MENJALI BI TO ŠTO IMAJU ZA NAŠE ZLATO“

Dušan Mandić (©Dušan Milenković/Starsport)

Kako bi izgledala tvoja idealna postava za ovu godinu u kojoj je akcenat na Olimpijskim igrama kao najvažnijem takmičenju?
„U olimpijskoj godini se vodim Olimpijskim igrama, uz dužno poštovanje svima. Olimpijske igre ne mogu da se porede niti sa jednim drugim takmičenjem. Svaka čast Hrvatima na godini, ali i te kako bi se oni menjali i dali nama ono što oni imaju, a da oni budu zlatni u Parizu. Mi smo najbolji u ovoj godini, tako ja to gledam. A, ekipa sledeća: Marko Bijač, Nikola Jakšić, Nemanja Vico, Nikola Dedović, Viktor Rašović, Miloš Ćuk i Loren Fatović. Ako bi gledao celu godinu, možda bi tu bio Ben Halok, Edoardo Di Soma, Frančesko di Fulvio, Stilijanos Argiropulos, Soma Vogel… Ali, neka budu Srbi i Hrvati. Mogao bih da stavim i sve Srbe, ali su Hrvati stvarno imali sjajnu godinu iza sebe. Njih dvojica su i te kako bili zaslužni za to, zbog toga su u idealnom timu“.

Na Olimpijskim igrama u Parizu vaterpolo je bio još kako propraćen, što ukazuje da interesovanje postoji, da može da privuče gledaoce. Šta je u ostatku godine problem, je li do stalnih promena pravila, plasiranja proizvoda ili nečega trećeg?
„Vaterpolo nažalost nije toliko ispraćen i propraćen. Kratko ću se osvrnuti na nova pravila, ljudi ih svako malo menjanju i misle da je problem u pravilima što vaterpolo nije popularan. A, vaterpolo je bio najpopularniji kada su bila najstarija pravila – za vreme Igora Milanovića, pa i posle početkom ovog veka. Šta je tad bilo, koji su ugovori bili, kakva ispraćenost, popularnost koju su stekli ti igrači. Sa ovim danas ne može da se meri, a pravila su bila da je napad neograničen, blokiralo se sa  dve ruke, tri faula na centru su isključenje. I sad je kao problem do pravila. Nije problem do pravila! Da mi neko priča kako nisu jasna… Ne poznajem osobu koja je došla na utakmicu i rekla da joj nije bilo zanimljivo, da joj je bilo dosadno. Smatram da je vaterpolo izuzetan sport, da ima čari, da svašta može da se vidi. Tu ima toliko detalja koji bi bili zanimljivi da se vide, kamermani ne znaju to ni da snime. Kao sport nije dobro prodat“, nema dilemu šta je problem vaterpola, ali je i te kako siguran da niko sa utakmice ne može da se vrati ravnodušan:
„Koliko ljudi je došlo da gleda utakmice koje nisu imale rezultatski značaj? Pune tribine su bile kada igraju i ekipe koje se bore od petog do osmog mesta. Ne može niko da me ubedi da vaterpolo kao sport nije zanimljiv. Izuzetan je! Možda sam i subjetivan, ali ne smatram da je ispod drugih sportova. Nadam se da će doći vreme kada će vaterpolo krenuti uzlaznom putanjom, da će dočekati bolje dane. Neverovatno mi je da uz svu ovu tehnologiju i tehniku ne može medijski bolje da se isprati, ali dobro“.

Dušan Mandić (©Reuters)

Tribine u finalu su bile krcate, ali spomenuo si i utakmice razigravanja. I tu su bile pune. Svi koji su došli da gledaju duel između Italije i Španije svedočili su svojevrsnom performansu i nesvakidašnjim scenama reprezentacije sa Apenina. Tim Alesandra Kampanje bojkotovao je uvodna četiri minuta, zbog nesportskog faula koji je dosuđen Frančesku Kondemiju protiv Mađara u četvrtfinalu. Kako gledaš na taj potez?
„To što se desilo Italijanima je velika nepravda, ali nije odlučila taj meč. Nema veze, nije razlog njihovog poraza. Imali su 8:6 nakon svega toga, imali su tajm-aut i igrača više za pobedu. Da su oni pobedili, ništa od protesta ne bi bilo. Niko to ne bi pominjao. Ali, apsolutno mi je jasno, svako može da se shvata zašta misli da treba. Deset ljudi na istu stvar gleda različito. To je njihovo pravo. Oni faktički kao da nisu ni kažnjeni, ja to tako gledam, jer su kvalifikovani za Svetsko prvenstvo u Singapuru. Dobro im dođe što ne igraju Svetski kup, znam po sebi i po ostalim iskusnijim igračima. Jedva sam čekao ovaj momenat, da jedan Božić i praznike provedem u miru, da budem sa porodicom, a ne ko zna gde i da igram protiv ne znam koga. Verujem da im je dobro došlo da i oni odmore“.

Italijani neće igrati Svetski kup, imaju šestomesečnu suspenziju. Selektor Uroš Stevanović odlučio je da poštedi iskusnije u kvalifikacijama, a u januaru će Srbiji protivnici biti Grčka i Crna Gora, na čiju klupu je seo Dejan Savić. Nećete se sada videti, ali u perspektivi ćete izgledno biti na suprotnim stranama. Hoće li to biti poseban susret, s obzirom na to koliko godina ste sarađivali u državnom timu?
„Neću imati nikakvu emociju, stvarno neću. Prosto to sam imao pre pet godina, pa kad sam sa Partizanom igrao protiv Primorca, pa kad sam u početku igrao protiv Crne Gore. To je sport. Normalna stvar je da se treneri menjaju, da se igrači menjaju“.

„EMOCIONALNO SAM VEZAN ZA BANJICU, VOLEO BIH DA SE PARTIZAN VRATI“

Dušan Mandić (©Dušan Milenković/Starsport)

Iskoristio si priliku dok si u Beogradu da svratiš na Banjicu i posetiš decu kojoj si uzor. Kreću li se nabolje stvari u Partizanu?

„Bio sam na treningu, tamo i treniram, tamo idem na bazen. Ferencvaroš mi je dostavio program vezan za treninge. Volim da odem na Banjicu. Emocionalno sam vezan, vrlo dobro se sećam  početaka, prvih velikih koraka u vaterpolu. Oni su počeli na Banjici, kada sam došao sa 16 godina iz jednog malog grada, bio sam na relaciji između Kotora i Tivta. Jednostavno, tih pet godina koje sam živeo u Beogradu su mi jako dobro urezane i ucrtane u pamćenje. Uvek se rado vraćam na Banjicu. Voleo bih da se Partizan vrati, da se još više podigne. Pozitivan mi je utisak bio na Banjici, video sam da se radi, da se trenira, voda je bila topla, a to je bio problem. Mislim da je dobro da se Partizan okrenuo najmlađima, da ponovo pravi igrače i da se na taj način vraća. Eventualno bi bilo dobro da dođu u situaciju da mogu da dovedu jednog ili dvojicu iskusnijih igrača, koji će da usmere te momke. Mislim da Partizanov najstariji igrač ima 20 godina. Boravak nekog reprezentativca na Banjici ubrzao bi proces sazrevanja, da im bude primer u bazenu i van njega“, naglasio je Dušan Mandić i za kraj intervjua za Mozzart Sport ostavio mogućnost da jednoga dana ponovo obuče crno-belu kapicu, mada nije to tako izgledan scenario zbog neprijatnih iskustava koje je imao u Srbiji u prethodnom periodu:
„Dobro sam se opekao što se tiče Srbije i srpskog vaterpola, i generalno tretmana u srpskom vaterpolu, tako da trenutno ne razmišljam u smeru povratka, pa ni u Partizan. Ali, nikad se ne zna“.