Nenad Stekić za MOZZART Sport: Forsirali su me pred Montreal da ugode Titu
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Vreme čitanja: 3min | uto. 24.03.15. | 10:44
Legendarni srpski skakač udalj gostovao u popularnoj rubrici MOZZART Sport "Moja priča"
Jedan od najboljih atletičara u istoriji bivše Jugoslavije u priči za MOZZART Sport prisetio se važnih i interesantnih detalja iz više nego bogate karijere.
Izabrane vesti
Postao sam atletičar kada...
"Za početak moje karijere ’krivi’ su Pera i Paja Petrović, braća blizanci iz mog kraja na Banovom brdu. Obojica atletičari, skakač uvis i preponaš. Pod utiskom Evropskog prvenstva 1962. u Beogradu, pomoću ko'ca i konopca, improvizovali smo skakalište u dvorištu ispred kuće u kojoj smo odrastali. Skočio sam u pesak 20-30 centimetetara više od ostalih. Videvši to rekli su mi: ’Mali, nisi loš. Mogao bi da skačeš uvis’. Ponudili su da me odvedu na stadion Crvene zvezde, čiji su članovi bili. Pod uslovom da im nosim torbu do tamo! Nisam se premišljao, oberučke sam to prihvatio! Bilo mi je 13 godina kada sam odradio svoj prvi atletski trening u životu. Istina, ne u mojoj budućoj disciplini. Posle toga je sve nekako išlo svojim tokom."
Najponosniji u karijeri sam bio...
"Nije to bio samo trenutak kada sam skočio 8,45. U to vreme, ali i mnogo kasnije, bio je to drugi najduži skok udalj, tik iza 8,90 metara Amerikanca Boba Bimona. Ponosim se svakim uspehom u dresu Crvene zvezde, medaljama kojima sam obradovao svoj Beograd, odličjima koja su donosila radost tadašnjoj Republici Srbiji i zajedničkoj državi Jugoslaviji. Evropski i planetarno vrednim rezultatima takođe. Ponosim se i svojim disciplinovanim životom."
Hteo sam da ostavim atletiku kada...
"Tom sam se mišlju ozbiljno nosio samo sa 19 godina. Malo pre Olimpijskih igara u Minhenu stradala mi je zadnja loža. Morao sam da mirujem petnaestak dana, da bi posle povratka na stazu opet povredio istu na nogu na istom mestu. I tako nekoliko puta. Kreni, stani, pauziraj, opet kreni... Umorio sam se i demoralisao, u jednom trenutku sam poželeo da batalim atletiku. Međutim, poslednjim atomima snage uspeo sam da preguram tu krizu i nateram sebe da danima putujem na terapije sa Banovog brda na Banjicu. Urodilo je plodom."
Ovo nikome nisam još rekao, ali...
"Verujte mi da sam se za sve ove decenije prisustva u javnosti toliko ispričao o sebi u medijima da nije ostala nijedna nepomenuta sitnica, a kamoli neka krupna stvar. Mislim da svi sve znaju o meni."
Jedino žalim što...
"Nisam bio svetski rekorder. Jesam bio evropski prvak i više od ostalih, čak 144 puta, skakao više od osam metara, ali sve bi bilo još lepše da sam imao i planetarnu potvrdu svoje vrednosti. Istina, Amerikanci su mojih 8,45 metara sa predolimpijskog turnira u Montrealu 1975. dugo računali kao ’pravi’ najbolji rezultat, jer sam ga ostvario na nivou mora, u takozvanim normalnim uslovima. Njihova atletska legenda i moj veliki konkurent Bimon je svojih 8,90 skočio u Meksiku, na mnogo većoj nadmorskoj visini koja olakšava mnogo toga."
Da sam mogao da promenim nešto u svojim skokovima, promenio bih...
"Da danas opet počinjem karijeru, ponovo bih trenirao kao nekada. Ne bih ništa menjao u sistemu rada. Samo bih se više oslanjao na nauku koja je u međuvremenu mnogo uznapredovala i našla široku primenu u sportu. Dovoljno je uporediti automobile iz sedamdesetih i osamdesetih sa onim što danas vozimo. Razlikuju se kao nebo i zemlja."
Da mogu da vratim vreme...
"Ne bih dozvolio sebi da, voljom drugih, prerano uđem u formu pred Olimpijske igre u Montrealu 1976. Zbog nekih njihovih političkih računica i ne znam kakvog ugađanja predsedniku Josipu Brozu Titu, rukovodstvo Atletskog saveza Jugoslavije presiralo me je da ubrzam pripreme za takmičenje u Kanadi. Mesec dana pre OI skočio sam 8,39 u Torinu, a onda kada je bilo najvažnije, na Igrama, stao na 7,89. Prerana ’eksplozija mišića’ ostavila me je bez toliko željene i već viđene olimpijske medalje."
Četiri reči koje govore sve o meni...
"Blag, spreman na kompromis, disciplinovan i uporan."
Piše: Olgica Nikolić
(FOTO: MN Press)
.jpg)
.jpg)
.jpg)