INTERVJU – Lazar Kukić: Ko ne bi voleo da igra s Partizanom Ligu šampiona u punoj Areni

Lazar je u zrelim igračkim godinama, rekli bismo u najboljim. Ovo mu je možda i najbolja sezona u karijeri ili bar slična kao 2021/2022, kada je osvojio prvi pehar, i to međunarodni – Ligu Evrope u dresu Benfike. U decembru puni 30, zajedno sa Islanđaninon Dadijem Smarasonom produžena je ruka švedskog stratega Mikaela Apelgrena. Trebalo je vremena da uđe u ritam, sitne povrede su ga izbacile iz ritma na početku sezone, ali poslednja dva meseca srpski as igra fantastično, lider je svog tima, jedan od najzaslužnijih za eliminaciju Pari Sen Žermena u prethodnoj rundi Lige šampiona i osvojen trofej Kupa Mađarske u Tatabanji protiv favorizovanog Vesprema.

O prvoj sezoni u Segedinu, klubu, navijačima, reprezentaciji Srbije, šta je uzrok da su se Orlovi vratili dva koraka nazad u odnosu na SP u Katovicama 2023. godine, i da li je sada bliži san o povratku u Partizan, uz tandem Fihse Berlina, Dejana Milosavljeva i Mijajla Marsenića, ove sezone najbolji srpski rukometaš je govorio za naš portal.

„POZIV APELGRENA I KALMANA, HTEO SAM DA OSTANEM U DINAMU, ALI...“

(©Pickhandball)

Zašto PIK Seged, da li je Apelgren bio najzaslužniji za vaš dolazak u grad na Tisi?
„Jeste, naravno, u saradnji sa Jonasom Kalmanom koji je pomoćni trener i moj bivši saigrač iz Benfike. Imao sam i kontakt s Apelgrenom, tako da su obojica imala uticaj da dođem u Segedin. Zajedno su doneli odluku u smislu da im je takav igrač potreban. Odlučio sam se da dođem u Seged“.

Da li je bilo i drugih ponuda, možda i ostanak u Dinamu iz Bukurešta?
„Dinamo je bilo u priči od početka. Trebalo je da ostanem. Svidela mi se i ekipa i sa trenerom Paskijem (prim. aut. Ćavi Paskval) stvarno sam imao izvrstan odnos i bio sam presrećan što sam mogao da radim s takvim trenerom. Imao sam sreću da sam i pre njega radio sa Ćemom Rodrigezom koji je takođe sjajan trener. Zahvalan sam Bogu što sam imao priliku da sarađujem sa takvim stručnjacima i pre svega takvim osobama. Na kraju krajeva negde je i mnogo bitnije da imaš takvog čoveka kao dobru osobu pored sebe i naravno rukometno da možeš mnogo da naučiš. Gledao sam da ostanem u Dinamu, sklapala se dobra ekipa, došao je i Cindrić i za ovu sezonu se već znalo da dolaze Langaro, Vujović, Đukić... Mislim da bi to bila ozbiljna ekipa za Ligu šampiona, ali neki neprofesionalni rad u klubu od strane Rumuna i sve se to izjalovilo i na kraju, odlučio sam da odem. Gledao sam da se uhvatim za nešto najsigurnije. Uvek sam imao želju da se nađem u nekom klubu kao što je Seged ili Vesprem. Realno, ovo je korak više, i što se tiče profesionalnosti kluba, uslova za rad, strukture i svega ostalog je PIK Seged mnogo koraka ispred Dinama iz Bukurešta. Došao sam u jedan ozbiljan klub sa tradicijom, porodičnom atmosferom i nekim kućnim gostoprimstvom. Ovde u Segedinu svi rukomet žive, prate ga, podržavaju nas, tako da sam stvarno zadovoljan sa prvih osam-devet meseci ovde“.

Kada ste otišli iz Partizana, radili ste samo sa španskim trenerima, Hotom Gonzalesom, Ćemom Rodrigezom i Ćavijem Paskvalom. Da li je bio veliki prelazak sada na Šveđanina Mikaela Apelgrana? Zna se da se Skandinavci bitno razlikuju od stratega s Pirineja.
„Iskreno, nije mi bilo nešto teško da se uklopim, jer sam u takvom periodu karijere gde sam prošao stvarno razne trenere. I Paskijev sistem je nešto drugačiji od Ćeminog i Hotinog. Iz tog razloga, ali i zbog iskustva i godina, nije mi bilo teško da se prilagodim kod Apelgrena. Kod njega je neki miks španskog i skandinavskog sistema igre. Dosta ima naravno „jedan na jedan“ i sve se svodi da se kreće od toga, na neku bržu igru i naravno tranziciju, ali on je, da kažemo, moderniji i voli isto malo da uzme i španski sistem, da koristi dosta pivotmene. Mi imamo Banhidija, jednog od najboljih pivotmena na svetu, napadački gledano, i onda se on trudi da bude neki miks, da bude mešavina španskog sistema i skandinavskog“.

„NIKADA NISAM IMAO TU PREDNOST KAO ŠTO JE IMAJU SKANDINAVCI“

(©Pickhandball)

Čini se da vam je Barselona u Segedinu zatvorila igru na Banhidija, nije bilo prostora na crti za robusnog Mađara?
„Da, nije bilo mnogo prostora. Možda smo mi mogli pametnije da igramo, pogotovo u drugom poluvremenu tih poslednjih 15-ak minuta. Opet, to što smo spremali, bio je fokus i onda smo se možda malo u svemu tome izgubili, nismo našli rešenja za neke lake golove, kao što su oni nalazili i naravno uticalo je što smo promašili ključne zicere gde smo mogli da se eventualno odlepimo na nekih 5-6 razlike. Posle meča sam razmišljao da smo možda i mogli da probamo da igramo ’sedam na šest’, jer generalno sve ove utakmice u Ligi šampiona i ove bitne mečeve u poslednje vreme što smo igrali i protiv Pari Sen Žermena i protiv Vesprema u finalu Kupa i u domaćem prvenstvu smo koristili to. Stvarno smo dobro radili taj segment igre. Čudno mi što nismo probali bar u tim nekim momentima gde gde nismo imali rešenja i gde smo nekako stali tih poslednjih 15 minuta. Možda smo mogli da promenimo ritam, da eventualno s tom igrom i malo njih da usporimo i neku tranziciju sa igračem više u napadu da dođemo do nekih lakših rešenja do pogotka. Dika Mem nam je presudio, on je klasa, uz golmana Nilsena“.

I Portugalac Luiš Frade vam je zadavao probleme na crti. Čini se da vas je Barsa dobila vašim oružjem?
„Frade je odigrao odlično, davao nam je golove, pogotovo u drugom poluvremenu. Kada imate u timu Mema, čovek će da navuče uvek dva, možda čak i tri igrača. On je svetska klasa. Stvarno je fizički dominantan, skočan, brz, ima snažan šut i stvarno je teško da se sačuva. Bio je baš čovek preokreta“.

Koliko su ti veliki igrači zaštićeni? Videli smo istog dana da je Matijas Gidsel protiv Olborga napravio sedam koraka i priznat mu je gol. Islanđanin Gisli Kristjanson je doktorirao „prevaru“ kod sudija, stalno pravi bar četiri koraka, ali mu se to ne sudi...
„Gledao sam taj Gidselov gol. Ajde da pustiš četiri koraka, na četvrti, to je okej, teško se vidi, ali sedam pustiti i da se to ne sudi, da se to ne vidi, to mi izgleda kao da sudija neće da svira. To je nemoguće da se ne primeti. I onda su meni sudili u finišu da je bio četvrti korak. Možda je i bio, ali mi nije tako izgledalo. Kada je utakmica sa mnogo tenzije, nekako me to baš nervira u poslednje vreme. I protiv Barselone, nije sporno da je ona bolja od nas, ali neke situacije... Teško je da se ne iznerviraš i ostaneš imun na to. Da, Gisliju Kristjansonu puštaju prednost stalno, a eto, to nama s Balkana fali. Izgleda mi Srbi uvek imamo još jednog protivnika, pored protivničke ekipe. Znam po sebi, retko kad dobijam tu prednost kao što imaju Skandinavci, Nemci... I tako je, kako je, moram da se borim“.

(©Pickhandball)

Kako vidite revanš u Blaugrani? Ove sezone ste sve tri utakmice sa šampionom Evrope igrali tesne mečeve, dva puta ste pali u finišu, jednom odigrali nerešeno.
„Sigurno da smo rasterećeni, napravili smo ove godine korak više u odnosu na prethodne, posle šest godina ušli u četvrtfinale Lige šampiona. Verujem da imamo šansu da se domognemo tog Kelna. To sam rekao mnogo puta, to je san svakog igrača, pogotovo bi to bio podvig za Seged koji nikada u istoriji nije to uradio. Pritisak postoji, ali mislim da treba da budemo rasterećeni jer nemamo šta da izgubimo, da probamo, pa šta bude. Mislim da će početak da bude jako bitan, taj prvi njihov udar da sprečimo i da ne bude slučaj kao u grupnoj fazi u prvom meču kad smo gubili 7-8 razlike u prvom poluvremenu, pa smo se i čak na kraju vratili, imali smo i napad za nerešeno. Mogu da se pobede, ali vidi se da koriste svaku šansu da te kazne. Čuo sam komentare sa strane, da tih poslednjih 10 minuta kada su stegli odbranu, kada je skinuo Nilsen par zicera, rešili su napad i to je to. Okrenuli su utakmicu vrlo lako, tako da izgleda kao da nismo imali šanse, a bili smo u plusu četiri gola i na kraju je bilo tri za njih. Brzo istope prednost“.

18.45: (1,50) Vesprem (8,50) Magdeburg (2,95)

Kažu da nigde nema takvog pritiska kao u Vespremu, da te on „jede“, da se stegne ruka kada se lomi... Kako je u Segedinu?
„Nisam osetio to na svojoj koži, nisam igrao u Vespremu nikada, ali po nekim komentarima i pričama nekih bivših igrača i mojih saigrača iz reprezentacije koji su igrali i koji su još uvek tamo, kažu da je najveći pritisak. Vesprem teži ka svim trofejima, pogotovo se stalno priča o toj Ligi šampiona koju nije osvojio nikada, a mnogo puta je bio u Kelnu na finalnom turniru. Mnogo veća su ulaganja u Vespremu nego kod nas, budžeti i dalje ne mogu da se porede. Imaju taj kapacitet da plate obeštećenje, da daju visoke ugovore. Eto, tako su završili Nilsena za 2026. Tako da što se toga tiče i dalje su moćni i samim tim imaju mnogo veći pritisak. Kod njih se zna da se u mađarskom prvenstvu i kupu podrazumeva da su osvojili trofej. Nema tu sad da se razmišlja kao bićemo drugi ili izgubićemo, nego je to pod obaveznom stavkom. Što se tiče pritiska kod nas, ne postoji toliko, mislim da je sve u vidu neke normale i da funkcioniše onako da je zdrav ambijent, ali naravno ljudi iz kluba očekuju mnogo. Nedopustivo je bilo što smo kiksnuli tri meča u mađarskom prvenstvu i doveli u pitanje i tu drugu poziciju i finale plej-ofa, ali je sve u našim rukama i sigurno ćemo mi to rešiti do kraja sve kako treba. Nije lepo osećaj i gorak je ukus u ustima kad izgubiš od ekipa koje treba da dobiješ 10 razlike. Tako da, naravno, ljudi iz kluba izraze neke vid nezadovoljstva“.

„REPREZENTACIJA ME JE LANSIRALA, ZNAO SAM DA ĆE DOĆI MOJIH PET MINUTA“

Kukić pravi selfi sa mladim Kraljevčanima (©MN Press)

Kako ste zadovoljni formom? Čini ste da ste od Kraljeva i meča sa Španijom ušli u ritam, kasnije sjajne partije u dvomeču sa Pari Sen Žermenom i u finalu Kupa Mađarske protiv Vesprema.
„Mogu da budem zadovoljan. Sezona je, onako, turbulentna. Imali smo uspon na početku, pa je krenuo taj mali pad pred krajem prvog dela, i onda se nastavilo i u drugom delu. Posle evropskih utakmica u domaćem prvenstvu dođe malo do opuštanja, prezasićenja i umora, pa je bila neka druga energija. Imao sam te pehove s lakšim povredama, malo ispadao iz ritma, ali eto, hvala Bogu, i dalje sam verovao u svoj rad i trud i znao sam da će doći mojih pet minuta. Tih pet minuta, da kažem, dogodio se u reprezentaciji gde sam jedan od lidera i nosilaca tima. Od mene se mnogo očekuje i toga sam svestan i naravno to sam i pokazao ponovo i prijala mi je stvarno ta uloga. Falila mi je i to da sam duže na terenu, da se osećam liderom. Te utakmice sa Španijom su me lansirale, vratile u formu i nastavilo se ovde u klubu tako da sam sada stvarno prezadovoljan. Svi su nas otpisali protiv PSŽ-a, pa i u finalu Kupa Mađarske, gde su svi pričali da će Vesprem da nas lako pobedi, da su mnogo jača ekipa, ali mi smo pokazali da to nije baš tako i da smo mi tu da mu pomrsimo račune i da se pitamo nešto u Mađarskoj“.

Na meču sa Barselonom videlo se da stalno komunicirate sa Apelgrenom, saigračem na mestu srednjeg beka Dadijem Smarasonom. Vas dvojica ste produžena ruka trenera na terenu.
„Da, mnogo pričamo tokom utakmice s trenerom, da izvršimo njegove ideje ili mi imamo neke naše. Volim da sam u toku, da pratim igru sve vreme, da vidim šta se dešava. Iz tog razloga dobijem neke ideje i volim da u toku utakmice da se prilagodim tome, da pokušamo da nađemo neku slabu tačku protivničkoj ekipi, da napravimo neke dobre stvari. Imam sjajnu komunikaciju sa Apelgrenom i saigračem Smarasonom“.

„PREVELIKA ŽELJA DA NEŠTO URADIMO NAS JE SPUTALA U MINHENU NA EP“

(Lazar u meču sa Špancima u Novom Sadu (©Starsport)

Da se vratimo na lepu, ali bolnu temu – reprezentaciju. Čini se da ste pregoreli u Minhenu prošle godine, da niste bili spremni za Evropsko prvenstvo, da je neki zenit bio godinu dana ranije u Katovicama na SP, kada se nisu poklopile kockice, a četvrtfinale je bilo nadohvat ruke. Na Evropskom prvenstvu, nesrećan remi sa Islandom, pa poraz od Mađarske, gde pivotmeni rivala daju dvocifreni broj golova, pa onakvo loše izdanje protiv Crne Gore, baraž sa Španijom na jednu loptu, neodlazak na SP, dva koraka nazad u odnosu na 2023...
„Ne znam zaista, možda smo izgorali u tome, možda jeste to SP u Katovicama bila šansa da se nešto napravi, kada smo svi bili u dobroj formi. Evropsko prvenstvo u Minhenu je bilo... Svi su očekivali da napravimo neki dobar rezultat, neki uspeh. Naravno da nismo ciljali na medalju konkretno, jer moramo da budemo realni, ali da se domognemo te druge runde, mislim da smo morali to. Imali smo i dobru grupu i mislim da smo i kvalitetom trebalo da budemo u sledećoj fazi. Prevelika želja da nešto uradimo nas je sputala, pregoreli jesmo, bili smo pod pritiskom. To je bila treća godina, treće veliko takmičenje sa Tonijem Đeronom. Opet, znalo se, osećalo se u vazduhu da njemu ističe ugovor na letu i da ako ne bude uspeha da mu se ugovor neće produžiti, da opet dolazi novi selektor. I ta utakmica sa Islandom nas je poremetila, nismo reagovali zrelo posle nje kao što je trebalo. Imali smo taj osećaj kao da smo izgubili. Da smo osvojili dva boda, kao što je trebalo, jer ono se događa jednom u 10 godina, mislim da bi nam se sve otvorilo, da bismo imali samopouzdanje, da smo već jednog protivnika eliminisali, čak bi preneli možda i dva boda. Kako je bilo u finišu, u mojoj glavi je bilo da smo pobedili. Tri gola je bilo, minut i po pre kraja. Svi smo mislili da smo slavili, da će nam to dati veter u leđa u nastavku šampionata. To je deo sporta i to se dešava. Nismo se do kraja oporavili, psihički i mentalno smo pali. Onako, baš smo bili iscrpljeni emotivno. I onda poraz od Mađara gde nismo dobro izgledali. Znali smo kako igra Ćemin tim, da će da nas napadne na crti. I nismo uspeli to da zaustavimo. On voli da ima ozbiljnog pivotmena, baš napadačkog. Šteta za taj poraz. Vratilo smo se dva koraka nazad. Žao mi je i zbog Tonija, baš mi je bilo krivo što se tako završilo. Mislim da nismo imali ni sreće, ta korona, kada smo igrali u Segedinu i SP u Katovicama, kada smo tesno poraženi od Nemačke, vodili 35 minuta protiv Norveške, a onda smo se ugasili, kao da je neko pritisnuo dugme. I posle eliminacije od Španaca u baražu, zaslužili smo tu specijalnu pozivnicu od IHF-a, ali je Švajcarska dobila, a znamo kako stvari funkcionišu, pogotovo u svetu rukometa“.

Sada je opet novi početak, po ko zna koji put kada je srpski rukomet u pitanju. U Srbiji ako ne osvojiš medalju, kao da nisi ni igrao. Tako je u svim sportovima. Dolazi Raul Gonzales od 1. jula. I od njega se mnogo očekuje. Kako gledate na taj novi momenat Orlova, da li je sada san o medalji dalji nego recimo pre tri godine?
„Ne znam da li je sada realnije, ali borićemo se za to. Dolaze mlađi igrači u reprezentaciji, to je prirodno. Ali, i oni moraju da se bore za minutažu u svojim klubovima i jako je bitno da tu imaju zavidnu ulogu i da budu lideri. Kad pogledamo sve velike reprezentacije, ti igrači su u svojim klubovima lideri, igraju ozbiljne utakmice, da li je to Bundesliga, Liga šampiona, čak i ta Liga Evrope, to je dobro takmičenje i može se doći tamo do samog kraja i steći dobro iskustvo. I drugačije je kad imaš već takve igrače koji igraju te eliminacione utakmice u evropskim takmičenjima. Samopouzdanje se u reprezentaciji stiče pre svega igrama u klubovima“.

Da li ste pričali o Srbiji sa Raulom Gonzalesom?
„Ne, nisam. Videli smo se sada u Segedini i Parizu kada smo igrali u plej-ofu, pozdravili se, ali mislim da i Raul čeka da završi obaveze u Pari Sen Žermenu da bi se okrenuo obavezama sa Srbijom. Marsenić mi je mnogo toga lepog rekao za njega. Verujem da ćemo dobro da sarađujemo“.

„VIDIM SEBE JEDNOG DANA U DRESU PARTIZANA, VOLIM TAJ KLUB“

Kukić u dresu Partizana (©MN Press)

Kada smo kod kapitena reprezentacije Mijajla Marsenića. On je pre više od dve godine rekao da „moli Boga da ga neko zove iz Partizana“, da se napravi ozbiljna priča, da ne bi imao ništa protiv da se vrati u Humsku i tu završi karijeru. Igrate na top nivou, sada to nije realno, ali da li sada možete da zamislite onaj svoj san o igranju opet u voljenom crno-belom dresu?
„Nisam do sada javno to rekao, ali da, vidim sebe jednog dana u dresu Partizana. Naravno, treba da se mnogo toga poklopi, da se napravi takva situacija u klubu, da bude dobrih igrača, da se sastavi ekipa od bivših rukometaša koji smo igrali u tom klubu dugo godina i koji ga osećamo. I ono što je najvažnije da smo na nekom top nivou, da se igra recimo Liga šampiona. Ko ne bi voleo da igra Ligu šampiona sa Partizanom, recimo u punoj Areni, ili makar u Pioniru? Svi mi koji smo nekada igrali za Partizan, volimo ga. Ima li šta lepše nego živeti u svojoj kući u Beogradu, pored svojih voljenih i još u klubu za koga navijaš? Kada gledam košarkaše Partizana u Areni, pomislim često kako bi bilo lepo da i rukomet bude na tom nivou. Dobro, ne mora da se napuni Arena, ali Pionir bar. I sada, kada je trebalo da se igra sa AEK-om, bila je fantastična atmosfera na Banjici. Košarka je to uspela, pune su tribine. Mora i reprezentacija da privuče publiku nekim uspesima, to vuče onda i mlade da se bave ovim sportom, a samim tim bude i veća zainteresovanost ljudi za rukomet. Kada sam bio poslednji put u Srbiji, prišlo mi je nekoliko dečaka i prepoznalo me. To mi je baš imponovalo. Naravno, u Segedinu je to česta situacija, u Beogradu baš i nije. To je san mnogih od nas da se vratimo kući da igramo. Ali, ponavljam mora da se stvore uslove za to i poklope neke stvari“.

Kažu da je jedna Panterova plata iz Partizana bila dovoljna za dobar godišnji budžet rukometnog kluba, trofeje i pune tribine?
„Pa eto, to bi bio budžet za Ligu Evropu. Posle dođe i Lesorova plata i eto Lige šampiona. Nije to možda realno sad, ali ne vidim da je nemoguće da se dogodi u budućnosti“.

„MLADI MORAJU DA SE IZBORE ZA MINUTAŽU PRVO U SVOJIM KLUBOVIMA“

Da se vratimo na reprezentaciju. Tu ste Dejan Milosavljev, Dragan Pešmalbek i vi iz srednje generacije, koji ste motori Orlova, uz nešto iskusnije Marsenića, Đukića, Vanju i Nemanju Ilića, Pušicu, Cuparu... Fali i napredak mlađih, a čini se da njega baš i nema. Miloš Kos ima turbulentu sezonu, Stefan Dodić je često van stroja, muči se i dalje s kolenom, Nikola Zečević tek ove polusezone nema problema s povredama. Luka Rogan ne igra mnogo u Bundesligi... Tu su i nešto stariji Uroš Kojadinović i Milan Jovanović. Uroš Borzaš i Marko Milosavljević stagniraju...
„Da, moraju oni da napreduju, da igraju što više, da budu lideri u svojim klubovima. Žao mi je što vidim da imaju probleme, ali to su momci koji talentom zaslužuju šansu kao što je Stefan Dodić, da se nađe u nekom velikom klubu koji je na evropskoj sceni, ali sigurno i te povrede su ga sprečile. Nije ga sreća pogledala, ali hvala Bogu, vidim, vratio se. Mislim da je i dalje svetla budućnost pred njim, da će pronaći put i da će igrati u Ligi šampiona. Kos je dobio priliku da igra Bundesligu, najjači šampionat na svetu i nadam se da će se i on izboriti tamo i da će pružati dobre partije, da će dobiti dobru minutažu i postati lider tima. I Marko Milosavljević nije imao sreće s klubom, sa trenerom koji ga nije više koristio. Sada prelazi u jedan stabilan klub u Švajcarskoj, Kriens Lucern. Kada pogledam te momke, i fizički su stasali i sa više iskustva mislim da mogu dosta da nam pomognu i da će se u budućnosti još više očekivati od njih, uz nas par, da kažem, starijih, iskusnijih igrača“.

Vaša karijera je možda i putokaz za mlade, da ne treba preskakati razrede, da ne može ništa preko noći. I nekadašnji reprezentativac Srbije Nenad Vučković je otišao u Bundesligu sa 28 godina, iako je mogao ranije, ali smatrao je da nije bio spreman za najjači šampionat na svetu. Da li mlađi traže savet, da li možete da ih usmerite da nije baš novac najvažniji? Taj međukorak je recimo falio Marku Milosavljeviću kada je prelazio iz Ademara u Nant. Velika je razlika između sedme ekipe u Španiji i učesnika Lige šampiona.
„Odabir kluba je važan. I naravno, tu ulogu imaju i menadžeri, gde moraju da stanu uz igrača, da ga savetuju, da prate njihov razvoj i da vide šta je najrealnije i najbolje za njega, a ne da mu laskaju i pričaju bajke. Moj prvi korak je bila Španija. Te polusezone sam eksplodirao u Srbiji u dresu Partizana. Stvarno sam igrao neverovatno i meni se tada otvorila La Rioha. Povredio im se igrač i moj menadžer i prijatelj Marko Vukčević mi je pomogao u tom momentu stvarno više nego bilo ko. Bio mi je kao brat. Nešto pre toga sam izgubio oca i sve i to je bila Božja volja da baš odem tamo. Nisam srljao, bio sam svestan da sam tek na početku, da moram da se razvijam i da to sve treba da ide postepeno, da budem strpljiv i našao sam se u pravim rukama gde sam proveo stvarno kvalitetne godine, naučio mnogo toga, stasao i kao mlad igrač stvarno je bila privilegija otići u tada i dalje jaku Asobal ligu. Nije mi ta finansijska strana bila presudna, otišao sam u La Riohu za smešan ugovor. Neki igrači u tim godinama već sad razmišljaju, pa to je malo para...“

Kukić na meču protiv Nemačke u Katovicama 2023. (©Starsport)

Šta biste sada savetovali mlađe nade, Zečevića, Kosa, Dodića, od kojih očekujemo zvezdane visine?
„Mogu da im dam savet, da popričam sa svakim i vrlo rado bih svakom pomogao, ali na kraju svako donosi odluku i radi ono kako misli da je najbolje za njega. Naravno, tu ima i, kao što sam rekao, uticaja i menadžera, roditelja. Imam taj osećaj da sad mladi igrači nekada možda više trče za tom nekom slavom ili možda novcem, da se što pre osiguraju. U neku ruku to i razumem. Kada samo pravio taj prvi inostrani korak znao sam da samo treba da odem iz Srbije, iz Partizana, iako je bilo teško. Znao sam da je to cena koju ću platiti da bih uspeo, da bih naučio taj evropski rukomet, pogotovo taj španski sistem. I posle je sve stvarno išlo postepeno. Mnogo je bitno da budeš svestan sebe, vrlina, ali pre svega mana, da budeš realan. Mogu ja da mislim da mogu da igram trojku u odbrani, ali realno ne mogu“.

Primer Uroša Kojadinovića je pozitivan.
„On je po meni napravio super stvar. Finansijski neću da ulazim, to su privatne stvari, ali igrački je otišao u ozbiljan, stabilan klub u Francuskoj koji je pri vrhu, kod odličnog trenera, našeg Denija Anđelkovića koji radi odličan posao tamo, posvećen je rukometu, igračima i timu i mislim da je to njemu dobar korak i samo da ga posluži zdravlje i da bude išao postepeno, da će doći i bolji klubovi“.

„BUNDESLIGA? MOŽDA JEDNOG DANA... BILO JE PRIČA ZA BERLIN, MAGDEBURG I MELSUNGEN“

Da li vas vuče Bundesliga? Kažu da je najteža za igranje. Svi koji su u Nemačkoj kukaju na gust raspored, paklen tempo, ali teže da kada jednom uđu, da tu ostanu što duže?
„Bilo je priča za Berlin, nešto ranije Magdeburg, prošle godine i Melsungen je bio u igri. Što da ne, igrao bih u Nemačkoj za neki klub koji se bori za vrh, ima ambicije da igra Ligu šampiona... Pratim Bundesligu, vidim da Banda i Marsa igraju sjajno, da su blizu titule. Ko ne ne bi voleo da igra recimo sa Gidselom u timu...“

Mađarsko prvenstvo sve jače. Pojavio se Đer kao nova snaga, Ferencvaroš je sve bolji, Tatabanja je u padu...
„Kod nas nema opuštanja sada. Imali smo te kikseve, pa nam je sada do kraja ligaškog dela sezone svaka utakmica kao finale, ne smemo da gubimo bodove ako želimo da igramo finale plej-ofa sa Vespremom. Liga je takva, da ako igramo kako znamo, onda možemo da dobijemo ekipe i sa dvocifrenom razlikom. Neke ćeš i utakmice dobiti ako si opušten, ali možeš da se oklizneš i da kiksneš vrlo lako, što smo osetili na svojoj koži. Rukomet je dosta napredovao, mađarski klubovi ulažu mnogo, to se vidi i u ženskom konkurenciji. I evo sada se pojavljuje nova ekipa iz druge lige, iz Budimpešte, koja ima velike ambicije“.

Gde ćete ove godine da budete sa saigračima iz reprezentacije na „tim bildingu“?
„Poslednjih leta smo nešto pravili, sada još nije u planu, ali možda budemo nešto organizovali na par dana da se malo družimo. Što da ne, uvek prija provoditi vreme sa saigračima iz reprezentacije“, zaključio je Kukić.

LIGA ŠAMPIONA – ČETVRTFINALE (REVANŠI)

Sreda

Olborg – Fihse Berlin 36:40 (20:21), prvi meč: 29:37

Sporting Lisabon – Nant 30:32 (15:16), prvi meč: 27:28

Četvrtak

18.45: (1,50) Vesprem (8,50) Magdeburg (2,95), prvi meč: 26:26

20.45: (1,17) Barselona (12,0) PIK Seged (6,25), prvi meč: 27:24

***kvote su podložne promenama