Hajrá Szeged – grad u kome je rukomet stvar kućnog vaspitanja

Posle geografije da se vratimo na rukomet. U ovom gradu je on sve, prioritet za građane ovog pitomog, mirnog mađarskog grada, trećeg najnaseljenijeg mesta u susednoj nam Mađarskoj.

PIK Seged je religija za žitelje ovog grada koji je devedesetih godina bio omiljeni za Srbe zbog šverc tura. I sada je mnogo jeftiniji od Srbije, posebno kada je u pitanju hrana. Ovde se za Seged navija od 7 do 107 godina. Bar svaki drugi posetilac prve utakmice četvrtfinala EHF Lige šampiona protiv Barselone bio je u dresu kluba za koji igra veoma uspešno od prethodnog leta i srpski as, srednji bek Lazar Kukić.

Slično kao u nemačkoj kulturi odlaska na stadione i u dvorane, nema crnih Ultras majica, svi su u bojama svog kluba i to dresovima rukometnog kluba (ne može u PIK Areni da zaluta neki fudbalski tima koji je u drugoj ligi naših severnih komšija). U Srbiji je to nezamislivo, a i postavlja se pitanje gde ima da se kupi recimo dres Partizana ili Vojvodine, dva najveća rukometna kluba u Srbiji trenutno? U Segedinu svi su u plavom, i gospođa od više od 70 godina i onaj klinac od sedam, svi imaju dresove rukometnog kluba, čeda Segedina. Često i kompletne porodice u plavom dolaze da gledaju omiljeni klub kao kao kada bi se izašlo na večeru ili otišlo u pozorište. Rukomet je u ovom gradu i porodična tradicija.

Tako je odavno, nije samo ove sezone to slučaj, kada tim ima bolje rezultate nego prehodnih. Stigao je posle šest godina do četvrtfinala Lige šampiona, pre desetak dana je pobeđen Vesprem u finalu Kupa Mađarske u Tatabanji. Posle prvih 60 minuta dvoboja sa Barselonom, Katalonci imaju tri gola viška. Mogao je i da padne moćni branilac krune šampiona Evrope, ali niko iz velelepne PIK Arene, svih 8.000 gledalaca, nije nezadovoljan napustio dvoranu.

Poklič Hajrá Szeged (iiti kako Mađari kažu Ojra Seged) čuo se svih 60 minuta, vatreno se bodrio tim Mikaela Aplegrena. Skandiralo se i našem Lazaru Kukiću, najviše starosedeocu i ljubimcu navijača, Hrvatu Mariju Šoštariću (“Super Mario, Super Mario…”).

Bilo je zanimljivo videti čovek srednjih godina obučenog u toreadora koji je bio prava selfi atrakcija ili bakicu koja je donela zastavu Reala, da malo napakosti eskpediciji Barse.

(©Mozzart Sport)

San za svakog rukometaša je da igra u Segedinu, posebno je idila za igrače s Balkana, Srbe, Hrvate i Slovence. U prošlosti nikada nije bilo bez naših, od Vladana Matića, Nenada Puljezevića, Danijela Anđelkovića, Petra Nenadića, do kasnije Bogdana Radivojevića, i sada Lazara Kukića koji je potpisao trogodišnji ugovor i igra možda u životnoj formi pod komandom novog trenera, Šveđanina Mikaela Apelgrena posle duge i ne tako uspešne ere od skoro decenije Španca Huana Karlosa Pastora.

Godinama u senci Vesprema, Seged kao drugo mađarsko rukometno čedo pokušaće u narednim godina da se prvi put probije na finalni turnir Lige šampiona u Kelnu, a i da napadne krov Evrope. Pre tri i po godine, otvorena je fantastična, ultramoderna i višefunkcionalna PIK Arena sa nešto više od 8.000 mesta. Milina je s tribina gledati spektakl kakav organizuju Mađari, sa propratnim manifestacijama, sve u službi promocije rukometa i kluba.

Grad i žitelji ovog mesta žive za rukomet. U kopu iza gola nije samo mlađa populacija nego svi uzrasti navijaju, ne štede se grla i dlanove. Nema baklji, uvrede za protivnika, samo podrška rukometne publike koja poznaje do tančina ovaj prelepi sport. U istom rangu po fanatizmu i pripadanju klubu možda možemo da pričamo samo o Bitolju u Makedoniji, Kjelceu u Poljskoj ili čuvenom divu Kilu u Nemačkoj.

Dvorana pruža sve da ne žalite novac (najeftinija ulaznica za meč sa Barselonom je bila 15 evra, a bile su ulaznice i tri puta skuplje za donji nivo, bliže terenu). Kao na zapadu možete da pazarite dresove, majice voljenog kluba, popijete i pojedete nešto tokom meča ili na poluvremenu, kada se cela dvorana brzo isprazni, izađe u hodnike da malo predahne i cugne neko pivo (doduše bezalkoholno) ili pojede neki sendvič i perecu. Ima i besplatnih promocija, ne mora sve da se plati. Iza kluba stoji moćni prehrambeni mađarski gigant PIK, pa su tu čuvene kobasice i ostale veoma ukusne suhomesnate đakonije.

(©Mozzart Sport)

Stepenice tokom meča su slobodne, svako sedi na mestu koje je kupio. Ne moraju na poluvremenu da se ostavljaju stvari jer na vašu kupljenu kartu neće niko da sedne. Doduše, tako je u većini zemalja, mada ne i u Srbiji. Ako neko i bude na stepenicama, tu su redari da ga sklone sa ulaza.

Posle utakmice svi igrači Segeda su dugo ostali da pozdrave navijače, da im se zahvale za veliku pomoć. Nema sumnje da će bar 100-200 da se uputi i na gostovanje kod Blaugrane s verom u čudo naredne srede u Barseloni. Lazar Kukić je posle utakmice ostao na poluvremenu bar 15 minuta, slikao se s navijačima, potpisivao autograme, pravio selfije. Biti rukometaš Segeda je ovde čast i privilegija.

Rekli bismo za Srbe nema boljeg kluba na svetu od Segeda. Kada se upadne u nostalguju za otadžbinom, Srbija je na desetak minuta autombilom.
“Kad nemam vremena da dođem do Beograda, skoknem do Subotice. Nemam ni osećaj da sam u inostranstvu”, istakao je Kukić.

Seged je odlična destinacija za najbolje rukometaše planete. Sada je kao Ujedinjene nacija ili Legija stranaca. Osim četvorice Mađara, pomenutog Srbina Kukića, tu su dvojica Hrvata, Mario Šoštarić i Marin Jelinić, Slovenac Borut Mačkovšek, brojni Skandinavci – Islanđanin Dadi Smarason, Norvežanin Magnus Abelvik Red, Šveđanin Tobijas Tulin na golu, dvojica trenera iz Švedske, glavni Apelgren i pomoćnik, nekadašnji as ovog kluba Jonas Kalman, zatim Austrijanac Sebastijan Frimel, Francuz Žeremi Toto, Rus Gleb Kalaraš i Španac Imanol Garsijandija.

Nije lako Skandinavce privući u mađarski grad, ali je Seged jedan od pet-šest najplatežnijih klubova na svetu. Ovde rukometaši zarađuju daleko iznad proseka, pa će tako od naredne sezone plavi dres Segeda da nosi i čuveni Šveđanin, dvostruki MVP evropskih prvenstava Jim Gotfridson koj stiže posle skoro decenije u Flensburgu.

Rukomet u Mađarskoj ima status nacionalnog sporta (kao i vaterpolo, kajak, plivanje i mačevanje), potpomognut je dobro od strane države. Zasad, rukometašice imaju više uspeha, Đer je višestruki šampion Evrope, branilac pehara ove godine u Ligi šampiona. Ferencvaroš je nova snaga, da ne pričamo o Vespremu koji godinama ima najveći budžet na svetu, ne štede se miloni u gradiću u blizini jezera Balaton kako bi se osvojila premijerna Liga šampiona.

Seged ima odličan tim, u usponu je sa Apelgrenom, tvorcem projekta, novu dvoranu, navijače i grad koj žive rukomet, organizacioni i finansijski ovde nema problema, pa treba očekivati još veća imena u budućnosti u gradu na Tisi i više pehara i radosti.

Ako volite ovaj sport, a u Srbiji dugo nemate prilike da gledate velike utakmice Lige šampiona, Seged je najbliža i najpoželjnija destinacija gde se igra najbolj svetski klupski rukomet. Nećete se pokajati.

Hajrá Szeged!