INTERVJU – Dušan Mandić: Svima fali zlato zbog nas! Nema kalkulacija, hoćemo da budemo najbolji

Ko odluči da se bavi sportom, ima jedan san – da se makar jednom pojavi na Olimpijskim igrama. Ko se sa istih vrati sa medaljom, ima specijalan status u narodu, drugačije ga gledaju ’kod kuće’. Onaj koji na najveće takmičenje ode tri puta i svaki put se vrati sa odličjem – ide u besmrtne. Njega će pamtiti istorija.

Zanavek će ostati zapisano da je Dušan Mandić srpskom vaterpolu i sportu u celini podario dva olimpijska zlata i bronzu, da je bio deo generacije koju su se bojali, od koje su se sklanjali i koja je osvojila – sve. Držala je svet na dlanu. Ali, većinu saboraca iz tog tima može da nadmaši i u Parizu postane prvi Srbin – računajući i nekada veliku državu – sa tri najsjajnija odličja na Olimpijskim igrama. Zajedno sa Nikolom Jakšićem i Savom Ranđelovićem može da ispiše nove stranice srpskog sporta.

Olimpijske igre u Parizu biće četvrte za Dušana Mandića i po mnogo čemu razlikovaće se od prethodnih. U Londonu je bio dete, tek se probijao; kada je u Rio de Žaneiru osvojeno prvo olimpijsko zlato, bio je ’tajno oružje’ Dejana Savića od četvrtfinala; a u Tokiju neko na kome se zasniva igra. Sada je na njega došao red da povede novi tim, da pokuša da ga ostavi na visinama na kojima je već osam godina. U njegovim rukama je baklja što obasjava put, ali i srpska trobojka.

Pripala ti je uloga barjaktara na otvaranju Olimpijskih igara u Parizu sa Majom Ognjenović, koliko ti to godi?

„Ukazana mi je velika čast, osećam ponos, ali sa druge strane osećam i obavezu. Stvarno sam dugo u reprezentaciji, mnogo toga sam joj dao i ona meni, i to je uzajamni odnos. Trudim se da ne razmišljam puno o tome, da mi ne odvuče misli, da ostanem fokusiran na ono što je zaista bitno, a to su utakmice, treninzi i priprema“, počeo je Dušan Mandić razgovor za Mozzart Sport.

Ne postoji nijedan srpski sportista koji je osvojio tri olimpijska zlata. U celoj istoriji jugoslovenskog olimpizma jedino Leon Štukelj, posle njega niko. Ni u zajedničkoj zemlji, ni kasnije. Milica Mandić, Sava Ranđelović, Nikola Jakšić i ti imate dva zlata. Jesi li razmišljao o tome?

„Provukla mi se ta misao, ali sve to odvlači fokus. Ovo jeste pozitivna misao, međutim, na njoj ne smem previše da se zadržavam. Svi želimo da dođemo do tog cilja, ali vodeći se iskustvom i svime što sam doživeo i proživeo proteklih godina, razmišljam samo o narednom treningu. Čak ne razmišljam ni o Japanu, jedino o večerašnjem treningu i želim da ga odradim najbolje što mogu. Bukvalno korak po korak. Ima toliko stvari koje mogu da ti okupiraju misli, da bude: ’Šta ako ovo, šta ako ono... Bilo bi dobro da se ovo ili ono desi’. Još ako krenemo da gledamo drugu grupu, gde se ne zna ko će biti četvrti i prvi, da se bavimo kalkulacijama, to te odvlači od stvari koje treba da radiš. Treba da se usredsredimo na elemente igre, na ono što nam trener kaže. Dugo smo u sportu, svi znamo šta nam je potrebno u određenom trenutku, šta treba da uradi kako bi se najbolje osećao kada je najpotrebnije, tako da je to lepa misao. Ali, isuviše je daleko da bih razmišljao o tome. Sa verom i lepim osećajem idem u Pariz“.

Jednoga momenta je u Riju delovalo da će biti potop, izvukli ste se iz krajnje neugodne situacije. Bilo je i poraza u grupnoj fazi u Tokiju, prošli ste kroz teške trenutke. Koliko sada iz tebe govori iskustvo sa prethodnih Olimpijskih igara?

„Iskustvo iz Rija mi je dosta pomoglo i u Tokiju. Ne samo meni, nego svima. A, sada će mi sva ta prethodna sigurno pomoći u Parizu. U Riju je slutilo na najgore moguće, bukvalno smo mogli u grupi da ispadnemo. Jedva smo je prošli, odblokirali smo se svi od četvrtfinala. Bili smo mirni u nastavku, a bili smo i u Tokiju. Nismo imali zavidnu igru, izgubili smo od Španije, ubedljivo od Hrvatske u grupi, ali smo svima poslali poruku dominantnom pobedom nad Australijom, koja je dobila Hrvatsku. Bila nam je to najvažnija utakmica u grupi. Tako da je najbitnije proći grupu, sada možda i najviše, više nego u Riju i Tokiju. Apsolutno je nebitno koliko poraza i pobeda, samo da prođemo u četvrtfinale. I da se dižemo iz utakmice u utakmicu, malo pomalo. Ne moramo da blistamo. Na Svetskom prvenstvu u Dohi smo imali fenomenalnu, besprekornu utakmicu protiv Crne Gore, a onda je usledio pad protiv Amerike i izvukli smo utakmicu zato što je suđen brutaliti, koji smo uspeli da iskoristimo, a danas ni to nije lako, jer i kada se dobije – ne mora da znači ništa“.

NEMOGUĆE JE DA SI NON-STOP NA VRHUNCU, ALI DOSTA ĆEMO SE MI PITATI U PARIZU

(©Reuters)

Svi znamo kako su se prethodne Olimpijske igre završile. Ovo je nov tim, nova generacija, toliko velikih igrača je otišlo, promenio se i selektor, i na tebi je sada da vučeš. Koliko je tebi bilo teško da kreneš ispočetka?

„Dosta stvari mi se izdešavalo na reprezentativnom i klupskom planu, promenio sam se, sazreo i shvatio neke stvari. Osećao sam pritisak svega toga na prethodnim takmičenjima, ali naučio sam da se nosim sa tim i smatram da se sve dešava sa razlogom, da se ništa nije slučajno desilo. U ovoj fazi života sve je leglo na svoje mesto, sve je kako treba. Ako su svi ovi rezultati u protekle tri godine morali da se dese da bismo napravili značajan i veliki uspeh u Parizu, rekao bih: ’U redu! Ajde, neka bude tako. Ne moramo ništa od Tokija do Pariza da osvojimo. Ali, hajde tamo stvarno da budemo pravi, da budemo najbolji’. Sastav se menjao, ekipa se tražila, trener se promenio... Sve to utiče. Mislim da sam veoma realan i objektivan. Došlo je do velike smene, ali takođe su se drugi mnogo popravili. Italija, Španija, Mađarska, Hrvatska, Grčka – sve su to reprezentacije koje kada bi igrale za titulu pet mečeva, svaki put bi bio drugačiji rezultat. Konkurencija je ogromna. Ne želim da zaboravim Ameriku, koja je izuzetno jaka, dobila je Hrvatsku na pripremnom turniru. Tu smo i mi i Crna Gora. Nemoguće je da si non-stop na vrhuncu. Mi smo vezali sedam ili osam godina na vrhu, ako govorimo samo o vremenu kada sam ja došao, od 2012. godine, a i pre toga su pravljeni veliki uspesi, koje sam kao klinac gledao i mnogi igrači su mi bili idoli. Ne možemo uvek da osvajamo i sada nismo u favorizovanoj poziciji, više nije da se samo mi pitamo. Ali, smatram da je dosta do nas, treba da se poklope kockice, da budemo smireni, da imamo želju, volju, da ne odustajemo nijednog momenta. Ako budemo takvi, imamo čemu da se nadamo“.

Tihi vođa Nikola Jakšić: Stav i mentalni sklop bitni, sve što je bilo – sada ništa ne znači

Optimističan si pred Olimpijske igre u Parizu, koji je razlog? Šta je to drugačije u odnosu na prethodne mesece i godine od Tokija i jesi li stava da je dobra stvar za Srbiju što kreće od uslovno slabijih protivnika?

„Treninzi, atmosfera, a pre svega zalaganje svih. Na svakom treningu. Ne mogu da se porede ove pripreme sa pripremama za Dohu i Zagreb. U Fukuoki nisam bio, pa ne želim da pričam. Najviše sam zbog toga optimističan. Video sam ko šta može, koliko želi i to me raduje. Što se tiče grupe i utakmica, prve dve su nam najbitnije. Igramo u terminu od 12.00 i ranije, zato u poslednjih 20 dana tada i treniramo, zbog tih utakmica sa Japanom i Australijom. U glavi sam se postavio da je raspored dobar, tako sam to optimizovao. Treba da se usredsredimo i idemo korak po korak. Grupa je teška, neizvesna. Bez obzira što svi misle da Australija i Japan neće proći dalje, mogu nekome da pomute računicu, pa i najboljima u grupi“.

Od 2000. godine vaterpolo reprezentacija je sa svakih Olimpijskih igara donela medalju. U muškim kolektivnim sportovima to su uradili jedino još Amerikanci u košarci. Je li to pritisak, obaveza?

„To je velika stvar, veliki rezultat, dosta toga govori. I o tome sam razmišljao, provuklo mi se kroz glavu. Oseća se težina kad god se izgovori rečenica da vaterpolo ima medalju do 2000. godine. Dug je to period, mnogo igrača je prošlo, država se promenila. Nadam se da ćemo nastaviti niz. Bože moj, šta god da se desi, nadam se da ćemo se ponosni vratiti iz Pariza. Time se rasteretim. Da mi damo sve od sebe, da uradimo što je do nas. Siguran sam da ćemo dobiti ono što zaslužujemo“.

OLIMPIJSKE IGRE SU VRH SPORTA, TU SU NAJBOLJI NA SVETU, NEMA DALJE OD TOGA

(©MN Press)

Šta je to toliko specifično za Olimpijske igre? Igraju se na četiri godine, ogroman broj velikih sportista nikada nije osvojio zlato. Na osnovu iskustva, šta ih tako posebnim čini?

„To je vrh samog sporta. Nema dalje. U svemu u životu ima nešto iznad, nešto skuplje. Iznad popa ima pop. Olimpijske igre su kruna za sportistu, jedino što možeš je da ih osvojiš još neki put. Tu su svi najbolji na svetu, treba doživeti olimpijsko selo, taj duh. Meni će ovo biti četvrte Olimpijske igre i radujem se celom tom boravku u selu, energiji, praćenju drugih sportove i dešavanja, kojih je mnogo u kratkom periodu. Svi mi volimo sport, pa nam dođe kao razbibriga, sklonimo se od ovog našeg. U drugim sportistima možeš da nađeš inspiraciju. Uvek smo se bodrili i podizali. Kada neko od naših osvoji prvu medalju, svima da elan, onda kažemo: ’Super! Idemo i mi’. Lakše je nego kad se kod drugih dižu brojke, a kod nas ne. Imamo dosta sportova koji se igraju do samog kraja – odbojka, košarka, vaterpolo. Na početku su džudisti, strelci, kajakaši, to ide prvo. Oni mogu da nas podignu. Sam boravak tamo je sjajno iskustvo, upoznaš druge ljude. Stvarno se radujem i živim olimpijski duh. U olimpijskoj godini se posebno spremam“.

Miloš Ćuk: Osetio sam obavezu da pomognem Srbiji da se vrati gde pripada

Na Olimpijskim igrama si se prvi put pojavio u Londonu, imao si zapaženu ulogu u Rio de Žaneiru i Tokiju, osvojio tri medalje. Šta ti se duboko urezalo u sećanje, koji su najupečatljiviji momenti koje pamtiš?

„U Londonu pobeda protiv Crne Gore za bronzu, ta pobeda je bila izuzetna. Prvo veliko takmičenje i ona mi je najupečatljivija sa tih Olimpijskih igara. Specifična utakmica, mnogo isključenih igrača, gubili smo tri razlike na četiri minuta do kraja. Neverovatan povratak. Iz Rija kompletan put, niko nije imao olimpijsko zlato, svima nam je nedostajalo. Nosili smo ogromno breme favorita i bio sam povređen. I te kako je bio upitan moj odlazak na Olimpijske igre u Rio. Nije bilo lako, mesec i po dana pred Rio sam bio pod antibioticima, ležao sam, dogovor je bio sa Dejanom da se spremim za četvrtfinale. Rekao mi je: ’Potreban si mi od četvrtfinala’. Kada je taj meč došao, na uvo mi je šapnuo: ’Mali, vreme je’. Verovao je u mene. Da nije, verovatno ne bih ni bio na tim Olimpijskim igrama. Pamtim kako smo se opustili, kako smo sve dominantno pobedili i to kako su nas se plašili, kako su nas izbegavali. Tamo mi je Boba Nikić dao krompir da čuvam i čuvao sam ga dve ili tri godine. Ni on u tom trenutku nije znao šta da radi, gledali smo kako da malo skrenemo misli. A, u Tokiju definitivno utakmica epska utakmica sa Španijom, ona VAR odluka. Pamtim taj preokret i odbranu protiv Italije u četvrtfinalu sa tri igrača manje, to mi je lepa slika. Takođe i pred finale kada smo svi gledali poruke naših najdražih – familije, braće, drugova, kumova. Dejan nas je baš iznenadio. I svako to finale ostaje u sećanju“.

SVIMA FALI ZLATO ZBOG NAS, BIĆE NA VELIKOM TESTU, A SITUACIJA SA PRO REKOM IM OTEŽAVA

(©AFP)

Jedna bitna promena desila se u svetu vaterpola pred Olimpijske igre u Parizu, moćnog Pro Reka više nema. Svi igrači su slobodni, mogu da napuste klub, ali najbolje evropske ekipe su već zatvorile sastave i pitanje je koliko novca će moći da dobiju. Sigurno ne koliko u italijanskom gigantu. Dobro znaš kako je to kada je budućnost neizvesna, kada je upitno šta nosi sutra, koliko to može da utiče na Italiju, pa i ostale reprezentacije čiji nosioci imaju ugovore sa najtrofejnijim klubom? Ispostavilo se da je pozitivno to što trenutno nijedan srpski vaterpolista nije u Pro Reku.

„To je za nas dobro, što smo u situaciji da niko od nas nije izgubio klub. Ali, ogroman šok je za svetski vaterpolo to što se dogodilo sa Pro Rekom, a onda je to šok i za sve te sportiste. Tamo igra cela reprezentacija Italije, u svakoj bitnoj reprezentaciji postoji jedan uzdrmani igrač za koga je pitanje da li je našao klub i kada će da ga traži, da li će 100 odsto biti posvećen Olimpijskim igrama ili će u međuvremenu da traži klub. Takođe i kakve će mu šanse biti kad se završe Olimpijske igre, pa tek onda da ulazi u priče sa ostalim klubovima i da pregovara. Sve su to stvari koje ulivaju nesigurnost, sumnju, anksioznost, i to može da dođe do izražaja u ključnim momentima na Olimpijskim igrama. Svima fali olimpijsko zlato zbog nas, to je prosto i jasno, i sve te velike reprezentacije će biti na velikom testu. Vrlo dobro znam i sećam se koliki je to pritisak. Kada smo bili u Riju, mi smo bili izraziti favoriti i osećali smo veliki pritisak i teško se nosili sa tim. Videćemo kako će se oni postaviti. Nije dobra situacija i neće biti lako. Granados je u Španiji, Zalanki u Mađarskoj, Kakaris u Grčkoj, cela Italija – to su sve reprezentacije koje žele zlato. Nije mi nimalo drago, žao mi je što se to dogodilo sa Pro Rekom. Mene jako lepa osećanja vezuju za taj klub, značajan deo života sam proveo tamo. Svakome je san da ode u Pro Reko da igra. Kada si mali, kada shvatiš da možeš da igraš vaterpolo, to ti stoji u glavi, imaš san da igraš u Pro Reku. Koji će to sad klub da bude – videćemo. Biće teško starijim igračima koji su izgubili klub, puklo je kao grom iz vedra neba, stvarno će biti teško“.

Uroš Stevanović: Ne može neko da se uči na Igrama! Mi ne branimo, već napadamo zlato

Koliko u dogledno vreme krah Pro Reka može da utiče na vaterpolo i na koji način?

„Može dosta, i pozitivno i negativno. Sve ima dve strane, zavisi kako se gleda. Negativno je da je najveći i najtrofejniji evropski klub nestao dok pukneš prstima. Hajde da ostavimo još malo otvoreno da li će se nešto desiti, da li će se nekako spasiti, ali za sada, kako stvari stoje na današnji dan, vrlo je neizvesno. Može da se desi da padnu plate svim igračima. Pozitivna stvar koja može da se desi je da se sad otvore drugi italijanski klubovi koji su se svih ovih godina stiskali, a možda i evropski, jer nisu hteli da ulaze u takmičenje sa Pro Rekom, pošto su znali da ne mogu da pariraju tim ugovorima. Daj Bože da se desi da italijanska liga bude kao pre 20 godina. Tada su bili jaki Savona, Posilipo, Breša, Pro Reko... I to može da se desi, a opet, pretpostavljam, da će tri ili četiri jaka evropska kluba pokupiti jednog do dva igrača. Liga šampiona će biti konkurentna i jaka, iako će svima biti čudno da igraju bez Pro Reka, biće to prvi put posle 2013. godine. S tim što se tada blaža situacija desila, igračima je ponuđeno da mogu da ostanu za manje para, klub je nastavio da živi. Sada je potpuno nestao, proglasio je bankrot ili likvidaciju. Videćemo šta nosi sutra, ali ne dopada mi se što se ovo desilo. To pokazuje da je sve vrlo nestabilno“, završio je Dušan Mandić razgovor za Mozzart Sport.