Dušan Mandić na Maunt Rašmoru srpskog sporta

Imaju Amerikanci Maunt Rašmor, planinu na kojoj su isklesali likove četvorice predsednika, koji su u doba mladih Sjedinjenih Američkih Država utabali put stvaranju jedne velike zemlje.

A, kada bi Srbi pravili svoj sportski Maunt Rašmor, likovi koje četvorice velikana bi bili isklesana na njoj? Jedan bi morao da bude – Dušan Mandić.

Imala je Srbija, ranije i kroz Jugoslaviju, more grandioznih vaterpolista. Da ne nabrajamo sada imena, oteglo bi se na više od 20, a neko bi sigurno zamerio da smo nekog zaboravili. Ali, jedan se, ipak, izdvaja – levoruki bombarder iz Kotora.

Onaj čovek čija je fotografija bila jedan od simbola uspeha u Parizu: Dušan izranja iz vode na šut, a ceo američki tim mu izlazi u blok ili zatvara put ka svom golu. Toliki je strah kada Mandić, kao neka zver, krene da izranja iz vode sa loptom u ruci. A, kada se digne tako, kao gnevan, do pasa iznad vode i šutne, tu golman ne može ništa. Ili je uglavnom gol ili lopta pogađa okvir. Retki mogu da se jave da su uspeli da zaustave taj projektil srpskog „broja dva“ (na kapici).

U istoriji našeg sporta samo su tri čoveka došla do tri olimpijska zlata: Dušan Mandić, Nikola Jakšić i Sava Ranđelović. Vaterpolisti. Momci, pardon, sada već zreli ljudi, koji su se na pobedničko postolje popeli u Riju 2016. godine i do njega neće sići do Los Anđelesa 2028. godine. Punih 12 godina sa zvanjem olimpijskog šampiona. Sme li neko da se kladi protiv njih kada krenu put Amerike za dve godine po četvrto zlato? Sutra kada bi se birala idealna postava srpskih vaterpolista svih vremena, ova tri mesta bi bila zakucana. Jer, mnogi naši velikani iz bazena nisu uspeli da dođu do jednog zlata na Igrama, na najvećoj svetskoj smotri sportista, a Mandić, Jakšić i Ranđelović su kući doneli tri.

Dušan Mandić je igrao 14 finala sa reprezentacijom Srbije. Dobio je svako. Bombarder iz Kotora ima 17 medalja sa kapicom delfina. Ima zvanja najboljeg igrača turnira. I uvek, uvek je bio, što bi se danas moderno reklo, protagonista prvenstva i finala. Nikad samo gledalac iz bazena. Čak i onda kada su svi znali, naši i njihovi, da će na njega izlaziti po dvojica protivničkih igrača, Mandić je nalazio put do mreže. No, to je samo onaj najupečatljiviji deo njegovog igračkog arsenala. Šta da se kaže sinoć za onu krađu lopte kada su Mađari imali dvojicu igrača više?

Jedan od kultnih golova u istoriji srpskog vaterpola je delo Nikole Jakšića sa centra u poslednjoj sekundi četvrtfinala Olimpijskih igara protiv Grčke. Nedavno u jednom dokumentarcu posvećenom srpskim vaterpolista jedan od igrača je ispričao kako je Mandić u tom trenutku, kada su delfini krenuli sa centra, rekao „na mene će sad da izađu dvojica“. U prevodu, ostaje prostor za nekog drugog, pa neka isproba sreću. I upalilo je.

A, to jeste veličina velikana: nikada na silu. Pokoriti se timu. Ne isticati se po svaku cenu u prvi plan. Nego, kada kola malo zaškripe, onda preuzeti odgovornost. To je Mandić radio i kada nije bio prva violina tima, kada je breme najviše bilo na plećima Filipovića, Gocića, Pijetlovića, Prlainovića, a to radi i danas. Na kraju u finalu protiv Mađarske četiri gola. Dva iz peterca. To je ta priča od odgovornosti. Ne daviti loptu na uštrb tima, ne bežati od lopte kada je gusto.

Zato je i MVP zvanje sinoć završilo u rukama Dušana Mandića. Zato je bombarder iz Boke kotorske jedan od najvećih sportista koja je ova zemlja ikada imala. A, kraj još nije ni blizu...