Aleksandra Uzelac: Noletovo zlato kao dokaz da ne odustajemo
.png.webp)
Vreme čitanja: 5min | čet. 08.08.24. | 10:07
„Pariz ću pamtiti i po Đokovićevom uspehu“, ističe mlada odbojkašica
Srpske odbojkašice nisu uspele da ostvare maštanja na Olimpijskim igrama u Parizu i osvoje zlatnu medalju. Stale su već u četvrtfinalu protiv Italije. Razumljivo je da posle rane i neočekivane eliminacije raspoloženje ne može da bude pozitivno. Čak i u neuspehu ne treba biti pesimističan, već treba objektivnom analizom izvući pouke. Kada se definitivno bude podvukla crta i sveli računi, jedan od benefita za budućnosti biće i primač servisa Aleksandra Uzelac.
Mlada dama koja je krajem prošlog meseca napunila tek 20 leta u narednom periodu, a pogotovu uoči predstojećeg ciklusa i borbe za plasman na Igre u Los Anđelesu 2028, trebalo bi da predstavlja okosnicu nacionalnog tima. Pomešanih osećanja i pomalo razočarana zbog epiloga, smogla je snage da ponovo vrati film na košmaran završetak snova, iako se još nije pomirila sa porazom.
Izabrane vesti
„Nisu se slegli utisci, sve je i dalje sveže. Nismo svesne da smo ostale bez medalje, kao i da se spremamo da idemo kući. Mogla je reprezentacija da napravi mnogo više nego što je uradila, ali verovatno će svaka od nas tek za nekoliko dana shvatiti da je stvarno sve završeno“, istakala je Aleksandra Uzelac za Mozzart Sport.
Kao prelomne momente utakmice navodi premijernu deonicu. Svetske šampionke su tada imale apsolutnu kontrolu, činilo se da idu ka sigurnom vođstvu. Pad koncentracije u završnici pokazao se ključnim, jer je odneo i priliku da se zabeleži trijumf.
„Definitivno je prvi set odlučio pobednika. Napravile smo greške koje nisu smele da se dogode. Verujemo da bismo se radovale na kraju samo da smo rešile uvodni period u našu korist. Italijanke nisu igrale ništa specijalno, stvarno nisu ni bolja ekipa... Prosto su odlučile pojedine sitnice i nedoumice da se završi onako kako se završilo“.
Prokockana šansa negativno se odrazila u taboru Srpkinja, dok je Azurinama dala mogućnost da u nastavku odigraju daleko opuštenije znajući da imaju za nijansu više neophodnog samopouzdanja.
„Epilog je Italiji dao krila za naredna dva seta, gotovo su koristile svaku našu grešku. Međutim, svesne smo da prikazana igra nije ni blizu onoga koliko smo mogle. Svi dobro znaju kako reprezentacija igra i šta je ostvarila u prethodnom periodu. Nadamo se samo da će već sledeće takmičenje doneti promene i da će sve biti daleko bolje po pitanju raspleta“.
.jpg)
Možda i naša najtalentovanija i najperspektivnija odbojkašica, posle „otkrića“ kakvo je Tijana Bošković, mišljenja je da porazi u grupnoj fazi i visoka očekivanja u javnosti nisu imali veliki značaj pred evropski derbi u nokaut rundi.
„Nije se osećao strah ili bilo šta slično zbog izgubljenih mečeva. Prvi protiv Amerike obeležila je vrhunska odbojka, dok smo se protiv Kine i previše opustile. Posle je bilo svejedno, jer su sve ekipe bile podjednakog kvaliteta. Čak ni pritisak da se nešto uradi, barem meni lično, nije smetao. Može se reći da mi je i prijao, volim da igram pod takvim okolnostima. Smatrala sam da je to pozitivna vrsta visokih očekivanja“.
Žal ostaje i zbog pojedinih igračica koje su se oprostile od reprezentacije bez željenog zlatnog odličja. Među njima je i legendarna Maja Ognjenović.
„Neću prežaliti baš iz razloga što sam imala privilegiju da igram sa devojkama koje sam svojevremeno smatrala idolima. Verovatno će mi po tome i ostati upamćena ova godina. Na kraju je bilo poprilično emotivno, plakale smo, bile potresene... Prisutni su i dalje bol, žal i razočaranje. S druge strane, ostaju lepe uspomene zbog mogućnosti da samo budem uz njih. Potrudiću se i da u budućnosti budem makar upola uspešna kao što su bile one“.
A o samom boravku u Gradu svetlosti pričala je biranim rečima, posebno ističući doživljeno iskustvo...
„Ne može da se opiše dok se ne vidi. Slušala sam mnoge priče, ali ovo je nešto najlepše na svetu. Toliko sportista na jednom mestu i svi idu ka istom cilju. Valjda ću imati mogućnost da i na predstojećim osetim tu čar i draž. Neverovatan je osećaj. Volela bih da svaki sportista iskusi zajedništvo, stekne znanja o drugim kulturama, ostvari poznanstva i sklopi nova prijateljstva“.
Urezano u njenu memoriju, pored neuspeha, izvesno će biti i slavlje sa Novakom Đokovićem. Najbolji teniser svih vremena je u Parizu konačno ostvario karijerni slem – objedinivši olimpijsko zlato sa titulama na Australijan openu, Rolan Garosu, Vimbldonu i US openu.
„Privilegija je bila da je Nole proslavio zlatnu medalju u Selu. Igrali smo kolo, fotografisali se, jeli tortu... Verovatno će Igre u Parizu biti upamćene i po njegovom rezultatu. Kada već mi nismo uspele, drago nam je da on jeste. Đoković je dokaz da je sve moguće ostvariti i da nikada ne treba odustajati. Bilo je zadovoljstvo dobiti uopšte priliku da ga upoznamo, a značilo nam je i što nas je bodrio sve vreme“.
Previše vremena za predah nema, na redu su i klupski izazovi. Aleksandra je tokom leta promenila odoru, preselivši se iz redova brazilskog Fluminensea u turski Zeren. Uskoro se približava i momenat kada bi trebalo da krene put Ankare.
„Veoma sam pozitivna pred odlazak. Do sada sam imala sjajnu komunikaciju sa klubom, kao i stručnim štabom. Dosta mi znači i da je trener iz Srbije (prim. aut. Stevan Ljubičić) zbog jezika. Lokacija je daleko bliža nego u prethodnoj sezoni. Nadam se da će sada i porodica češće da mi dolazi u posetu. Što se kaže, Evropa je Evropa. Spremna sam da radim, treniram i napredujem još više“.
Postavljene su i visoke ambicije. Podsećanja radi, njena nova ekipa nije uspela da se izbori za plasman u elitni rang na terenu, već za „zelenim stolom“ – kupovinom mesta od Čukurove.
„Ciljevi su veliki, a želje su da se bude u vrhu. Čelnici znaju da možemo dosta da uradimo. Na nama je da ih ne razočaramo, iako će pojedine, u tu grupu ubrajam i sebe, po prvi put igrati u Turskoj. Možda na kraju i premašimo očekivanja“.
Radost ne krije i zbog brojne srpske kolonije. Kako stratega Stevana Ljubičića, saigračice Brankice Mihajlović, tako i reprezentativnih drugarica Tijane Bošković, Jovane Stevanović...
„Mnogo je lakše za mene kao mladu igračicu da imam nekog svog. Pre svega, mislim na Brankicu Mihajlović u Zerenu, ali i ostale sunarodnice u drugim klubovima. Praktično sam zauzela njeno mesto u nacionalnom timu, čak nosim i isti broj kao ona. Može da mi dosta pomogne savetima, a to upravo nisam imala u Brazilu“, zaključila je Aleksandra Uzelac.
OLIMPIJSKI TURNIR ZA ODBOJKAŠICE – POLUFINALE
Četvrtak
16.00: Brazil – Amerika
20.00: Turska – Italija
Piše: Uroš Selenić
.jpg)
