Šampioni iz senke: Malo ko je verovao, ali nas 13 jesmo

/Od izveštača Mozzart Sporta iz Pariza/

Olimpijske igre u Parizu nisu počele dobro za srpske vaterpoliste, ali završene su kao što su nas godinama unazad navikli. Iako mnogi nisu verovali, Delfini su se ponovo, treći put uzastopno, okitili zlatnom medaljom. Bilo je napeto u grupnoj fazi, međutim, kada su krenule eliminacione utakmice, demonstrirali su sili. A onda, u finalu protiv Hrvatske, gotovo rutinskih 13:11. Konstantno vođstvo s dva-tri gola razlike i trijumf koji je mnoge iznenadio, ali ne i njih.

Njih 13 u bazenu plus selektor Uroš Stevanović i članovi stručnog štaba znali su da ne treba paničiti. Išli su korak po korak do cilja koji su, uprkos sumnjam drugih, sebi zacrtali.

I ostvarili ga, zlato je ponovo oko vrata srpskih vaterpolista, a osmesi ne silaze sa njihovih lica.

"Čestitam ekipi Hrvatske na borbi, zasluženo su bili u finalu, ali pre svega ponosan sam na svakog svog saigrača. Borili smo se do poslednjeg, samo mi znamo kroz šta smo sve prolazili. Nijednog trenutka nismo prestajali da verujemo, podizali smo se iz utakmice u utakmicu i zasluženo osvojili zlato. Presrećan sam, šta drugo da kažem. Jesu mi ovo treće Igre, ali i najdraže jer smo uspeli nekako iz senke da osvojimo. Nismo bili favoriti. Borili smo se, stvarno sam ponosan što mogu da budem kapiten ovakve ekipe. Nemam reči da opišem sve ovo", u dahu je govorio kapiten Nikola Jakšić.

Iskusni reprezentativac, kojem je ovo treći trijumf na Olimpijskim igrama, kao prekretnicu smatra pobedu nad Grčkom u četvrtfinalu (12:11).

"Pobeda u četvrtfinalu nam je dala krila da pokažemo ko smo i šta smo i da budemo najbolji kada je najbitnije. Uzeli smo to zlato, hvala Bogu. Moj najstariji kolega ovde Miloš (Ćuk), slobodno napišite četrdesetogodišnji, već mesec i po dana priča da ćemo uzeti zlato, prvi je verovao i eto, tako je i bilo".

Srbija najveća sportska sila bivše Jugoslavije

Činilo se tokom turnira u Parizu da mnogi ne bi voleli Srbiju za rivala, pa su shodno tome i gubili neke utakmice. Jakšića, ipak, ne dotiču takve teorije.

"Mi smo sebi najveći protivnik. Možemo da izgubimo od bilo koga, a možemo i da pobedimo svakoga. Videli ste u polufinalu i finalu. Kada igramo na nivou, mi smo ti koji se pitaju".

Do odličja u Parizu Nikola je stigao zajedno sa mlađim bratom Petrom. Još šestorica igrača u reprezentaciji Srbije bili su debitanti na najvećoj sportskoj smotri.

"Prve Igre, pa je osvojio zlato. Sedam debitanata i odmah zlato. Šta da kažem, i oni koji su došli prvi put ovde kao da su znali kako će ovo funkcionisati. Niko nije odustajao, sve je teklo kako treba i zasluženo smo osvojili. Oduševljen sam svima, od prvog do poslednjeg. Svi su vrhunski momci i igrači. Svih 13 smo igrali kao ekipa i to je glavni razlog zašto smo osvojili, kada je bilo najpotrebnije držali smo se zajedno i to je najvažnije".

Sledeće Olimpijske igre su 2028. u Los Anđelesu

"Sada ide malo pauza, da dođemo sebi, da odmorimo od vaterpola...", istakao je Nikola Jakšić.

Još jedan od trojice sa tri zlata, Dušan Mandić, takođe ističe da je Srbija s dozom sumnje doputovala u Francusku.

"Samo nas 13 igrača, plus stručni štab i naši najbliži verovali smo da možemo do zlata. Bilo je izuzetno teško, samo mi znamo kroz koji pakao smo prošli. Bila je smena generacija, neuspesi na takmičenjima, ali uspeli smo da dođemo do medalje i to najsjajnije. Osećaj je neverovatan. Kada si iskren prema sebi i drugima, kada veruješ u sebe i predan si, samo tada možeš da ostvariš ovakav cilj. Moja treća zlatna medalja, a četvrta ukupno. Nisam ni sanjao da ću doći do toga. Šta reći stvarno... Bila je teška grupa, doživeli smo nevremena, pomeli su nas i Australija i Mađarska i Španija, ali mi smo verovali. Znali smo da ćemo biti najbolji kada dođe eliminaciona faza i kroz odbranu smo pokazali karakter", konstatovao je Mandić.

Najveća vaterpolo nacija na svetu

Ni on ne želi u ovom trenutku da priča unapred...

"Polako, videćemo. Da se odmorimo malo, da uživamo u svemu ovome i dođemo sebi".

Bilo je onih koji su sumnjali u kvalitete Dušana Mandića i njegov šampionski gen.

"Odavno sam ja pokazao ko sam i šta sam. Ja se dokazujem radi sebe, ne dotiče me šta neko drugi misli. Ja sam iskren prema sebi, moji najbliži veruju u mene i ponosni su, a to mi je najvažnije", naglašava Mandić.

I treću u tom fantastičnom zlatnom trilingu, Sava Rađenović, vraća priču na početak...

"Kroz šta smo sve prošli poslednje dve godine ovaj rezultat je nešto nezapamćeno. Niko nije verovao u nas, ali smo rintali k'o konji, ispadali na neke gluposti i neiskustvo, ali sve nam se vratilo. I svi dužnici koji su nam bili, Grčka, Hrvatska, igrali smo sa njima i osvojili ove Olimpijske igre. Nijednog trenutka nismo posustajali, Digli smo se posle poraza od Australije u grupi, krenuli da igramo bolje i kada je krenual eliminaciona faza počeli smo da meljemo", podseća Rađenović.

Imala je Srbija odličnu podršku u Parizu, a i generalno su tribine bile sjajno ispunjene tokom vaterpolo turnira.

"Ova atmosfera je san snova svakog igrača. Pred 18.000 ljudi, svaki put su bile ispunjene tribine, porodice su bile tu, što trenutak čini još slađim i lepšim. Hvala i našim suprugama koje su nas trpele dve godine jer smo bili odsutni, čestitam i njima".

Otkrio je iskusni Ranđelović i tajnu uspeha Delfina.

"Atmosfera i vera u sebe, nema posustajanja i kada je najteže i kada ne ide. Verovali smo u sebi i znali da će kada jednom klikne sve biti kako treba".

Niko nikad kao Manda, Sava i Jakša kapiten

Tri zlatne medalje su u vitrinama ovog vaterpolo asa, kao i kod Nikole Jakšića i Dušana Mandića.

"Nemam reči. Stvarno jedan istorijski momenat za sve nas. Nismo još svesni, ali polako, idemo da proslavimo pa kada se sve slegne da se osvestimo".

Po povratku u Srbiju očekuje se doček najuspešnijih srpskih olimpijaca iz Pariza - vaterpolista, košarkaša, strelaca Zorane Arunović i Damira Mikeca, Novaka Đokovića i tekvondoistkinje Aleksandre Perišić.

"Kada smo odlazili nije sve baš bilo kako dolikuje, nadam se da će nas sada dočekati kako treba", priželjkuje Ranđelović.

ZLATNA ŽILA KOJOJ NEMA KRAJA! Srbija gazda vaterpola, Hrvati deklasirani

Pored Jakšića, Srbija u svojoj zlatnoj generaciji ima još dvojicu braće - Strahinju i Viktora Rašovića.

"Plakali smo svi nakon ovog finala, imao sam nalet emocija. Najbitnije je da nismo izgubili glavu kada smo ušli u finale nakon tog naleta emocija. Za ovakve stvari se živi, zbog ovakvih utakmica se bavimo sportom. Čestitam na medalji svojoj ekipi, stručnom štabu i svima koji su verovali u nas. Izuzetno sam srećan jer smo postali olimpijski šampioni u Parizu, u gradu u kojem sam igrao dve sezone i to sam stigao dovde sa rođenim bratom. Čekali smo to čitav život. Od prvog dana kada je započet ovaj olimpijski ciklus verovali smo da će ovaj dan doći", rekao je mlađi, Viktor.

Strahinji Rašoviću je ovo drugo zlato na Igrama.

"Osećamo se kao bogovi. Čudo smo uradili. Srbija u poslednja tri olimpijska finala - tri zlata. Svako je na svoj način spektakularno, ali ovo je kruna karijere. Toliko ljudi na tribinama, tolika euforija, ovo danas je nešto najveće u vaterpolu čemu smo prisustvovali i doveka ćemo pamtiti. Sve čestitke našoj ekipi, neverovatno je šta smo sve prošli. Izašli smo kao pobednici, pravi smo šampioni. Ne volim da se hvalim, ali tako je, pravi smo vitezovi. Hvala i svim sportistima, hvala i Novaku Đokoviću koji je došao da nas bodri posle onog poraza od Australije, to je bila velika injekcija za nas. Srbija je izuzetna zemlja, mala ali ponosa. Ovo nas baca u orbitu, ovo je za Srbiju i sve nas", u dahu je govorio stariji od braće Rašović.

Pariz će po debiju na Igrama pamtiti i Nemanja Vico.

"Ne znam kako da izrazim ovaj osećaj, preponosan sam na ove momke i ovaj tim. Celo leto smo dali jedan za drugog, trenirali smo jako i živeli za ovaj momenat. U grupnoj fazi je bilo jako teško psihički, svi su mislili da ćemo ispasti. Stvarno sam ponosan jer smo se uzdigli i osvojili treće Olimpijske igre zaredom. Za mene prve, ne znam kako da opišem, ovo je za mene san koji sam sanjao kao klinac i dok sam svaki dan dolazio na treninge. Presrećan sam".

Osvrnuo se Vico na presudnu utakmicu, protiv Grčke.

"Verovali smo da je ovo naše već posle Grčke, jer su emocije tada eksplodirale. Tada smo poverovali da idemo do kraja. Kako se otvorila utakmica u našu korist, posle smo samo održavali rezultat. Odbrana nam je donela zlato, neverovatno je kako smo se branili, sa kojom željom. Baš je veliki ulog bio, pogotovo kada igraju Srbija i Hrvatska".

Govorio je i o podršci koju je ekipa imala.

"Zahvalio bih se ljudima koji su od početka bili uz nas, ne samo kada pobeđujemo, već i kada smo bili u blatu. To su ljudi koji znaju da cene i rad i želju i vodu".

Za kraj, o osećaju tokom intoniranja himne sa zlatnom medaljom oko vrata.

"Ne znam kako da opišem osećaj kada se popnete na najviši podijum, gledate u zastavu i slušate himnu sa saznanjem da se vraćate kući sa zlatom oko vrata. Par nas je gledalo dodelu medalja u plivanju i atletici, koji su se završavali pre nas, i maštali smo o tome. I eto, desilo se", zadovoljan je Nemanja Vico.

Nikola Dedović se drugi put okitio zlatom, posle Tokija.

"Ne mogu da se odlučim koja medalja je draža. Različito je jer smo u Tokiju imali ekipu sa velikim šampionima i ponosam sam što sam bio deo te ekipe, ali mi je i drago sada što smo pokazali da svako zasluženo pripada ovde. Svako je svojim dopinosom dao da se sve ovo postigne".

I on je podsetio na određeno nepoverenje pred put u Pariz.

"Od početka smo verovali u sebe, iako skoro niko drugi nije. Najbitnije nam je bilo to samopouzdanje, igrali smo korak po korak. Mi ne volimo da se ističemo pred medijima, ali turnir je dugačak, najbitnije je da se tempira forma za eliminacionu fazu, što smo i uradili i na kraju zasluženo osvojili".

Otputovali su srpski vaterpolisti u Pariz bez velikih očekivanja javnosti, ali pokazali su da se ne sme gubiti vera u njih, Ipak je to jedna od najkonstantnijih šampionskih ekipa u istoriji sporta. Ne sme se to zaboravljati.