Najveća vaterpolo nacija na svetu

Na prelazu vekova, s kraja prošlog i početka ovog, Mađarska je uradila nešto što je bilo nezamislivo, još otkako su krenule da se održavaju moderne Olimpijske igre. Tri puta zaredom osvojila je zlato u vaterpolu, imalo je to veću težinu od onih kojima su se Britanci kitili, jer tada je sport bio u povoju, mislilo se da ih niko nikada neće dostići. Ali, ima jedan narod koji zna da doda i ono nebeski.

Od danas Mađarska nije nedodirljiva, od danas nije iznad svih. Uz čuvenu generaciju, koja je pokorila Sidnej, Atinu i Tokio, sada su i srpski vaterpolisti. Dostignut je istorijski uspeh najodlikovanije, ali ne i najveće vaterpolo nacije, jer to je – Srbija.

Ne, u Srbiji vaterpolo nema status nacionalnog sporta kao u Mađarskoj. Nema bazena u svakom gradu – u nekim i više njih, a u Budimpešti ih ima, kažu, više nego u celoj našoj zemlji – i tamo gde ga ima često nisu funkcionalni. Nema svih potrebnih uslova za sportske aktivnosti u njimja. Večita je borba sa terminima, kapaciteta nema dovoljno.

Znala je i voda da bude hladna, da srpski reprezentativci, olimpijski šampioni ne počnu na vreme pripreme. Na novi bazen u Beogradu se čeka decenijama, postojeći su u više navrata šminkani. Vaterpolo reprezentacija Srbije nema svoju bazu, nema trening centar. Šeta se od bazena do bazena.

Sve u svemu, deca u Srbiji, u mnogim gradovima, nemaju elementarne uslove za bavljenje vaterpolom i u globalu vodenim sportovima.

(©Reuters)

Mađarska takve probleme nema i nije ih imala, njima su vodeni sportovi – sve. U njih ulažu, u sportiste polažu velike nade pred Olimpijske igre. S punim pravom. U Srbiji je obratno. Očekivanja su, ako se izuzme Pariz, i veća, a temelji su na klimavim nogama.

Zbog svega toga, zbog disproporcije između učinjenog i uloženo: Srbija je najveća vaterpolo nacija. A, ovo je možda i najneverovatnije zlato srpskog kolektivnog sporta.

Kada su srpski vaterpolisti išli u Rio de Žaneiro – bili su favoriti za zlato. I osvojili ga. I otpočeli zlatni niz. Tokio je bio labudova pesma najveće generacije koju je ova zemlja imala. Od tima koji se okitio zlatom u Parizu malo ko je očekivao da će to i uraditi, da će biti taj koji će dostići čuveni mađarski tim predvođen Tiborom Benedekom ili zverima poput Tamaša Kašaša, Norberta Madaraša, Gergeljija Kiša…

Uspeli su, mimo svih očekivanja. Kada su bili potcenjeni, otpisani, kada na vaterpolo nije gledano kao na sigurnu medalju u Parizu. I postojao je razlog za tako nešto, jer tri godine je bila bez medalje. Ali, kako Dušan Mandić reče za Mozzart Sport: “Moralo je ovako, morali smo da prođemo ovaj put”.

Olimpijski bogovi. I dalje tamo gde im je, očigledno, prirodno stanište – na vrhu Olimpa.

Rio de Žaneiro, Tokio, Pariz. Neka se spremi Los Anđeles.