Odlazak Božje levice – besmrtni srpski heroj rekao zbogom! Osvojio sve i dotakao večnost

Na vaterpolo hram „Banjica“ stavljen je katanac. U kakvom je stanju čuveno zdanje, mogao bi da stoji natpis: Opasno po život. Na istom tom mestu, sredinom poslednje decenije prethodnog veka, dok je širom Jugoslavije buktio rat, pojavio se sedmogodišnji dečak. Naizgled isti kao svi ostali, a vreme će pokazati da je sušta suprotnost od svih. Totalno drugačiji, veliki šampion, jedan od najvećih srpskih sportista. I planetarnih.

Filip Filipović počeo je tamo gde je skoro svako dete čeznulo da barem jednom uskoči u vodu, da zapliva i zatrese mrežu. Partizanova vaterpolo škola iznedrila je more asova, a među tim talasima oblikovan je višestruki olimpijski, svetski i evropski šampion. Božja levica dotakla je večnost, osvojila je sve sa Srbijom, a na impozantnu klupsku karijeru odlučila da stavi tačku 23 godine nakon debija protiv kotorskog Primorca. Ne negde u tuđini, nego u Beogradu. Kako i dolikuje besmrtnom srpskom heroju.

„To je to. Definitivno. Prošle godine sam zaista bio spreman već da odem u penziju, ali ne na način na koji se završila sezona, defitinivno. To sam jednostavno prelomio i bio dužan sebi da odlučim. Nažalost, nisam imao mnogo vremena da ovo iskomuniciram sa javnošću, pa Grcima nije bilo jasno. Oni su tražili neki produžetak saradnje, ja sam rekao: ’Ne, to je to’. Ali onda zaista na kraju sezone nije to bio način na koji sam želeo da završim karijeru. Možda mi je suđeno bilo da se desi onako kako je i počelo. U svojoj zemlji, kod svoje kuće“, obznanio je Filip Filipović u podkastu Alesto.

Planove je pravio, sudbina je udesila drugačije. I zaista, ne bi to bilo to da se Filip Filipović pre godinu dana, kako je isprva najavio, oprostio od vaterpola kao igrač Olimpijakosa, i to posle eliminacije u četvrtfinalu Lige šampiona i kasnije besmislenom razigravanju.

Zna se kako se opraštaju velikani – sa peharom, osmehom i na rukama saigrača.

Nikola Jakšić i Filip Filipović (©Reuters)

Između ostalog, zbog toga je veličanstvena karijera i produžena, zbog toga traje još malo. Do početka juna i finalnog turnira Lige šampiona, na kome će Filip Filipović kao kapiten povesti Novi Beograd ka (nadamo se) istorijskom trofeju, ka besmrtnosti. Onako kako samo on to ume. A, pre toga će imati i priliku da osvoji duplu krunu. Bio bi to filmski scenario, baš kao onaj iz Tokija.

Kada kucne taj čas, golmani će konačno moći mirno da spavaju. Neće više morati da strahuju. Još koji mesec i gromovnik sa nezgodne strane neće više biti njihova najveća noćna mora. To je jače od dve decenije na klupskom planu, na reprezentativnom su svi odahnuli još pre tri.

Upravo te Olimpijske igre i onaj gol Špancima u polufinalu za pobedu, kada je lopta putovala čitavu večnost, slika su i prilika Filipa Filipovića. Simbolizuju sve ono što je on predstavljao za reprezentaciju, za državu Srbiju. I sport u celini.

Božja levica nikada nije zakazala u velikim utakmicama. Vazda je bila prkosna, inatila se, išla glavom kroz zid i – probijala ga.

„Ne treba se igrati sa srpskim inatom. Pokazalo se mnogo puta kako to ispadne. Imali smo 20 i više puta priliku da vidimo u tenisu kako je to kad se igrate sa Novakovim inatom. Ne isplati se ta rabota“, govorio je kapiten Srbije pre no što će drugi put postati olimpijski šampion.

Tokio je bio kulminacija, labudova pesma najbolje generacije u istoriji srpskog sporta, verovatno i jedno od najboljih u istoriji svetskog sport. I sigurno najbolje na planeti od 2000. godine do oproštaja šestorice veličanstvenih. Za 22 leta, tačno toliko medalja sa najvećih takmičenja – Olimpijske igre, svetski i evropski šampionati – i u većinu njih svoje prste umešala je najubojitija srpska levica.

Još davne 2003. godine Filip Filipović je kao 16-ogodišnjak krenuo na seniorsko Evropsko prvenstvo, nije ulazio u igru, ali je bio deo ekipe koja je osvojila zlato. Dobro je znao Nenad Manojlović šta mu je činiti, ko je budućnost srpskog vaterpola. U Kranju protiv Hrvatske, finalu koje su obeležili neredi, započeo je žetvu i vremenom postao osovina državnog tima.

I nikada nije bilo onoga: hoću da igram, neću da igram za reprezentaciju. Kada selektor pozove, bilo da je to Dejan Savić, Dejan Udovičić ili neko treći, važilo je: tu sam!

Filip Filipović (©Reuters)

Za Srbiju dok mogu da plivam – to je bio moto Filipa Filipovića.

„Kod mene zaista postoji ogromna želja da i dalje igram za svoju naciju i da branim boje svoje zemlje. Gde ćete pronaći veći motiv od toga? Mislim da u tome ima beskrajno mnogo motiva za svakog sportistu, a uz sve to ja sada želim i da uživam u vaterpolu i da ponovljam uspehe dokle god to bude bilo moguće“, pričao je Filip Filipović i uvek isticao jedno:

„Najposniji sam kada se zagrlimo svi, pogledamo između nas i zapevamo Bože pravde“.

Zbog ovakvih stavova, koji su krasili i Andriju Prlainovića, Duška Pijetlovića i ostale saborce, jeste miljenik nacije, poput Novaka Đokovića, Tijane Bošković, Bogdana Bogdanovića, Miloša Teodosića...

Asocijacija na Filipa Filipovića zanavek će biti Olimpijske igre u Tokiju i Rio de Žaneiru, ali i Svetsko prvenstvo u Rimu 2009. godine, kada je sa 20 golova bio prvi strelac šampionata, a Srbija pod tim imenom došla do prve zlatne medalje. Tada se dalo videti da je reprezentacija dobila novog vođu, da ta generacija ima jednak, ako ne i veći, potencijal od one u kojima su igrali Aleksandar Šapić, Vladimir Vujasinović, Dejan Savić... I da levoruki bombarder ima nešto što mnogi drugi nemaju.

To nešto imaju samo odabrani. Njima može da se gleda kroz prste kada zaštekaju u odbrani ili nisu prvi u kontri. Tu je Filip Filipović možda i najsličniji Milošu Teodosiću.

„Kouč Janakis nam je rekao da Teodosić ima jako slabe lateralne kretnje i da smo mi zbog toga morali da ga se rešimo. Ali znate zašto ima spore lateralne kretnje. Ima velika m*da pa mu smetaju, udaraju o parket. Ja sam se smejao, ali to je jedna istina“, govorio je Duda Ivković.

Udarala su i o dno bazena. I kada je nosio kapicu Partizana, ali i kasnije u Pro Reku, u dva mandata, kao i Radničkom, Solnoku, Olimpijakosu, sada u Novom Beogradu. Sa svima je osvajao trofeje. A, pogotovo je taj ratnički mentalitet i prepoznatljivi inat dolazio do izražaja u državnom timu.

Pamtiće se medalje, ali i lavovska rika posle golova. Tri prsta visoko podignuta iznad bazena. Najčešće posle sudijskih nepravdi, provokacija, niskih udaraca...

Mnogi roditelji će pamtiti i koliko vode je proliveno iz kada, koliko je krpa isceđenih zbog reklame i rečenica: kako pliva Filip Filipović? Pliva kao delfin!

I tako već 23 godine, još od onog aprilskog dana kada ga je Dejan Udovičić bacio u vatru i pružio priliku da obuče opremu njegovog Partizana. Div se u zvaničnim utakmicama neće oprostiti u kapici posrnulog giganta sa „Banjice“, ali revijani meč za kraj, posle svega, i taj jedan sat ponovo u Partizanu – bila bi to čista romantika. Baš kao što je bio ispraćaj šestorice veličanstvenih na bazenu „Milan Gale Muškatirović“ pred krcatim tribinama i zvanicama poput Novaka Đokovića.

Takav odlazak bi i te kako imao smisla. Naročito kada se u obzir uzme povezanost Filipa Filipovića i Partizana.

„Jedno je istina, šta god se desi ili gde god odem za nekoliko godina, Partizan će ostati moj matični klub, jedini klub koji volim. Crno-beli su mi pružili sve, ali i ja sam njima. Igrao sam sa polomljenim kolenom, šakom, milion puta sam rizikovao karijeru... Koliko god je to klub ljudi iz uprave, toliko je i moj, i tako će ostati“, svojevremeno je pričao levoruki bombarder, a prošlog leta se kao član Upravnog odbora sedmostrukog evropskog prvaka prisetio i teških trenutaka:

„Partizan je pre 20 godina imao težu situaciju, tada je klub napustio skoro ceo tim sa izuzetkom dva igrač i mene lično. Klub je tada jednostrano raskinuo ugovor sa skoro svima, ostavio je u timu mene, trenera Dejana Udovičića, doneta je odluka da se gradi novi Partizan. Bili smo klinci, deca, nismo znali šta nas je snašlo. Kompletna ekipa je otišla, ostali smo da se borimo protiv istih tih momaka koji su prešli u druge klubove. Verovali smo da možemo, gubili smo naravno, ali su nas ti porazi definisali kao generaciju, klub“.

Kako god, kada besmrtni srpski heroj poslednji put izađe iz bazena, biće emotivno. Kao što je bilo posle Tokija. Filip Filipović i Dejan Savić. Zagrljeni. U suzama. Poslednji put kao kapiten i selektor. Nisu mogli da izdrže, nisu krili suze.

Filip Filipović i Dejan Savić (©Starsport)

Slika za večnost, kao i karijera Božje levice. Gruvala je tako silno jače od dve decenije i sakupila više zlata od Narodne banke Srbije.

Medalje mogu da se izmere, a radost koju je osećala nacija... E, to nema cenu.

REPREZENTATIVNI USPESI – SENIORSKA REPREZENTACIJA SRBIJE:

2003. Evropsko prvenstvo u Kranju – zlato

2005. Mediteranske igre u Almeriji – bronza, Svetska liga u Beogradu – zlato

2006. Evropsko prvenstvo u Beogradu – zlato, Svetska liga u Atini – zlato, Svetski kup u Budimpešti – zlato

2007. Svetski kup u Berlinu – zlato, Svetsko prvenstvo u Melburnu – četvrto mesto

2008. Olimpijske igre u Pekingu – bronza, Evropsko prvenstvo u Malagi – srebro, Svetska liga u Đenova – zlato

2009. Svetsko prvenstvo u Rimu – zlato, Svetska liga u Podgorici – bronza, Mediteranske igre u Peskari – zlato

2010. Evropsko prvenstvo u Zagrebu – bronza, Svetska liga u Nišu – zlato, Svetski kup u Oradei – zlato

2011. Svetsko prvenstvo u Šangaju – srebro, Svetska liga u Firenci – zlato

2012. Olimpijske igre u Londonu – bronza, Evropsko prvenstvo u Ajndhovenu – zlato

2013. Svetska liga u Čeljabinsku – zlato, Svetsko prvenstvo u Barseloni – sedmo mesto

2014. Evropsko prvenstvo u Budimpešti – zlato, Svetska liga u Dubaiju – zlato

2015. Svetsko prvenstvo u Kazanju – zlato, Svetska liga u Bergamu – zlato

2016. Evropsko prvenstvo u Beogradu – zlato, Svetska liga u Huidžuu – zlato, Olimpijske igre u Riju – zlato

2017. Svetska liga u Ruzi – zlato, Svetsko prvenstvo u Budimpešti – bronza

2018. Mediteranske igre u Taragoni – zlato, Evropsko prvenstvo u Barseloni – zlato

2019. Svetska liga u Beogradu – zlato

2020. Evropsko prvenstvo u Budimpešti – peto mesto

2021. Olimpijske igre u Tokiju – zlato

REPREZENTATIVNI USPESI – JUNIORSKA REPREZENTACIJA SRBIJE:

2001. Evropsko prvenstvo u Hagenu – bronza

2002. Evropsko prvenstvo u Bariju – zlato

2003. Evropsko prvenstvo u Istanbulu – zlato, Svetsko prvenstvo u Napulju – zlato

2004. Evropsko prvenstvo na Malti – zlato

2005. Evropsko prvenstvo u Sofiji – zlato, Svetsko prvenstvo u Argentini – zlato

2006. Evropsko prvenstvo u Oradei – zlato

Filip Filipović u kapici Partizana (©MN Press)

KLUPSKI USPESI:

Partizan (2001 – 2009) – Dupla kruna u sezonama 2001/2002, 2006/2007, 2007/2008 i 2008/2009

Pro Reko (2009 – 2021) – Prvak Evrope u sezonama 2009/2010 i 2011/2012, šampion Italije u sezonama 2009/2010, 2010/2011 i 2011/2012, osvajač Superkupa Evrope 2010. godine i osvajač Regionalne lige u sezoni 2011/2012

Radnički Kragujevac (2012 – 2014) – Osvajač Kupa Evrope 2013. godine, vicešampion Evrope 2014. u Barseloni

Pro Reko (2014 – 2020) – Prvak Evrope u sezoni 2014/2015, ovajač Superkupa Evrope 2015. godine, šampion Italije i osvajač Kupa Italije u sezonama 2017/2018 i 2018/2019

Solnok (2020 – 2021) – Osvojen Kup Evrope u sezoni 2020/2021, šampion Mađarske u sezoni 2020/2021

Olimpijakos (2021 – 2023) – Dupla kruna u Grčkoj u sezonama 2021/2022 i 2022/2023

Novi Beograd (2023 – 2024) – Kup Srbije

INDIVIDUALNA PRIZNANJA:

Dobitnik “Majske nagrade” Sportskog saveza Srbije 2007. godine

Najbolji igrač Evrope u izboru LEN za 2009. godinu

Najbolji strelac Svetskog prvenstva u Rimu sa 20 golova

Na šampionatu sveta u Šangaju 2011. proglašen je za najboljeg igrača

U anketi FINA izabran za najboljeg igrača sveta 2011. i 2014. godine

Član idealne postave olimpijskog turnira u Londonu 2012. godine

Najbolji igrač Evrope u izboru LEN za 2014. godinu

Najbolji strelac finalnog turnira Svetske lige u Dubaiju 2014. godine sa 17 golova

Proglašen za najboljeg vaterpolistu u 2015. godini u izboru sajta Waterpolo World

Član idealne postave olimpijskog turnira u Riju 2016. godine

Najbolji strelac Olimpijskih igara u Riju 2016. godine, zajedno sa Giljermom Molinom, sa 19 golova

Najbolji igrač Olimpijskih igara u Riju 2016. godine, u izboru novinara

Najbolji srpski sportista u 2016. godini, u izboru Olimpijskog komiteta Srbije

Najbolji igrač 2016. godine, u izboru američkog magazina Swimming World

Najbolji igrač Evrope u 2016. godini, u izboru LEN

Najbolji igrač Evropskog prvenstva u Barseloni 2018. godine

Najbolji igrač Evrope u 2018. godini, u izboru LEN

Najbolji igrač finalnog turnira Svetske lige u Beogradu 2019. godine

Najbolji igrač Olimpijskih igara u Tokiju 2021. godine i član idealne postave

Najbolji igrač sveta u 2021. godini u izboru FINA

Najbolji srpski sportista u 2021. godini, u izboru Olimpijskog komiteta Srbije

Najbolji igrač Evrope u 2021. godini, u izboru LEN

Najbolji srpski sportista u 2021. godini, u izboru Udruženja sportskih novinara Srbije

*****

Impozantna lista, da ti pamet stane. Ima još malo prostora da se uveća.