Fudbalski alhemičar: Luis Enrike mućkao epruvete i na kraju stvorio – čudovište

Uspeo je. Bandoglavi Asturijac je ponovo uspeo. Luis Enrike je ponovo pokazao zbog čega je u ovom trenutku verovatno najbolji trener na svetu. Kapa dole Pepu Gvardioli, međutim, ovo što je njegov sunarodnik uspeo da uradi sa Pari Sen Žermenom je čista fudbalska alhemija. PSŽ je drugi put uzastopno osvojio Ligu šampiona pobedom protiv Arsenala na penale (1:1, jedanaesterci 4:3).

Impresivno je to što su Parižani odbranili tron i ostaće na istom minimum još godinu dana, ali je još lepše kako je Luis Enrike uspeo da transformiše tim koji je bio sinonim za fudbalsku samodestrukciju u Ligi šampiona. Španac je mućkao epruvete, mešao sastojke i na kraju stvorio najmoćnije fudbalsko čudovište kome malo ko može da stane na put.

Zamislite samo koliko je PSŽ moćan kad je u ovosezonskom polufinalu uspeo da se odupre takvoj mašini za postizanje golova kao što je Bajern, i to tako što ga je najpre savladao njegovim oružjem u prvom meču u Parizu (5:4), a onda nedelju dana kasnije, Enrike je okrenuo ploču i francuski šampion je odigrao defanzivno savršenu utakmicu potpuno anestezirajući moćnu ofanzivu Bavaraca (1:1).

To mogu samo vanserijski timovi. Čisto da bismo podvukli paralelu sa košarkom, spomenućemo reprezentaciju Jugoslavije sa EP 1995. godine. Ekipa Dude Ivkovića je u četvrtfinalu odigrala utakmicu na veliki broj poena protiv Francuske i rutinski slavila (104:86). Dve večeri kasnije je kopala rovove protiv Grčke u polufinalu, odigrala najružniju utakmicu na turniru i opet pobedila (60:52). Na kraju je Jugoslavija postala prvak Evrope, baš kao i PSŽ sinoć.

Međutim, koliko je samo tu bilo gorkih pilula, razočaranja i očaja u redovima Parižana dok pod Enrikeom nisu postali ovo što su danas. PSŽ je bio najbolji pokazatelj luzera u Ligi šampiona. Koliko puta su samo ispali na gol u gostima, na primljen gol u nadoknadi, a možda je dovoljno pomenuti dvomeč osmine finala iz sezone 2016/17 kad su ispustili 4:0 protiv Barselone — a tada je na klupi Katalonaca sedeo upravo Luis Enrike. Dakle, čovek koji je PSŽ-u naneo verovatno najbolniji poraz u istoriji, danas je tvorac istog tog PSŽ-a kao najmoćnijeg tima na svetu.

Čitav proces krenuo je 2023. godine kad je Enrike preuzeo francuski tim. Očekivano je osvojio titulu, a u Ligi šampiona je došao do polufinala. Nije loše za početak, međutim, tokom čitave sezone pričalo se o relaciji Enrikea sa Kilijanom Embapeom. Glavna zvezda tima nije bila impresionirana načinom igre španskog trenera. Negde pred kraj sezone, desio se njihov čuveni razgovor pre nego što će Kilijan napustiti Pariz i otići u Real Madrid.
„Čitao sam da voliš Majkla Džordana? Majkl Džordan je od svakog saigrača tražio maksimum i igrao odbranu kao zver. Ti si fenomen, igrač svetske klase, ali to meni nije dovoljno. Pravi lider je neko ko može da pomogne timu čak i kad ne postiže golove. Ako drugima daš primer tako što ćeš prvi izlaziti u presing, imaćemo pravu fudbalsku mašinu. Kada ne napadaš, moraš da budeš najbolji odbrambeni igrač u istoriji. To je lider, to je Majkl Džordan“, rekao je Enrike, a Embape ga je gledao belo.

Enrike nije uspeo da od Kilijana napravi svog Džordana. Nije Embape na prvu možda bio svestan šta se traži od njega, ili nije hteo da prihvati zahtev, ali zato jesu ostali. Pred početak prethodne sezone, Luis Enrike je sproveo dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju svlačionice. Otišli su Kejlor Navas, Lajvin Kurzava, Marko Asensio, Karlos Soler, Randal Kolo Muani, Nordi Mukiele, Milan Škrinijar i Renato Sančes. Sa druge strane, zasijali su Nuno Mendeš, Ašraf Hakimi, Bredli Barkola, Dezire Due, Vitinja i Fabijan Ruiz. Posebna priča je Usman Dembele. Enrike je od momka koji se ponašao ako razmaženi klinac u Barseloni napravio Zlatnu loptu. Samo još jedna u nizu velikih stvari koje je Španac napravio.

Na terenu, PSŽ je fascinantan. Hajde što su bili ubedljivi, nego su i lepi za gledanje. Milina je videti koliko je Hviča Kvarachelija moćan u igri „jedan na jedan“ — uostalom, sinoć je uspeo da iznudi penal koji je Dembele pretvorio u izjednačenje. Prelepo je gledati koliko Vitinja igra jednostavno, a svrsishodno, koliko su Hakimi i Nuno Mendeš kompletni igrači, kako napreduju Barkola i Due. Rezultat svega toga u prethodnoj i ovoj sezoni je čak osam osvojenih trofeja, uz epsko rasturanje Intera u prošlosezonskom finalu LŠ (5:0).

Enrike je ubo u centar. Nema više preplaćenih i nezadovoljnih zvezda, pojavili su se mladi momci, gladni trofeja. Tu glad im je preneo trener koji je od 15 finala koje je vodio u Barseloni i PSŽ-u dobio čak 14! Sinoć nisu bili toliko ubedljivi, čak su delovali ugušeno od strane perfektno organizovane odbrane Arsenala, ali je Luis ponovo počeo da mućka epruvete i meša sastojke dok nije pronašao idealnu formulu i doakao Mikelu Arteti posle penala.
„Još je jači osećaj nego prošle godine jer smo i pre meča znali koliko je teško igrati protiv Arsenala. Za nas, kao tim i kao grad, neverovatno je osvojiti Ligu šampiona dva puta zaredom i mislim da je to potpuno zasluženo gledajući celu sezonu. Finale je bilo veoma teško. Ali sada je trenutak da proslavimo sa našim navijačima. Tajna? Konstantan rad. Rezervni igrači su napravili razliku: Gonsalo, Beraldo, Bredli, Voren... zaslužili su svi da igraju, ali je bilo veoma komplikovano izabrati igrače“, rekao je Enrike posle utakmice.

Komplikovano je, još kako, ali tu čuči još jedna genijalnost španskog trenera. Treba znati ubediti Gonsala Ramoša da je za njega bolje da ima status rezerve, iako bi po kvalitetu bio startni špic u većini ozbiljnih evropskih timova. To je još jedan od vidova transformacije trenutno najjačeg tima na svetu. Nekad su se igrači u PSŽ-u durili što su rezerve, danas sa uživanjem obavljaju tu ulogu. Sve je to zasluga jednog lika. Bandoglavog čoveka iz Asturije koji preti da napravi fudbalsku dinastiju.