Kroz buru i oluju do čuda: Dileme ne sme da bude, pod obavezno novi ugovor za Stevanovića

Uglavnom biva da tek kada neko ode, počnete da cenite sve ono što je radio, shvatite koliko je vredeo i kakav je gubitak pretrpljen. Medalje su se za vreme mandata Dejana Savića – a potrajao je čitavu deceniju – podrazumevale, doživljavalo se da je to nešto što Srbiji pripada, da se na njih pretplatila i da to niko ne može da joj oduzme. Oktobra 2022. godine, posle dva slabija rezultata sa državnim timom, čovek koji je osvojio dva olimpijska zlata odlučio je da preda štafetu. Trenutak je bio daleko od povoljnog, nije kao da su se treneri otimali i utrkivali da sednu na klupu reprezentacije. Izbor je pao na Uroša Stevanovića.

Došlo je do smene generacije, olimpijski ciklus je bio skraćen za godinu dana, prošla su dva velika takmičenja i malo bi bi se u tom trenutku latio nezahvalnog selektorskog posla. Jer od ničega je trebalo napraviti nešto, zadržati Srbiju u vrhu, tamo gde pripada, tamo gde joj je mesto. I te kako je u tom momentu imalo rezona taj zadatak poveriti Urošu Stevanoviću, jer dobar deo igrača, koji su činili okosnicu tima na Olimpijskim igrama u Parizu, prošao je kroz njegove ruke.

Jače od deset godina Uroš Stevanović radio je u kragujevačkom Radničkom, bio je tu i kada je u srcu Šumadije pravljen veliki projekat, kada je klub igrao finale Lige šampiona, ali i kada je završio u ‘beton ligi’. Imao je udela i u uspesima sa Partizanom. Što kao prvi trener, što kao pomoćnik. A, takođe je otovo sve vreme bio je angažovan da radi sa različitim reprezentativnim uzrastima.

Najveća vaterpolo nacija na svetu

Uroš Stevanović – najlogičniji izbor za selektora i prirodni naslednik

U periodu od 2018. godine, pa sve do zauzimanja pozicije na kojoj je deset godina bio Dejan Savić, vodio je juniorsku reprezentaciju Srbije, na planetarnim šampionatima sa njom osvajao medalje. Na Svetskom prvenstvu u Pragu, godinu dana pre no što će postati selektor seniora, poveo je juniore do zlata, a iz tog tima su juče olimpijski šampioni postali Petar Jakšić i Vladimir Mišović.

Sve što je radio u tom periodu sa juniorima, bilo je u koordinaciji sa Dejanom Savićem, kako bi igrači bili spremani za seniorski sastav. A tesnu saradnju imali su i pre toga.

(©VSS)

Uroš Stevanović je u najberićetnijem periodu za srpski vaterpolo, od 2014. do 2018. godine, bio pomoćnik alhemičaru na klupi Srbije. I sasvim je prirodno i logično bilo da ga oktobra 2022. zameni, da preuzme seniorsku reprezentaciju. Tada je pred njega postavljen jasan cilj.

„Tačno, ugovor je na određeno. Imamo tri velika takmičenja i Svetski kup koji im prethodi. Evropsko prvenstvo i dva Svetska prvenstva, ta takmičenja su ujedno i kvalifikacije za Olimpijske igre. Cilj je prost – da odemo u Pariz. Ako se kvalifikujemo za Olimpijske igre, lako ćemo se dogovarati za dalje i ostavljati nove ciljeve“, rekao je Uroš Stevanović za Mozzart Sport po stupanju na selektorsku dužnost.

Dakle, ne polufinale, ne medalja, a kamoli zlatna. Nego da se kvalifikuje na Olimpijske igre u Parizu. Debelo je premašio očekivanja, prošao kroz buru i oluju tokom godinu i po dana i neke stvari se sada same nameću.

Vaterpolo trilogija: Ishod finala sa Hrvatskom uvek isti – zlato za Srbiju!

INTERVJU – Uroš Stevanović: Imam godinu dana da napravim rezultat i vratim Srbiju u svetski vrh

Urošu Stevanoviću je ugovor bio oročen do kraja Olimpijskih igara, napravio je malo čudo u Gradu svetlosti, produžetak saradnje treba da bude zaveden pod hitno ili urgentno. Svakako da to ne bi trebalo da bude problem posle velike pobede srpskog vaterpola, niti da se dovodi u pitanje.

Jer, od onog tima koji je odavao utisak poljuljanog, kome je nedostajalo samopouzdanja i koji je dosta oscilirao u protekle tri godine i zapadao u krize, napravio je olimpijskog šampiona. Ostavio ga na vrhu i produžio vladavinu na minimum 12 godina, do Los Anđelesa. Pogoci su bili povraci Nemanje Ubovića, Nikole Dedovića i Miloša Ćuka, odluka da Nikola Jakšić bude novi kapiten. A, ne treba smetnuti sa uma da je u srpskom klupskom vaterpolu bilo velikih potresa.

I pored toga što je bilo kraćih intervala tokom kojih nije imao dostupnog kapitena Nikolu Jakšića i Dušana Mandića, sagradio je tim za zlato.

Od niza ispadanja u četvrtfinalu do statusa olimpijskog šampiona sa Urošem Stevanovićem.