INTERVJU – Miloš Kos: Jedan poziv nikad se ne odbija... Zagreb najozbiljniji klub na Balkanu

Na veliki uspeh rukometaša i medalju u seniorskoj konkurenciji Srbija čeka deceniju i kusur. Dolaskom španskog stratega Tonija Đerone najpravljen je blagi iskorak na rezultatskom polju i u radu, bolja je i atmosfera, a za budućnost ne treba brinuti. Stefan Dodić bi u narednoj deceniji i jače trebalo da bude graditelj igre, bitnu ulogu da imaju i Uroš Kojadinović, Nikola Zečević i Luka Rogan, kao i najperspektivniji srpski igrač – Miloš Kos.

Bombarder iz Kozarske Dubice bio je najbolji levi bek na juniorskom Svetskom prvenstvu, doneo i istorijsku bronzu sa Evropskog prvenstva, a ove sezone eksplodirao je u Zagrebu. Unapredio je igru u hrvatskom gigantu i zasijao na velikoj sceni – u Ligi šampiona. Srpskom reprezentativcu nije mnogo vremena bilo potrebno da se nametne u šampionskom sastavu i izbori za ozbiljnu minutažu, no da uopšte dođe u takvu poziciju nije bilo nimalo jednostavno.

Još kao tinejdžer napustio je dom, otišao na drugi kraj zemlje, daleko od porodice. Stasao je u Ljubuškom, iškolovao se i preporučio Zagrebu. Kako je odrastati daleko od kuće, kakva je budućnost srpskog rukometa, ko su mu (bili) uzori, kako gleda na Nikolu Karabatića i Ivana Balića govorio je za Mozzart Sport. Iz malenog mesta u Republici Srpskoj, na samoj granici između Bosne i Hercegovine sa Hrvatskom, kao srednjoškolac “potrčao” je do drugog, udaljenog 315 kilometara, jer dobio je poziv koji se ne odbija.

„Počeo sam u Dubici 2010. godine, tada se otvorila rukometna škola i tu sam bio do 2018. Čim sam napunio 16 otišao sam u Ljubuški i – nisam se pokajao. Naprotiv. Bila je to najbolja moguća odluka, jer dole celi grad radi za klub, Izviđač im je najveći brend. Preozbiljna su organizacija. Dole sam išao u srednju školu i to je sve jedan sklop, sve je tu: i dvorana i zgrada za igrače su pored škole. Od smeštaja do dvorane šetaš dva minuta, do škole minut. Tamo sam bio skoro pet godina i bilo mi je super“, počeo je Miloš Kos razgovor za Mozzart Sport.

Za to vreme tri puta je bio prvak države, osvojio je i jedan kup, te stekao naviku da pobeđuje i krvavo radi, jer da je drugačije ne bi došao do izražaja, a onda ne bi došlo ni do transfera u Zagreb.

“Ko dođe u Ljubuški, ako je taj, on mora da rastura već sa 19 godina. Ako igrač eksplodira, zna šta sledi”, rekao je levi bek Zagreba i pojasnio kakva konekcija postoji između Izviđača i hrvatskog šampiona:

„Između Zagreba i Izviđača postoji bliska saradnja, ali ne znam tačko kakva je priča oko obeštećenja. Ono što znam jeste da je Zagreb platio obeštećenje i za mene i za Mateja Mandića dok smo bili dole u Ljubuškom. On je došao godinu dana pre mene i to je sada već utabana staza kojom mladi igrači idu ka Zagrebu. Poslednju sezonu dok sam bio u Ljubuškom izašli smo u Evropu, prošli smo Linc u prvom kolu, a onda sam ja otišao. Oni su posle toga izgubili od slovačke Bistrice“.

“NIKADA NISAM IMAO PROBLEM NI U ZAGREBU, NI U LJUBUŠKOM, ČIJI POZIV SE NE ODBIJA”

Miloš Kos (©Starsport)

Za period proveden u Ljubuškom ne vežu ga samo lepe sportske uspomene, tamo je stekao i prijatelje van rukometa. Kad god može, sedne u auto i prevali nekoliko stotina kilometara kako bi se video sa osobama koje su olakšale boravak daleko od kuće.

“U Ljubuškom sam proveo ‘lude godine’, tamo su mi dobri prijatelji, mnogi od njih nisu iz sveta rukometa. Rado odem dole i svakom detetu koje dobije poziv Izviđača bih samo jedno rekao – trči dole. Ne postavlja se pitanje. Taj poziv se ne odbija, nikad u životu ne smeš da ga odbiješ. Zdrava su priča”.

Kod Miloša Kosa nikad se nije dovodilo u pitanje za koga će igrati. Prilikom odabira reprezentacije momak iz Kozarske Dubice želeo je da obuče samo jedan dres – srpski. Ali, isto tako ni u Ljubuškom, ni u Zagrebu nikada nije imao ni najmanji problem.

“Nikakvih negativnih iskustava nisam imao ni u Ljubuškom, ni u Zagrebu. Da je suprotno, onda ne bih ni bio ovde, niti se dole rado vraćao. Uvek je važilo: ko traži problem, on će ga i naći. Nigde ne treba ići sa predrasudama”.

Nije imao predrasude, znao je da Skaute ne sme da odbije, ali mu, ipak, nije bilo lako kao srednjoškolcu da napusti dom i ode u klub iz Hercegovine. Tamo je napredovao igrački, stasao kao čovek, igradio se i dobio na samopouzdanju, međutim, i dan-danas mu teško pada što je zbog rukometa propustio mnoga porodična okupljanja i bitne trenutke.

“Imam samopouzdanja i znam da se to vidi. Naraslo je dole u Ljubuškom, ali tek vremenom. Ne mogu da kažem da sam izgubio prve dve godine, međutim, tada sam se još privikavao. Otišao sam od kuće, bio srednja škola. Matej Mandić i ja smo generacija, a naredni najmlađi momak bio je 2000. godište i već je punoletan, a nas dvojica klinci, mali… Sa nama su igrali momci koji su duplo stariji od nas. Nije lako, ali te to ojača. Pogotovo nije lako jer budeš daleko od kuće. To je veliki stres za majku, za oca, brata, sestru. Sećam se kada sam odlazio, nas troje putuje 300 i više kilometara, a ja od Dubice do Ljubuškog plačem. Znam sve, to je odrastanje i vremenom postane lakše, a opet ima stvari koje ne preboliš. Mlađem bratu sam propustio maturu, punoletstvo, da ne govorim koliko rođendana sestri, mami, tati. Puno je odricanja da bi uspeo, došao do ovog nivoa i igrao za reprezentaciju”.

INTERVJU – Miloš Kos: Dres Srbije je uvek bio moja želja

INTERVJU - Bogdan Radivojević: Imamo osećaj, svi verujemo, naučili smo lekcije...

Levi bek proglašen je za najtalentovanijeg srpskog igrača, ima izuzetan odnos sa selektorom Tonijem Đeronom i u budućnosti bi trebalo da bude nosilac igre Orlova. No, njegovi roditelji nisu ni slutili u kom smeru će mu otići karijera i do kog nivoa će dogurati. Iako mu je majka bila rukometašica, nije ga forsirala, pustila ga je da uživa i igra se na terenu, što u današnje vreme nije čest slučaj.

“Danas se deci nabija veliki pritisak. Moja majka je igrala rukomet, ali do moje 14. godine nije dolazila u dvoranu da me gleda. Ona je mislila da se i brat i ja igramo. Ispostavilo se da nije samo igra i do sada sam mnogo toga prošao iako sam mlad. Nenad Šoštarić mi je otprilike 15. trener u karijeri i često me u porodici pitaju za savet oko treninga. Sestra mi je trener u Dubici, majka radi sa curicama već dve decenije. Svaka rukometašica iz Dubice prošla je kroz mamine ruke. Roditelji ne treba da imaju prevelika očekivanja od dece, ona treba da se igraju”.

Od te igre na školskom terenu došao je do toga da igra za najveći klub na Balkanu, pred punim tribinama Arene u Zagrebu i da ima važnu ulogu u sistemu. Jedna je od najproduktivnijih igrača hrvatskog giganta u Ligi šampiona. Stigao je prethodne sezone, a sve je bilo lakše jer je tu bio još jedan rukometni srpski biser – Stefan Dodić, kao i momci sa kojima je delio svlačionicu u Ljubuškom.

„Dok je Stefan Dodić bio ovde, to je bilo kao da smo živeli u istom stanu. Ili je on bio kod mene ili ja kod njega. Svaki dan smo se družili, išli zajedno na ručak, trening, na kafu. Mi mlađi smo se dosta držali zajedno, i sada se držimo. Mandić i Grbavac su bili sa mnom u Ljubuškom. Konstantno je neko odatle ovde u Zagrebu. Pre mene su dolazili i David Mandić, Matej Hrstić, Josip Ereš…”

“SEDAM MESECI ME NIGDE NIJE BILO, NESTAO SAM SA MAPE, VRATIO SE I SADA SAM U VELIKOM IZLOGU”

Po dolasku u klub nije imao sreće, zbog problema sa leđima je bio na višemesečnoj pauzi. Oporavio se i već u drugoj sezoni napravio veliki iskorak, te opravdao to što je odmah dobio veliki minutažu, a to se u Zagrebu ne dešava često.

„Svi smo ovde smešteni na Trešnjevki, što je dobro iz razloga što uvek neko može da ti priskoči u pomoć, ako zatreba šta. Veoma sam zadovoljan organizacijom i svima u klubu. Još sam po dolasku imao mali peh, jer je došlo do promene trenera, ali nisam to osetio. Drugi peh bio je sa povredom. Ugasio sam se na sedam meseci, nije me bilo nigde. Ma, nestao sam sa mape. Sada su leđa dobro i to je najbitnije, jer mogu da guram dalje i da nastavimo sa započetim stvarima. Jedan sam od retkih koji je odmah po dolasku počeo da igra, da ima ulogu. Odmah sam imao minutažu. Dolaze ovde mladi momci, ali većini je namenjeno da rastu kroz sistem. Plan je otprilike takav da se prve godine privikavaš, sledeće da igraš dobro, a treće da eksplodiraš. Ali, sve to je podložno promenama“.

Obično je praksa da se igrači postepeno uvode u sistem, da se prate zacrtani plan i program. Miloš Kos je nešto drugačiji primer, a idealan je vršnjak Matej Mandić sa kojim je nerazdvojan još od dana kada su se probijali u Izviđaču.

„Jeste, dobar primer je golman Matej Mandić. Prve godine nije branio, pa je imao malu minutažu i ove godine je eksplodirao. Strašno brani. Dosta o razvoju vode računa u Zagrebu, dosta ima i mladih igrača. Zato je Zagreb dobar klub. Imaš dobre uslove, kvalitetno se trenira, živiš u odličnom gradu i stvarno stvarno je super atmosfera. Kod mene je bitna stavka i što sam blizu kuće, a još jedna važna stvar kod kluba je što si u velikom rukometnom izlogu, igramo Ligu šampiona. Ne mogu da kažem da smo u top pet klubova kada nismo, jer to je realnost. Nemamo ni budžet kao najjače ekipe, ali nismo ni džak za udaranje. Prethodne sezone nam je falio gol za prolaz, a sada baš dobro igramo. Tri utakmice smo ispustili zbog naših grešaka – Seged u gostima, Kjelce i Olborg kod kuće. Bilo je tih situacija kada smo morali bolje, kada smo ispuštali pobede, ali i pored toga mislim da je ovo stvarno odlična polusezona“.

Zagreb po kvalitetu i finansijskim mogućnostima trenutno ne spada u crème della crème evropskog rukometa, ali najbolji jeste u Ligi šampiona po jednom parametru: niko od hrvatskog prvaka nema čvršću odbranu. Podignut je pravi bedem pred golom. Na deset utakmica primili su samo 257 golova, prvi pratioci Kil i Olborg 271.

„Zagreb ima najbolju odbranu u Ligi šampiona, a mi smo šesti u našoj grupi sa deset bodova. Kada pogledaš drugu grupu vidiš kolika je razlika, velika je disproporcija. Mnogo ima do toga kako ćeš proći na žrebu, kakvi protivnici će ti zapasti u grupi, a to je do toga što nema klasičnih šešira i razvrstavanja. Igramo dobro, a opet nismo sigurni za prolaz. Verovatno ćemo morati da dobijemo Kolstad u Norveškoj kako bismo išli dalje. A, tamo su reprezentativci Norveške, i to kakvi: Sagosen, Gulerud, Johanson…”

“DIBIROV I SA 39 NAJBOLJI NA SVOJOJ POZICIJI, GOJUN I ČUPIĆ IKONE HRVATSKOG RUKOMETA”

Ivan Čupić (©Reuters)

Ima i zagrebački klub velika imena poput Timura Dibirova, Ivana Čupića i Jakova Gojuna, i upravo su oni umnogome zaslužni za dobar razvoj mladih igrača.

„Njih trojica nas guraju, uče nas. Sa njima je baš lako na terenu. Vide da mi mlađi možemo i trude se da nam prenesu znanje. Ne pravi se ta razlika između starijih i mlađih. Između Dibirova i mene, koji smo cimeri je 19 godina razlike. Može otac da mi bude, odličan je čovek. On je za nas mlađe mirna ruka. Kao i Jakov i Ivan, stvarno nam vrede. Sa Timurom sam najbliži od starijih, što je i logično kada smo cimeri. Najviše vremena provodimo zajedno kada idemo na gostovanje, konstantno razgovaramo o rukometu, porodičnim stvarima kod mene i njega kući. Timur je takav da voli da pomogne svima, uvek mogu da ga zovnem. On to ništa ne mora, on je rukometna zvezda“, kaže Miloš Kos i dodaje:

“Dibirov je samo u Vardaru bio devet godina, pre toga isto toliko u Čehovskim medvedima i sada tri godine u Zagrebu. Preozbiljna karijera. Sa 39 godina je na svojoj poziciji, na krilu, bio najbolji igrač na svetu. To nije mala stvar, treba trajati toliko. Šta reći i za Jakova Gojuna, koji je igrao u Atletiko Madridu, Pari Sen Žermenu i Fukse Berlinu ili za Ivana Čupića. Čovek je ikona hrvatskog rukometa”.

Kolika je razlika između pojedinih mladih igrača najbolje se ogleda u dve stvari: Timur Dibirov je bezmalo duplo stariji od Miloša Kosa, dok će ćerka Ivana Čupića od srpskog reprezentativca tek koju mlađa.

“Atmosfera u svlačionici u Zagrebu je top. Mi mlađi se više držimo, što je logično. Ne mogu ja da ‘blejim’ sa Gojunom i Čupićem. Skoro da očevi mogu da mi budu, Čupko ima ćerku koja je od mene mlađa tek koju godinu. Kako ja njemu da solim pamet? Pa, ne ide to. Moje je da sedim, ćutim i šta mi kaže da poslušam. Iz moje perspektive to je normalan, prirodan odnos. Generalno mislim da svaki iskusniji igrač želi da pomogne mlađem, da mu pokaže šta i kako treba, a ne da ga zlostavlja. Često u nama prepoznaju sebe, kako su oni radili, kakve greške pravili. I oni hoće da klub izgleda bolje, kao i mi mlađi brže da napredujemo”.

“TRENERI MORAJU DA BUDU DOBRI PSIHOLOZI I PRONAĐU PRISTUP ZA SVAKOGA, EGO JE NEVEROVATNA STVAR”

Koliko je važna uloga iskusnijih igrača, toliko je i prvog trenera, ali i njegovih pomoćnika.

“Na početku smo lošije krenuli sa trenerom Golužom, dobio je otkaz. Nismo dobro izgledali protiv Kila i nakon toga je pomoćni trener Andrija Nikolić preuzeo ekipu. Dobili smo Kolstad, igrali nerešeno sa Olborgom, odlični bili u Parizu, ali izgubili. Zašto smo tako dobro pod njim igrali je i zbog toga što nam nije bio novo lice. U međuvremenu je došao trener Nenad Šoštarić i imao je nesrećan slučaj – morao je na operaciju zbog povrede leđa. I sa njim smo odlično igrali i kada se vrati, verujem da ćemo biti još bolji u drugom delu sezone. Uveren sam da će treneri Šoštarić i Nikolić ‘kliknuti’ i da ćemo napraviti ‘bum’ u nastavku sezone”, optimističan je levi bek i priseća se situacije nakon odlaska Slavka Goluže:

“Sećam se kada je trener Nikolić preuzeo ekipu da su nas na konferenciji upitali: ‘Kako je sa novim trenerom?’ On nije nov za nas, on je u sistemu i bližu osobu nismo mogli da dobijemo. Dobili smo onoga ko nas razume”.

Pomoćnici su tu da budu spona između trenera i igrača, neretko su i psiholozi, trude se da olabave zategnute situacije. Štošta zavisi od njih i nije mali broj slučajeva da ekipa u prelaznom periodu igra bolje pod pomoćnikom, nego pod prethodnim trenerom. Tako je uostalom bilo i u minhenskom Bajernu, gde su fudbaleri imali zamerke na rad Nika Kovača. Pre svega na to što je strog, rigidan. Hansi Flik bio je pomoćnik, zamenio ga je i uzeo sve trofeje.

“Jako je bitan odnos trenera i igrača, od toga sve polazi. Svako je drugačiji, treneri moraju na pravi način različitim igračima da priđu. Trener prvenstveno mora da bude dobar psiholog, posebno to važi kada je muški sport u pitanju. Ego je neverovatna stvar. Svako mora da spusti ego da bi ekipa bila kompaktna, da bi bili celina. Rekao bih da smo uspeli u tome, to govore i rezultati. Sada svi u Ligi šampiona pričaju o Zagrebu. Dugo nismo prošli grupu, mislim da je poslednji put to urađeno sa Vujom”.

“VOJVODINA IMA DOBRU PRIČU I STABILNA JE, NIJE LAKO BITI PRVAK SRBIJE 10 GODINA”

Rukometaši Vojvodine (©Starsport)

Rukometaši Zagreba tokom sezone imaju nekoliko adresa. Deo letnjih priprema odrade pored Maksimira i tada su u kontakutu sa Dinamovim igračima. Utakmice domaće lige igraju u “Kutiji šibica”, a Ligu šampiona u – Areni.

„Hrvatsku ligu igramo u 'Kutiji šibica', a u 'Areni' igramo Ligu šampiona. I bude prilično dobra poseta u Ligi šampiona. Na početku nije bilo tako, ali kada igraš dobro – ljudi dođu. Sve je do rezultata. U Hrvatskoj sve vuče reprezentacija. Kada ne ide dobro, opada interesovanje. Odražava se to na klupski rukomet. Čak može da se kaže da je u Hrvatskoj kult reprezentacije jednako igrači Zagreba. Oduvek je tako bilo, dok kod nas u Srbiji nema taj jedan klub. Vojvodina jeste jaka, sada ima i dobre rezultate, ali u njoj nije okosnica reprezentacije. Mada, kako je krenula da niže pojačanja moguće da će se to i promeniti”, kazao je Miloš Kos i vratio se u doba kada su Crvena Zvezda i Partizan bili učesnici elitnog klupskog takmičenja:

„Nekada je Zvezda igrala u Ligi šampiona, nekada je igrao i Partizan. Pa pogledajte samo ko je te poslednje sezone bio deo Partizanovog tima: Vanja Ilić, Mijajlo Marsenić, Bogdan Radivojević... To je generacija '93, koja se kasnije dobro prodala. Priča koju sada ima Vojvodina je dobra. Nije lako biti 10 godina šampion Srbije, to ukazuje na to da postoji stabilnost“.

INTERVJU – Toni Đerona: Vreme je za nešto veliko, igrači su svesni da je ovo taj trenutak

INTERVJU – Lazar Kukić: Da se ugledamo na košarkaše, to je putokaz za uspeh

Vojvodina je prethodne sezone osvojila evropski trofej, produžila boravak na srpskom tronu na deset godina i ove sezone igra Ligu Evrope. Uspostavila je dominaciju u domaćim okvirima, a momak iz Kozarske Dubice ne vidi tu ništa loše. Jer, superiornost Zagreba nema negativan uticaj na hrvatski rukomet.

„Mi smo u Hrvatskoj već 31 godinu prvaci, ne mora velika dominacija jednog kluba da bude loša. Cela priča oko Zagreba je dobra za Hrvatsku. Znam da ljudi ne vole da vide dominaciju jednog kluba, ali ovde se iz godine u godinu smanjuje razlika. Nekse je sve bolji i bolji, ugrožava naše ciljeve, koji su dupla kruna i što dalje da doguramo u Ligi šampiona“.

Neće Milošu Kosu i saigračima biti jednostavno da odbrane titulu, pošto Nekse igra na visokom nivou.

“Protiv Neksea kada se uđe u odlučujuće utakmice za prvaka je izuzetno teško. Odlična su ekipa. Dobra stvar je kada u ligi imaš jakog konkurenta, nekoga ko može da ti parira. Malo drugačije je u Srbiji, jer je Vojvodina iznad svih, a tu su pri vrhu Metaloplastika, Partizan, Dinamo Pančevo… Nije toliko ujednačeno, nije ravnopravna borba kao između Zagreba i Neksea. Slovenačka liga mi je top, tamo su sve ekipe podjednake. Celje jeste prvak, ali jaki su i Trebnje, Gorenje, Krka… Svi su tu negde. Šampion ima muku da dobije poslednjeplasirani tim u ligi na gostovanju. Bundesliga najviše troši igrače, sve ekipe su dobre, nema tu nekoga da štrči, da tu ne pripada. I protiv najslabijeg se pomučiš da bi dobio”.

“ZAGREB NAJOZBILJNIJI KLUB NA BALKANU, A BUNDESLIGA NAJJAČA NA SVETU”

Najbolja liga najviše troši igrače, san je mnogih, voleo bi i levi bek srpske reprezentacije u njoj da zaigra, međutim, kada bude došao do trenutka da bira narednu stanicu u karijeri dobro će sagledati sve aspekte.

“Bundesliga je najbolja na svetu, a sad gde bih voleo da odem iz Zagreba… U dobar evropski klub, da napravim korak napred. Kada biraš gde ćeš da odeš najbitnije je gde ćeš igrati, gde ćeš imati minutažu, željenu ulogu. I da je dobar trener. Time ću se voditi kada naredni put budem birao sredinu. Nemam konkretne želje, samo da idem gore i da dođe do ‘apgrejda’ u novoj sredini. Mladi igrač mora dobro da odabere sredinu, nezamislivo mi je da 50 minuta sedim na klupi i čekam šansu. Ključno je da budeš bitan i da se osećaš tako, onda raste i samopouzdanje, donosiš prave odluke, nema nesigurnosti u sebe i saigrače, veruješ drugima. Mislim da je greška kada momci iz malih gradova lete u velike ekipe, moraju iz svih uglova da sagledaju situaciju, da vode računa ko je na njihovoj poziciji u timu”.

Ako je neko vukao dobre poteze i gledao na duže staze, onda je to Miloš Kos.

“Zagreb je na Balkanu najozbiljniji klub. Dobra stvar ovde u klubu je što i kada nemamo jutarnji trening svako može da dođe i radi sa kondicionim. Mi mlađi to praktikujemo kako bismo napredovali. Stvarno nam se posveti. Imamo plan i program za celu sezonu, tačno kada treba da se napunimo i da nam se olakša. Nekada i nema vremena za treninge, jer se igraju tri utakmice u sedam dana. Tako je i Marsi i Bandi u Berlinu. Samo putovanja, taktiva, video-analiza i utakmice, i to je to. Ovde je regeneracija super, jer fizioterapeuti obavljaju odličan posao. Sve je to do organizacije kluba”.

Miloš Kos – srpski bombarder i Đeronin adut već za EP u Nemačkoj

I pored toga što u klubu dosta vode računa od zdravlju i oporavku igrača, nekada posle sedmice u kojoj igra i Ligu šampiona i domaće prvenstvo, energetski bude na minimumu, pa je Ivan Čupić znao da čačne mlađeg kolegu i upita: „Koji ti je ovo ponedeljak kada nisi ni za šta?“

Ima i do toga što je već do 21. godine Miloš Kos odigrao preko ogroman broj utakmica, možda i petocifren, jer dok je bio mlađi vikendom je znao da bude na terenu i pet puta?! I najjači organizam kad-tad mora da popusti.

“Bilo je situacija u mlađim kategorijama kada igram zajedno sa burazerom. Ekipa da 33 gola, mi zabijemo od toga 25. On igrao pivota, ja beka. Sami protiv svih. Negativna strana profesionalnog sporta je što većina igrača ima ozbiljne zdravstvene probleme. Lepo je biti sportista, ali nije zdravo biti profesionalac. Previše je tu trošenja, stresa, nije ista stvar kao kada se rekreiraš. Uveče te ‘pukne’ adrenalin, ne možeš da zaspiš pred veliku utakmicu, ne budeš naspavan, a sutradan treba da budeš pravi. Ili ti dete bude bolesno kod kuće, a ti si u hotelu. To su mane. Nije toliko do pritiska koliko do stresa. Pritisak je kad sutra neko nema šta da pojede. Sportisti imaju lep, lagodan život. Spreman si, imaš novac, priznat si. Sve je to lepo, samo se često zaboravlja da je najbitnije kakav si čovek”.

„KJELCE I PELISTER IMAJU VRUĆ DOMAĆI TEREN, NIŠTA LEPŠE NEGO KAD TAMO DOBIJEŠ U LIGI ŠAMPIONA“

Haukur Prastarson (©Reuters)

Pronašao je način oporavka i uvođenja u ritam koji mu paše i do mečeva u Ligi šampiona bude tip-top spreman. Sredinom sedmice je sposoban da ispunjava bespogovorno sve zahteve trenera, da bude faktor odluke, projektilima sa distance donosi pobede i bodove pred 7.000 ili 8.000 ljudi u Areni ili na strani, na vrućem terenu.

„Kjelce je poznat po odličnoj atmosferi, tamo je jako teško igrati i uzeti pobedu. Isto i u Bitolju, jer Pelister ima organizovanu podršku. Nema ništa lepše od toga kada u Ligi šampiona odeš na vruć gostujući teren, pobediš i sa dva boda se vratiš kući“, kaže srpski bombarder i dodaje:

„Ne osvrćem se previše oko sebe, čujem buku, ali fokus je bitan. Rukomet je posao kao svaki drugi. Usredsredim se na utakmicu, na to šta mi trener govori, na saigrače. Samo u njih gledam, samo njih čujem. Nema puno igrača sa 21 ili 22 kao što je slučaj u Zagrebu da igraju Ligu šampiona. U ostalim klubovima na prste možeš da ih nabrojiš, dok smo u Zagrebu mi nosioci kluba zajedno sa iskusnijim zvezdama – Timurom Dibirovim, Jakovom Gojunom, Ivanom Čupićem“.

Najnezahvalnije je putovati na gostovanje Kjelceu i Pelisteru, nema direktne linije, po sletanju na obližnji aerodrome sledi klackanje autobusom, ali tu pobede imaju posebnu draž.

„Kada igramo Ligu šampiona uvek letimo dan ranije kako bismo odradili trening i imali nešto više vremena za odmor, da dođemo sebi. Malo je nezgodnije kada se igra sa Pelisterom, jer se leti za Skoplje, pa odatle ide dva sata do Bitolja. Takođe se i od Varšave do Kjelcea putuje dva sata. Malo je nezahvalnije, ali stignemo da se odmorimo. Pogledali su nas letovi, bili su jutarnji i imali smo ceo dan za regeneraciju i taktiku. Idemo redovnim letovima, ne čarterom, i jedino smo do Segeda putovali autobusom”.

“KRAH ŠPANSKOG TRŽIŠTA NEGATIVNO SE ODRAZIO NA RUKOMET, PROBLEM JE I ŠTO NIJE GLOBALNI SPORT”

Organizacionih problema nema, međutim, manjkavost rukometa je ta što klubovi ne mogu da ostvare ozbiljan profit od učešća u evropskim takmičenjima. Čak ni elitnog. Nema premija, a troškovi na nivou jedne utakmice su oko 15.000. U Zagrebu se često odluče da stave besplatan ulaz iz razloga što će sa tribina imati jak vetar u leđa, a sa cenom karte od dva, tri ili pet evra ne bi mogli da računaju na bogzna kakvu zaradu i pride bi bilo manje ljudi u dvorani.

Brojni klubovi kubure sa finansijama i nisu jaki kao nekada…

„Problem je što kroz rukomet ulaganja ne mogu da ti se vrate, što to nije kao sa stadionom da će privući toliko ljudi i da će moći deo kroz karte da se otplati“.

A, problem je i što Španci nisu moćni kao nekada i što je tržište smanjeno.

“Na rukomet je uticao i krah španskog tržišta. Nema više Atletiko Madrida, Sijudad Reala”, kaže momak iz Kozarske Dubice i nastavlja:

„Fudbal je toliko jak, jer je na svim tržištima, nema kontinenta na kome se ne igra. U Americi prednost imaju ragbi, američki fudbal, košarka, ali fudbal nije skrajnut. Zastupljen je, slično je i sa košarkom, dok rukomet nije globalni sport. Nema ga u meri u kojoj je potrebno u Americi ili Engleskoj, mada, u Engleskoj je sve na margini osim fudbala“.

Ipak, iako rukomet nije globalno zastupljen, Liga šampiona je sve jača i jača. Zbog koncentracije kvaliteta, no to ima i drugu stranu.

“Kvalitet Lige šampiona podigao se promenom formata takmičenja. Ipak, ima i ona druga strana – ‘ubijene’ su manje sredine. Ali je isto tako ojačala Liga Evrope, jer sada su tamo Flensburg, Rajn Nekar Leven…”

“RUKOMET U SRBIJI SE DIŽE I IMA LEPU BUDUĆNOST”

Miloš Kos (©RSS)

Pred Milošem Kosom je svetla budućnost, ako ga zdravlje posluži u narednoj deceniji bi trebalo da bude nosilac seniorske reprezentacije Srbije zajedno sa Stefanom Dodićem, Lukom Roganom, Urošem Kojadinovićem, Nikolom Zečevićem… Svi ti momci su se utkali u uspehe omladinske selekcije prethodnih godina.

“Juniorska reprezentacija ima top prvu postavu. Tasić je menjan u napadu i odbrani, lik je brutalan defanzivac. U Portugalu nam je falio Zečević, na sledećem šampionatu falila su trojica. Mislim das mo bili baš dobra generacije, a i da je 2004. odlično. Mislim da će oni sa selektorom Teodorovićem napraviti baš dobre rezultate. On zna da posloži ekipu, da igrače spusti na zemlju. Uticaj trenera na ekipu je jako bitan, pogotovo na mlade igrače. Gledam kroz sebe. Trener je taj koji treba da te nauči kako u datom trenutku da reaguješ, kako da se ponašaš na terenu, kako pod pritiskom. On je taj koji treba na tome da radi da igrači budu bolji, jer će i sam biti bolji. Pomoćni trener Nikolić to često zna da nam kaže”.

Možda bi rezultati bili i bolji da nije bilo silnih povreda.

“Ostvarili smo dobre rezultate u mlađim kategorijama, pokazali da se rukomet u Srbiji diže i da ima lepu budućnost. Treći na Evropskom prvenstvu, pa četvrti na Svetskom prvenstvu, gde smo imali nekoliko pehova. Povređen je bio Stefan Dodić, zatim Stamenković, Tasić, protiv Farskih Ostrva smo izgubili Zečevića. Veliki udarci za nas i moramo da budemo realni. Mi nismo Francuska, Španija, Danska… Mi nemamo tu bazu igrača. Kada izgubimo trojicu, to ne možemo da nadoknadimo. Kod nas ima kvaliteta, ali kada se tako nešto desi, selektor mora momke iz nižih generacija da povuče. Na prvenstvu smo nas šestorica bili 2002. godište, ostali 2004. U tom period je razlika najvidljivija. Nije isto kada meriš igrače koji imaju 26 i 28 godina, jer to su formirani igrači, ali velika je razlika između 16 i 18. Kod nas je problem i to što mladi igrači nisu vodeći u svojim klubovima, imali smo samo Luku Rogana, Stefana Dodića i mene kao takve primere. Teško je kada se od tebe očekuje da nosiš igru, a tako nešto ne radiš u klubu”.

“OSEĆA SE POZITIVNA ENERGIJA, UOZBILJILI SMO SE OD ĐERONINOG DOLASKA”

Najperspektivniji srpski igrač dobio je poziv selektora Tonija Đerone, čijim dolaskom na kormilo seniorske reprezentacije se mnogo toga promenilo po pitanju atmosphere, pristupa, igara.

“Toni Đerona je odličan trener, ali i čovek. Dobar je prema meni. Treniramo bolje, uozbiljili smo se, idemo ka tome da napravimo rezultat. Čekamo se i dalje, ali napredak je vidljiv golim okom. Oseća se pozitivna energija, iskusniji momci su nas mlađe baš dobro prihvatili. Radujem se svakom okupljanju, željno iščekujem, nije situacija da tu moram da se pojavim, već to i želim. Reprezentacija je san svakog sportiste, nema ništa lepše od predstavljanja svoje zemlje”, poručio je as Zagreba i veruje da Srbija može na Evropskom prvenstvu da izađe iz grupe u kojoj je sa Crnom Gorom, Islandom i Mađarskom:

“Mislim da imamo najjaču grupu na prvenstvu, ali i da treba da je prođemo. Ujednačena je grupa, biće nezgodno, a opet mislim da ako nas malo pogleda i sreća da možemo da izborimo kvalifikacije za Olimpijske igre. Ako se ne varam, potrebno je da budemo među najboljih pet. To nam je cilj”.

Veliki adut Srbije na prvenstvu Starog kontinenta biće golmani.

“Milosavljev je fascinantan, to kako on brani izgleda kao da je sa lakoćom. Daje ekipi sigurnost, uliva poverenje. Imamo odličnu reprezentaciju, dovoljno je pogledati samo ko su golmani… Milosavljev i Cupara su strašan tandem, odlično brane u svojim klubovima. I generalno na svakoj poziciji je jaka konkurencija. Nigde ne fali”.

“KARABATIĆ NAJKOMPLETNIJI, BALIĆ VIRTUOZ, ZAJEDNO SU PROMENILI RUKOMET”

Nikola Karabatić i Ivano Balić (©AFP)

Dok je bio mlađi, Miloš Kos divio se Danijelu Narsisu, a sada…

“Dika Mem je zver. Strašan atleta. Eksplozivan, jak, čvrst, ima odličan odraz. Neverovatan je kao pojava. Kada sam bio klinac dopadalo mi se kako igra Danijel Narsis. Njega sam baš voleo kao mali da gledam”.

Ko je najbolji rukometaš svih vremena – stvar je ukusa. Nikola Karabatić i Ivano Balić obeležili su jednu epohu, drugačiji su profili, stil im se razlikuje. Najperspektiviji srpski rukometaš napravio je dve kategorije: kompletnost i umetnički dojam.

“Hajde da kažemo ovako: Nikola Karabatić je kompletniji igrač, ima ga i u napadu i u odbrani, a Ivano Balić je virtuoz. Institucija. On je promenio stil rukometa. Ne zovu ga slučajno Mocart. Ne bih ih odvajao, dvojica najboljih rukometaša su Nikola Karabatić i Ivano Balić”, završio je razgovor Miloš Kos za Mozzart Sport.