PRELAZZI: Vaskrs fudbala

Jednako izvesno kao dolazak proleća ili povika na sudije večitih rivala, svake godine, negde u ovo doba, ponovo se priča o (ne)igranju fudbala na Vaskrs, najradosniji hrišćanski praznik.

(Jednom zasvagda da razlučimo: Vaskrs je veći i radosniji od Božića; ako ni zbog čega drugog, a ono zato što se roditi može svako, pa i Isus, dok nema baš mnogo onih koji su izdahnuli zakucani za krst, a potom vaskrsnuli.)

Ove godine dogodilo se pak i nešto novo: Zajednica superligaša povukla se pred Carstvom Nebeskim i poklekla pred zahtevima navijača i pojedinih klubova, pa se na Veliku subotu, niti na Vaskrs, fudbal u Srbiji neće igrati. Zato se megdan delio na Veliki četvrtak. Ako ste hrišćanin, onda valjda znate da se upravo u vreme kada je Zvezda izašla na vrelo gostovanje u Pazaru Hristu spremala Tajna večera. Što je možda simbolično, a možda i ne.

Nije prvi put da u državi, zvanično svetovnoj, Srpska pravoslavna crkva diktira mnoge stvari, mešali su se i inače poslednjih godina, otkako nas je napustio divni, pitomi pastir Pavle, kao kvasac u sve i svja, a sada su najzad doterali i do fudbala. Kao da ta verska zajednica nema malo važnija pitanja da raspravlja i svoje probleme da rešava?

Jer kakve veze ima SPC s fudbalom? Ili bilo koja druga verska zajednica? Zašto, pošto je već odlučila da fudbalski poštuje verska osećanja (većinskog) srpskog naroda i pravoslavnih vernika, Zajednica superligaša ne odluči da se bubamara ne kotrlja ni na Bajram? A šta ćemo sa Jom Kipurom, Hanukom, Pesatom, Tubišvatom? Svim svetima, Velikom gospom, Sveta tri kralja? Kvanzom? Proslavom letnjeg solsticija, za Srbe koji i dalje veruju u dobre stare slovenske bogove? Je li prikladno igrati na velike svece? Na Đurđevdan? Na Cvijeti? Na pobusani ponedeljak? Na trapavu sedmicu?

Taj naš fudbalski post, pomeranje superligaškog kalendara sa subote i nedelje na Veliki četvrtak, suštinski je odraz našeg pogrešnog shvatanja vere, našeg licemernog i površnog razumevanja pravoslavlja i svih drugih veroispovesti, našeg straha od mase, našeg priklanjanja fanatičnom tradicionalizmu, koji nikada nije imao utemeljenje u srpskom narodu.

Eto, Kraljevina Jugoslavija bila je po mnogo čemu "pravoslavnija" zemlja, ona u kojoj se Srpska pravoslavna crkva mnogo više poštovala (a imala je, Bože me oprosti, i mnogo bolje sveštenstvo, no to je druga priča), a pravila su bila drugačija. Tada je igranje fudbala na Vaskrs bilo ne samo ohrabrivano, već i obavezno: smatralo se da tako i sportisti dobijaju priliku da s narodom proslave radosni praznik.

Isto i dalje misle mnogo "vernije" zemlje, poput Italije i Španije. Ili, ako hoćete bolji primer, Rusije, u kojoj će se 26. kolo Premijer lige igrati i na Veliki petak, i na Veliku subotu, i na Vaskrs. Jesmo li mi to veći patrijarsi od moskovskog? Jesu li Rusi izdajnici vere pravoslavne ako u subotu i nedelju pogledaju 90 minuta fudbala, ne strahujući da će onaj odozgo gorko da ih kazni zbog tog smrtnog greha ili promptno ožeže ognjem nebeskim?

Da stavimo karte na sto, ovaj versko-fudbalski konundrum i odluka Zajednice superligaša posledica je raspoloženja navijačkih grupa, koje su u poslednjih nekoliko godina sebe proglasile nekakvim zaštitnicima pravoslavlja i srpskoga roda. Delije su, sećamo se, revnosno bojkotovale utakmice koje su igrane na Veliku subotu, a u dva-tri navrata njihova je doslednost možda koštala Crvenu zvezdu i titule. Kao i u mnogo čemu – od koreografija do pesama, pa eto i sada oko Vaskrsa – njihovim putem su pošli i navijači drugih klubova.

I sve bi to bilo u redu da navijačke grupe, ovakve kakve su, ne predstavljaju vrhunac licemerja. Jer lako je krstiti se kada ugledaš crkveni pirg, lako je postiti i pričestiti se, lako je metanisati u hramu i ići na liturgije, lako je bojkotovati fudbal na Veliku subotu. Teško je hrišćanski misliti i hrišćanski se ponašati, voleti svoje i poštovati tuđe, ne mrzeti nikoga, ne kršiti Deset zapovesti, živeti s verom i u veri.

E tek bi takve navijače valjalo poslušati...

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik.