Malo ko ih pamti, ali oni ne zaboravljaju čuvenu sezonu: Te 1992. deca Partizana, a danas programer, ronilac i dvojica trenera

Partizananova „desetka“ za sva vremena, Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Ivo Nakić, Slaviša Koprivica, Željko Rebrača, Mlađan Šilobad, Nikola Lončar, Zoran Stevanović, Vladimir Dragutinović i Dragiša Šarić upisana je u sve košarkaške almanahe. Ali, malo ko se seća, a još manje se piše da su tom timu crno-belih na treninzima „asistirala“ četvorica klinaca, spremnih da uskoče na glavnu pozornicu ukoliko krene nešto po lošem: Igor Perović, Igor Mihajloviski, Branko Sinđelić i Đerđ Palfi. Iako trojica od njih nisu imali ni minut na evropskoj sceni te sezone (samo je najstariji iz kvarteta, tada 19-godišnji Mihajlovski ušao u igru protiv Solnoka) i danas uspeh u Istanbulu doživljavaju kao „svoj“. I jeste njihov, jer su bili i ostali deca Partizana, u najslavnijoj generaciji.

“Kada su mi u leto 1991. rekli da ću biti priključen prvom timu Partizana, mislio sam da me sprdaju neki ortaci. Bio sam šokiran, jer sam u tom momentu praktično preskakao juniorski sastav i direktno otišao u prvi tim. Nisam mogao da verujem sa kojim igračima delim svlačionicu. Kad se setim Stragija… Njegova ruka k’o dve moje noge. Oni su svi već bili odrasli ljudi, a ja klinac, još se nisam ni brijao”, počinje Branko Sinđelić priču za Mozzart Sport.

Godinama je gradio uspešnu karijeru u Francuskoj, ali kao klincu u Partizanu poverena mu je drugačija uloga u istorijskoj sezoni.

“Nosio sam im lopte i patike. A, šta sam drugo mogao? Bio sam glavni šaljivdžija u svlačionici. Kad god me ugledaju kažu: Mali, ‘ajde neki vic. Ja sam tu lupetarao gluposti, svi smo padali od smeha. Mi smo u igru ulazili samo ako se neko razboli i to ako ima temperaturu ‘49’. Sećam se da sam ušao na jednom derbiju, mislim da je bio kup. Pored mene Neša Ilić, nisam znao šta me je snašlo”.

Evropska titula crno-belih kroz novinarski retrovizor – Čudo neviđeno

Čitava sezona crno-belih može da se sažme u tri neverovatna aprilska dana na Bosforu koje je pomenuti kvartet gledao iz Beograda.

“Bio sam u stanu na Novom Beogradu sa tri ortaka. Gledali smo svaku utakmicu. Ja sam se hvalio pred njima kako znam svaku akciju, kažem im šta ćemo da odigramo pre nego što se to dogodi, pa su svi bili oduševljeni kakav sam ja as.... Kad je Sale dao onu trojku, mislim da tri dana nisam prestajao da vrištim”.

Sinđelić, koji se bavi ugostiteljstvom i pasionirani je ljubitelj ronjenja, profesionalno je van košarke. Ali ostala su prijateljstva.

“Iako te sezone zaista nisam imao ulogu osim ‘nošenja bureka’, upoznao sam ljude sa kojima sam i danas veliki prijatelj. Neke viđam i svaki dan, poneki me i dalje zovu ‘mali’ iako će mi skoro 50 godina. Bila je to nezaboravna ekipa i uspeh koji će se uvek pamtiti”.

Mnogi ne pamte Đerđa Palfija, tadašnjeg člana kadetske reprezentacije Jugoslavije. A baš zbog tog talenta je zapao za oko crno-belima.

“Vujošević me je doveo u Partizan, bio sam dete, ali evo 30 godina kasnije se rado sećam svega. Sezona je bila vanserijska, velika je privilegija trenirati sa njima. Uveče treniramo na Miljakovcu sa juniorskim timom, a pre podne sa Željkom u prvom timu, po ceo dan u dvorani i sa loptom u rukama. Kada vidiš kako treninraju Đorđević i Danilović, nisi mogao ni ti drugačije”, rado Palfi iz daleke Amerike za Mozzart Sport premotava uspomene iz davnih vremena, ali slavnih dana Partizana.

Danilović i Đorđević su bili najveći asovi tog tima za ogromnu većinu ljudi. Ali, Palfi ističe gorostasa crno-belih, oca današnje 'petice' Partizana - Balše.

„Šmekerska atmosfera je vladala u ekipi, tako je najbolje definisati. Ostao sam blizak sa Lončarom i Danilovićem, sa mnogima održavam kontakt, naravno i sa Sinđom s kojim se skoro svaki dan čujem. Bilo je tu svega, dobrih i manje dobrih stvari, ali u sećanju mi je najviše ostao Slaviša Koprivica, ležerna persona koji je u stanju da pokrene sve, da ih dodirne. Često je pravio atmosferu, svi su ga gotivili, lafčina. Naravno tu je i Sale Đorđević, nema potrebe da pričamo o njemu. Gledam ga drugim očima, jer mi je mnogo pomogao kasnije u karijeri“.

INTERVJU - Aleksandar Đorđević: Najveća mi je žal što nisam zgrabio tu loptu, nego sam je zveknuo u publiku

Iako je bio najmlađi, trudio se da ostavi trag.

„Prgavi smo bili mi klinci, hteli smo i da se pošibamo na treningu. Ako treba. Naravno uvek smo bili tu da se nešto prinese i odnese. Bila je razlika između nas i ostatka ekipe, ali sam uvek pokušavao nešto da ih zezam, napravim neku zavrzlamu. Sećam se da sam namerno birao pogrešan put na trening samo da naletim na Danilovića koji je išao kolima. Provalio me je bio šta radim posle nekoliko puta sretanja na ulici, pa je od tada počeo da me uvek vozi u dvoranu“.

Ni Palfi, poput Sinđelića ne zaboravlja gde je bio kada je Sale 'srušio' Evropu.

„Kod teče u restoranu kod Geneksa se skupio ceo moj kraj. Svi su znali da treniram sa njima. Bilo nas je je sigurno 40. A posle toga ‚havarija‘. Ne znam kako da objasnim, bilo je neverovatno“.

Palfi već dugo živi u Sjedinjenim Američkim Državama. Košarka je davna prošlost.

„Dok sam bio u Partizanu odlučili su da me pozajme Jagodini, a ja to u tom trenutku nisam razumeo. Reagovao sam emotivno. Kroz isto su prošli Berić i Drobnjak. Ipak, ja sam imao ponudu da u Americi završim srednju školu. Prihvatio sam to kada je Partizan odlučio da me prosledi. Dobro sam se snašao, igrao dobro. Bio sam košgeter, s krila. Mogao sam da skačem. Usledio je odlazak na koledž, na Luizijanu Stejt, za koju je igrao Šakil O’nil nekoliko godina pre mene. Posle sam bio u Evropi. Danas sam programer. U životu sam radio samo za dve firme. U Delu sedam godina, a poslednjih 13 radim za Sisko sisteme“, završio je zanimljivu priču uspešni programer koji se s porodicom smestio u Nju Orleansu.

Dragan Kićanović - Arhitekta košarkaškog remek dela

Sinđelić i Palfi više nisu u košarci, ali jesu dva Igora - Perović i Mihajlovski. Obojica su treneri. Perović je već dugo u Nemačkoj, trenutno u Kirhajmu.

„Ne mogu da kažem da je ta sezona bila presudna da postanem trener. Ipak se to desilo pre tri decenije. Bio sam dete. Željko je tada počinjao, ali se već tada videlo kako razmišlja. Kao igrač nikada nije igrao na fizikalije, već na glavu, uz to je Duško Vujošević imao veliki uticaj na njega, a imao je i profu Nikolića koji je u tom momentu bio najbolji trener van Amerike“, priča Perović pred odlazak na trening.

Tokom bogate karijere koja je počela u crno-belom dresu, Igor je promenio 11 klubova, ali početak se pamti...

“Taj prelazak u prvi tim je kao da sada dete iz obdaništa pošaljete u srednju školu. E, tako sam se osećao. Prvi put sam se susreo sa takvim nivoom rada, razmišljanja. Najviše pamtim tu ozbiljnost, mogu zapravo slobodno da kažem surovost. Imao sam priliku da igram sa Aleksandrom Đorđevićem i Predragom Danilovićem koji su tih godina bili najbolji igrači Evrope. Kao klinac ja delim svlačionicu sa najboljima. Nestvarno. Kod njih je ego veliki, mislim to na pozitivan način, jer veliki igrač ne može da bude miran, povučen, da ga na ‘leb mažeš. Oni su bili surovi profesionalci, a ja sam samo mogao da ih gledam”.

Najlepša slika Dragiše Šarića: Ako postoje sveci on je jedan od njih

U rigoroznom sistemu rada, jedan Igor izdvaja jedan detalj. Tačnije jednog košarkaša.

“Sećam se dobro ponedeljka te sezone, pošto je to bio dan kada stariji igrači nisu morali na trening. Mi smo svakako bili mlada ekipa, pa je Danilović bio jedan od starijih. On nijedan ponedeljak nije propustio da dođe. Uvek je bio na parketu, ubaci svojih 200-300 lopti. Tu se videlo kakav je igrač”, priseća se Perović.

Drugi Igor, Mihajlovski, sa uspehom radi u rodnoj Makedoniji. Trenutno vodi Rabotnički.

“Detalj koji mi je ostao urezan u pamćenje je moj dolazak u Partizan. Kao dete sam igrao u Kumanovu, imao sam minutažu. Jedno vojno lice je zapazilo moje partije i odmah je kontaktiralo Partizan. Došao sam u Beograd posle razgovora sa Duškom Vujoševićem 1990, a posle toga sam trenirao s prvim timom koji je preuzeo Željko”.

Prelazak Mihajlovskog u prvi tim povezan je sa legendarnim Žarkom Paspaljem.

“Žarko je neočekivano dobio ponudu Olimpijakosa i otišao je u Grčku. Tada se stvorilo mesto u ekipi. Željko je došao kod mene u stan, pomogao mi da se spakujem. Otišli smo na pripreme...”

Aleksandar Nikolić – Profesor

Od kvarteta iz ove priče, najveću minutažu je imao baš Mihajlovski.

“Debitovao sam u Zadru za Partizan, ako se dobro sećam. Tada su baš krenule velike tenzije, država se raspadala... Bilo je i šahovnica po tribinama”.

Bio je Mihajlovski u protokolu na nekoliko mečeva te sezone u Evropi. Ali, jedan će pamtiti ceo život.

“Igrali smo kvalifikacije za Kup šampiona, protiv Solnoka. Odigrao sam te utakmice, jer se povredio Đorđević. Postigao sam koš. Pa kako to da zaboravim? Moje ime će ostati upisano da sam barem tim poenima učestvovao u neverovatnom uspehu Partizana.“

Crno-bele boje i dalje su u srcu Mihajlovskog.

“Mnogo volim Partizan, često dolazim u Beograd da pogledam utakmicu, naravno kada obaveze dozvole. Bio sam i na svim proslavama. Ta ekipa će biti zauvek povezana i nezaboravna”, završava priču najstariji među najmlađima.

Kafanska noć: Partizanovi velikaši za istim stolom – 30 godina posle (VIDEO)

Dragan Todorić je s Partizanom osvojio svih 48 trofeja, ali: Saletovu trojku nisam ni video…