INTERVJU - Aleksandar Đorđević: Najveća mi je žal što nisam zgrabio tu loptu, nego sam je zveknuo u publiku

Ima takvih trenutaka u sportu. Retki su, ali ih ima. Zato ih i pamtimo. Kad se učini da je svet stao. Da samo lopta živi svoju sudbinu, potpuno slobodna od onoga što bismo nazvali racionalnim. Ide ona svojim putem, tamo gde je zamislila. Za druge – ne haje. I onda kada bućne, svet ponovo počinje da diše. Da urliče.

Pamti se i uvek će se pamtiti. Partizan – šampion Evrope! A trk i naskok Aleksandra Đorđevića, taj savršeni izbačaj preko Tomasa Žofrese, pa onda slavljeničko širenje ruku, na tren samo pre no što se potrčalo nazad u odbranu, zauvek ugraviran u kolektivnom sećanju Grobara.

Poster za sva vremena.

I mada ga je Đorđević kasnije i ponavljao protiv Hrvata – zamislite samo koliko bi bolelo da tada nije ušla? – pa i na oproštaju od igračke karijere, nije to više stvar samopouzdanja, koliko svest da ne možeš da promašiš. Taj 16. april 1992. godine u Istanbulu izdigao je popularnog Saleta na pijedestal i upisao ga u legendu koja će se vazda prepričavati.

Tri decenije posle najčuvenijeg koša u Partizanovoj istoriji, Aleksandar Đorđević u intervjuu za Mozzart Sport prebira po glavi dok premotava film iz Abdi Ipečki arene. I sve ono što je tu sezonu učinilo epskom. Opet smo u Istanbulu, samo sada u Ulker Sport Areni pred Đorđevićev trening sa košarkašima Fenerbahčea. Dan pred važnu prvenstvenu utakmicu. Pa opet, neke situacije se godinama vrzmaju po glavi.

“Sećam se tog poslednjeg minuta, tih par napada i slobodnih bacanja. Kao večnost. Prodor Tomasa Žofrese, koji je u to vreme bio verovatno najbrži bek Evrope, imao je eksploziju u nogama. Napao je jednog igrača koji nije bio baš odbrambeno talentovan, a-ha-ha (o tome ćemo malo kasnije, prim. aut.). Pogodio je taj šut. Trenutak kada mi Koprivica vraća loptu u teren, tih pet-šest driblinga se sećam, te moje želje da dođem do nekog mesta sa koga znam da mogu da dobacim, jer sam trenirao taj šut milion puta. Ne taj i takav, a možda i baš takav. I dan-danas učim svoje igrače da poslednjih 15 ili 20 šuteva na treningu šutnu potpuno nerezonski, da budu nestvarni, jer baš takvi mogu da se dese u završnicama utakmica. A baš iz toga možda će se desiti neki ’trejdmark’ šut, da svaki igrač može da kaže: E, ovo je moje“, kaže Đorđević za Mozzart Sport.

Đorđevićev trejdmark svaki košarkaški zaljubljenik može da prepriča. I svako se otprilike seća gde je bio, kako je glavom udario u plafon kad je poskočio. To su ti trenuci. Toliko veliki da počnu da nedostaju čim prođu. I baš zbog toga...

“Najveća mi je žal što nisam tu loptu zgrabio, nego sam je šutnuo iz voleja. Video sam taj volej kao klinac, da je to uradio Moka Slavnić sa reprezentacijom, od sreće je nabô... Da li je bila Manila ili šta li, ne znam ni ja, ali, eto, ostalo mi je. Još mi se vratila o tablu. Umesto da je uzmem, ja je zveknem u publiku, iako sam je promašio. Žao mi je toga. Pošto imam par lopti iz finala“.

Nije, doduše, ova jedina koja nedostaje...

“Sećam se kao sam trčao za Zokijem Savićem 1997. na Evropskom prvenstvu u finalu. Ali on je prigrabio pre mene, a malo je jači, pa nisam hteo da se čačkam, a-ha-ha“, smeje se Đorđević, dok sam sebe tera da se priseća...

“Sećam se i trenutka kada more nekih ljudi pada na mene, nisam imao ni vazduha. Vikao sam: ’Sklanjajte se, sklanjajte se s mene’. Nisam mogao da dišem, ne znam ko je sve skočio na mene“.

KAKO PRED PROFU POSLE PORAZA?

Ta je trojka zasenila sve ostalo, pa se mnogi ničeg osim nje i ne sećaju. Kao što je profesor Aleksandar Nikolić govorio: ’U košarci na kraju sve stane u tu jednu loptu.’ A nije samo jedna. Mnogo je više od toga. Kofe znoja prolivene na treninzima. Stalna potera za usavršavanjem. Ne može drugačije kada napadaš košarkaški Olimp. I nikako ne može drugačije kada na klupi sedi tada trenerski debitant Željko Obradović, koji se ni posle 30 godina nije zasitio trofeja. A uz njega Profa, otac jugoslovenske košarke.

Pa da krenemo od toga...

“Profa je živeo sa nama, učio nas, vaspitavao, naravno sa Željkom. Imao je jedan specifičan odnos sa nama, ogromno poštovanje svih nas. Znali smo od koga učimo. Bio je toliko šarmantan, simpatičan i detaljan. Lično sam uživao. Znajući da on dolazi ranije na trening, svaki dan sam dolazio ranije i ja da, ako mogu, provedem pola sata s njim, da razgovaramo o svemu i svačemu. Bio je velikodušan čovek. Fantastičan mi je bio njegov pristup treningu. Pobedimo sa 20 ili 30 razlike, dođemo na trening svi opušteni i nasmejani... kad nas on sastavi, vrati nas u normalu, u labelu ponašanja što se kaže. A opet kad izgubimo, svi pokisli, razmišljamo: ’Pobedili smo pre neki dan sa 20 razlike, a dobili po glavi i po turu, šta će sad da nam uradi?’ A on dođe sa osmehom, sa vedrinom. Mnogo puta nas je razoružavao neočekivanim pristupom treningu i sledećim obavezama“.

Dragan Todorić je s Partizanom osvojio svih 48 trofeja, ali: Saletovu trojku nisam ni video…

Najlepša slika Dragiše Šarića: Ako postoje sveci on je jedan od njih

Jedan detalj da dočara, baš posle finala sa Huventudom...

“Na samoj večeri slučajno je Ivo Nakić slomio čašu. Profa je odmah krenuo: ’Aman, ljudi, dajte... Pa gde je dostojanstvo, čeka nas važna utakmica za tri dana, da li beše Rabotnički u plej-ofu’. Iskusan šarmer koji je znao mnogo košarke. I sve nam je nesebično dao“.

Pored profesora Nikolića još jedan veliki autoritet u klubu – Dragan Kićanović na mestu zamenika predsednika Partizana...

“Pre svega moj igrački idol. Odrastao sam navijajući za Partizan u Hali sportova. Bio sam na tribinama, slušao ono: ’Kića, Praja, pobeda do kraja’. Ili ’Arsenije (Pešić), košarkaški genije’. Sve su to moji počeci vezivanja za Partizan. Kića je bio lider celog toj projekta. Znao je tačno šta želi, sa kojim ljudima. Toliko je verovao u Željka, pružio mu je šansu. Obradović je, naravno, prigrabio, znao je da želi da bude trener, Kićanović je to prepoznao, doveo i profesora Aleksandra Nikolića da pomogne. Sećam se da je u mom stanu, na predlog mog oca Bate, profesor i došao na funkciju pomoćnog trenera. Tu su se dogovorili oko svega. Kićanović je imao viziju. A bio je i moj idol, svaku reč koju mi je uputio, svaki savet, koliko god bio banalan, meni i nama je značio mnogo. Zaista smo ga gledali kao veličinu, kao legendu i znao je kako da nam se približi. Bio nam je kao stariji brat. Za mene su to specijalni ljudi“.

PROVOKACIJE NA TRENINZIMA – STVAR PONOSA

Fokus ipak na sam teren, na ekipu. Niko joj se nije nadao na evropskom tronu. U trenutku osvajanja titule prosek od 21,7 godina?! Deluje nezamislivo za današnje uslove.

“Za nas je svaka sezona bila prilika da se pobijemo za neki trofej. Partizan kao klub nam je to stalno pružao u smislu šanse. A u staroj Jugoslaviji se znalo – mladost je bila samo brojka. Nama su učitelji davali šansu ako je zaslužujemo. Naši treneri se nisu plašili i mi smo prigrabili priliku. Pomogla su i putovanja, mnogo smo vremena provodili zajedno. Napravili smo sjajnu hemiju, živeli smo kao jedan, život košarkaških nomada, na stalnom putu, uživajući jedni u drugima, tražeći svoj način zabave, života, na kraju i igre. Mladost je donosila elan i energiju. Zahtevi Profe i Željka nam nisu dali ni vremena da gledamo u lične karte. Imali smo, naravno, i kvalitet, karakter“.

O tom karakteru disertacija bi mogla da se piše. Jer nisu samo godine bile ono što je crno-bele činilo autsajderima pred početak sezone. Huventud je tog leta izgubio sa samo dva poena razlike od Los Anđeles Lejkersa. Knor iz Bolonje, milanski Filips, pa i Estudijantes – jedini tim koji je Partizan dobio u oba susreta te sezone – imali su budžete nezamislive za Beograđane. Aris je imao Nikosa Galisa i Panajotisa Janakisa, pričalo se tada da je imao platu od milion dolara. Stragi Stevanović se u zajedničkom druženju u Skadarliji – istim ovim povodom – prisetio da je igrao za nekih 15.000 maraka.

Partizan je grupu prošao kao četvrti na tabeli. Već u toj fazi igrao je „biti ili ne biti utakmice“ sa Huventudom u Fuenlabradi, pa sa Bajerom, zatim u četvrtfinalu eliminisao Knor u majstorici u Bolonji dok su Italijani već prodavali turističke pakete za Fajnal for, pa otresli Filips u polufinalu, Huventud rešili u toj ludoj završnici. Otkud ta stabilnost?

“Sve je proisteklo iz zahteva koje je Željko postavljao pred nas na treninzima. Uopšte, u staroj Jugoslaviji mladi su sazrevali mnogo brže, bar što se tiče obaveza na terenu. To je baš to, stabilnost, koncentracija, šut na pravi način, dodavanje, ekstrapas, ekstraprodor, pomaganje, saradnja, priča, koncentracija svih 40 minuta. Tako smo trenirali. Nije bilo treninga da ti možeš tu da budeš samo fizički, a ne i glavom prisutan. To je bio najveći Željkov kvalitet, jednostavno te uključi, podstiče te da razmišljaš svakog sekunda, o zadatku, o tome šta dalje“.

Aleksandar Nikolić – Profesor

Dragan Kićanović - Arhitekta košarkaškog remek dela

Još malo na istu temu. Šlagvort nam je dala i priča crno-belih šampiona sa skadarlijske večere na kojoj ih je Mozzart Sport okupio. Željko Obradović je govorio o atletičaru koga su tokom priprema za sezonu doveli da trči ispred ekipe kako bi iz njih izvukao maksimum. Đorđević je bio u Istanbulu, na tabletu mu premotavamo ispričano, emocije same naviru... Šeretski osmeh, mada su sigurno mnogo puta premotavali iste priče. Ne blede ni danas.

“Fantastične su bile te pozitivne provokacije. Kao recimo ovo da Željko dođe na ideju da nam stavi ’zeca’, kao u atletici. To nam je bilo potrebno, svima jeste. Jer onda je bilo do ponosa. Počevši od Danilovića, trčali smo od centra Kopaonika do čini mi se tamo Srebrnog jezera, skroz iza, pa i nazad. Ko preživi. Tako je bilo. Danilović prvi, iza ja čini mi se, pa Dragutinović i posle ostali“.

OČEVE LEKCIJE

Nije bilo samo do fizikalija. Još pre 30 godina Đorđević je govorio kako nikada nije više razmišljao o košarci. A i danas, kad je već dobrano zaplovio u trenerske vode, često se priseti treninga iz sezone 1991/1992.

“To je bila nestvarna potreba za konstantnim razmišljanjem o tome što se igra. I dan-danas nas to gura da se bavimo ovim poslom. Te instrukcije su bile prave pobedničke, bez njih ne može da se dođe do rezultata. Igrač mora da čita košarku, da razmišlja o tome šta radi... Slušam ovo što priča Željko i vidim neke principe na kojima ja sada insistiram, a da nisam ni razmišljao o tome. Te stvari, te prave stvari, Željko nam je svima utkao“.

I ne samo to. Saša Đorđević nije u to vreme važio za odbrambenog specijalca, pa je Predrag Danilović polu u šali, polu u zbilji rekao da su morali da trče i za njega, jer su znali da će tako dati „15 puta više u napadu“.

“Kako da ne? Nek mi kažu nekog igrača koji se nadavao protiv mene koševa? Preko 40 poena, a-ha-ha. Šalim se, svako ima svoje određene kvalitete, ja nisam bio odbrambeni specijalac, ali sam nadoknađivao to nekim drugim kvalitetima. Odbrambenim naravno. Anticipirajući situacije, igrajući timsku odbranu, rotacije i tako dalje“.

Kafanska noć: Partizanovi velikaši za istim stolom – 30 godina posle (VIDEO)

Baš negde u to vreme Đorđević je i sam pričao kako sve veću pažnju poklanja defanzivi. Danas, tri decenije kasnije, iz ugla trenera istu priču ponavlja svojim igračima.

“Mlad igrač misli da treba da se dokazuje kroz koš. To mu je najveće zadovoljstvo i to je normalno. Jedan detalj u vezi sa mojim odrastanjem, baš u Partizanu. Vratio sam se kući posle 20 poena u nekoj utakmici. Ja sav srećan, dolazim kući, kažem ocu: ’Jesi li video, kako sam igrao, trojke, asistencije, ovo-ono’. On kao: ’Da, da’. Ja se pitam o čemu se radi, da li će otvoriti flajku, da bude ono, engleska radost, na kolenima obojica slavimo. Ništa on. Ja ponovim, insistiram, pita me: ’Stvarno hoćeš da pričamo o utakmici’. Pa naravno! E, kaže, vidi ovako: ’Tvoja koncentracija je katastrofa, tvoje navođenje na blokadu ne valja ništa, odbrambena pozicija ti je ovakva, ruke su ti katastrofa, ne znaš ovo na lopti, ne znaš ono...’ I krene da me analizira kroz sve situacije. Ja se i dan-danas sećam tog razgovora, poslednjih desetak godina shvatam koliko mi je on usadio težnju ka perfekciji. Može bolje, mora bolje, stalno tako. I sada kada pričam mlađim igračima, ne mogu da shvate zašto je taj detalj toliko bitan, zašto posle trojke moraš da se vratiš i odmah staneš u odbrambenu poziciju, da ne ulaze u tranzicije. Mladim igračima te stvarni nisu ni na kraj pameti. Verovatno nisu bile ni meni u to vreme. Ali to je bila moja evolucija kao igrača“.

SAMO SMO SE POGLEDALI I REKLI: STVARNO SMO IDIOTI

U napadu... To je već bila esencija košarke. I veliko je pitanje da li je srpska košarka u ovih 30 godina – pa i ranije – imala košarkaša koji je toliko uticao na broj pehara. A Partizan je pored Đorđevića imao i drugog Sašu, takođe asa, Predraga Danilovića. S ove vremenske distance zvuči neverovatno, ali dve prve crno-bele zvezde dobrim delom te istorijske sezone nisu ni razgovarale?! Pa opet su činile – i tada i posle u reprezentaciji – bez svake sumnje najbolji bekovski tandem Evrope.

“Bilo je to valjda na utakmici. Ono klasično: dodaj ti meni, neću ja tebi. Pa onda ono: ja tebi, ti meni... Klasično srpsko govorno područje, a-ha-ha. Ali smo čak i u toj mladosti i ludosti bili dovoljno zreli da pojedemo svoju sujetu. Osim možda Ive Nakića, koji je bio dovoljno blizak sa obojicom, mislim da niko nije ni provalio da mi ne razgovaramo van terena. A na terenu smo bili fantastičan tandem, stvarno fantastičan. Savršeno smo se dopunjavali. I po završetku tog istanbulskog finala samo smo se pogledali i obojica rekli: ’Stvarno smo idioti’“.

Anegdota je, uostalom, bilo na sve strane. I mada Đorđević kaže da se uglavnom seća samo smeha, ne toliko detalja, jednu priču je ipak uspeo da iskopa.

“Moj kum Koprivica se spremao za inostranstvo, pa smo ga učili engleski. On onako sporiji, naučio dve ili tri stvari. Trebalo mu je 15 minuta da kaže: ’Ja sam gladan’. Kreće cela konstrukcija, možete da zamislite to, i posle nekog vremena: ’Me, hungry’. Rekoh: ’Bravo!’ Stalno je neko bio na tapetu. Nakić je bio taj koji bi izabrao žrtvu. Bilo je naravno i nedodirljivih, kojima niko nije smeo nešto da kaže, ali bila je vedra atmosfera mladih momaka koji su uživali. A bilo je teško vreme, bili smo odvojeni, nije bilo ni telefona, veze sa kućom. Ko je imao sreće da odvoji neku kintu da se javi jednom u sedam dana da kaže da je sve u redu. Javljali smo se kući brojem koševa u novinama. Ono, Đorđević 12, ovaj 10 i tako...“

TROJKA KOJA NAM JE PROMENILA ŽIVOTE

Taj niz koševa bio je sve duži i duži. Crno-beli su, suprotno očekivanjima, gazili redom, iako su igrali daleko od kuće. Fuenlabrada ih je ipak prihvatila kao svoje. Španska štampa se zgražavala. Kako je moguće da u srcu Pirineja cela tribina navija za neki tamo Partizan, čak i kada igra protiv Huventuda ili Estudijantesa?! Na trening pred poslednju utakmicu Partizana u dvorani Fernando Martin došlo je – verovali ili ne – 4.000 navijača. Na trening! Sve sa rođendanskom tortom za Danilovića.

“Neverovatno kako je taj grad, predgrađe Madrida u stvari, odreagovalo prema ekipi koja nema nikakve veze sa Španijom. Kako su nas prihvatili, koliko su nas voleli. Bilo je mnogo lepih pobeda. Pamtim tu pobedu protiv Huventuda gde je cela dvorana navijala za nas. Pa Estudijantes, protiv Filipsa su nas nosili. Trening pred poslednju utakmicu, 4.000 na tribinama, nepojmljivo. Nikad nećemo uspeti dovoljno puta da kažemo ’hvala’. Toliko su nam smanjili taj osećaj da igramo u nekoj tuđoj zemlji, da smo 2.000 kilometara od kuće. Fantastični su bili“.

Evropska titula crno-belih kroz novinarski retrovizor – Čudo neviđeno

Malo ko ih pamti, ali oni ne zaboravljaju čuvenu sezonu: Te 1992. deca Partizana, a danas programer, ronilac i dvojica trenera

Jednu jedinu utakmicu u Beogradu crno-beli su odigrali protiv Knora sa Brunamontijem, Zdovcem, Binelijem, Koldebelom... Manje publike nego u Fuenlabradi. Skupe ulaznice, rad je svima u glavi. I ubedljiv Partizan. Onda dva meča u Bolonji, prvo poraz na jednu loptu, pa u majstorici psihički možda i najizazovnija utakmica. U Bolonji već prodaju pakete za Fajnal for.

“Knor je bio jedan od favorita. Imali su fantastičnu ekipu. Na te dve utakmice u Bolonji smo mi shvatili da možemo do trofeja. Posebno ta druga utakmica koju smo izgubili na loptu, posle jedne trojke Zdovca. Tih par dana u hotelu pred majstoricu bila je tišina, mir, svako se koncentrisao na svoj način. Znali smo šta nas čeka. Profesor nas je spremao u toj istorijskoj dvorani. Atmosfera ludilo, oni su već videli sebe na Fajnal foru. Počeli su jako dobro, na našu sreću Stevanović polomi tablu, tu se svi primire dok se promenila tabla. I mi smo se primirili, koncentrisali i krenuli polako da menjamo utakmicu. Sećam se da je Nakić odigrao fantastično, povukao je u drugom poluvremenu. Dobro, Sale je od početka do kraja imao konstantnu sezonu košgeterski. Iskristalisao se kao lider, u najboljeg igrača Evrope, čak i odbrambeno“.

U polufinalu Filips rutiniran, pa onda taj triler s Huventudom...

“Bilo je svega, taj poslednji minut bez poena. Imali su oni plus tri. Ja se sećam trojke koja je prethodila onoj poslednjoj. Dragutinović je povukao kontru, samo mi dao dobar pas na stranu, ja sam naskočio bez driblinga i postigao trojku za nerešen rezultat. Ta je bila možda još važnija od ove posle. Kako mi treneri kažemo, naš je zadatak da dovedemo ekipu na nerešeno u poslednjem minutu. A posle – izvolite igrači, pa rešite šta treba“.

I rešio je...

“Taj koš nam je promenio živote, ne samo karijere“.

.......

Kamere se gase, Đorđević žuri na trening, ali pre no što ode, s nekakvim do tada neprimetnim uzbuđenjem zove nas u ličnu kancelariju. Iz prve fioke vadi legendarnu trening majicu sa četvorkom na dresu i kaže: “Svuda ide sa mnom“. Kraj stola iz druge fioke pojavljuje se i fotografija sa autogramima svih 10 igrača sa istanbulskog Fajnal For.

“Evo ih, majstori su uvek tu“, govori sa osmehom koji mu kruži oko glave.