INTERVJU – Stefan Jović: Reprezentacija, moja bolna rana...

Pametne glave često znaju da kažu:

“Moraš da se boriš kroz neke teške momente, kako bi zaslužio najlepše dane u životu“.

U slučaju Stefana Jovića takav pristup može da se primeni na trenutnu fazu karijere. Poslednjih godinu dana Jovićevog košarkaškog života mogu da se podvedu kao najteži otkako se upustio u profesionalne vode. Teška povreda skočnog zgloba, potom duga borba sa koronom, pa odlazak iz Himkija, posle čega se dogodila ruptura mišića lista desne noge, zbog čega i dalje nema klub.

Tokom poslednjih mesec dana je u jakom trenažnom procesu, sprema se za sledeći angažman u karijeri. I u ovom tmurnom periodu, svestan je da je pred njim još šest meseci sezone.

Pošto su retke situacije kada se pojavljuje u javnosti, odnosno kada govori za medije, želeli smo da čujemo njegovu priču. O borbi za nastavak karijere, ali i žalu koji oseća zato što je godinu suštinski završio tamo gde je najviše želeo da sve prođe po planu – u porazu reprezentacije Srbije od Italije u kvalifikacijama za Olimpijske igre.

Nedelja, 19.00: (5,50) Split (20,0) Crvena zvezda (1,17)

Taj neuspeh godinu mu je pokvario gotovo koliko i svi zdravstveni problemi. Ali kako red nalaže, prvo pitanje – kako si?

“Zdrav sam i to je najbitnije! Ulazim u završnu fazu priprema, u Beogradu sam poslednjih mesec dana, spreman za nove izazove“, otkriva Jović na početku velikog prazničnog intervjua za Mozzart Sport.

Prve prognoze glasile su da će tvoj oporavak da traje sedam nedelja. Umesto toga, skoro šest meseci si van parketa...

“Ispočetka prognoze za oporavak su bile optimistične. Prvi put sam u Minhenu na pregledima bio pet i po nedelja pošto sam se povredio, tada su mi rekli da ću još osam sedmica biti bez bilo kakve aktivnosti. Tako da je situacija bila znatno teža u tom trenutku, najviše mentalno“, kaže nam srpski plejmejker i dodaje:

“Umesto priprema za novi klub i sezonu ja se pripremam za mirovanje. Nisam očekivao da ću toliko biti van terena ali takve stvari moraš da prihvatiš! U razgovoru sa igračima koji su imali ovakve povrede razumeo sam da je situacija daleko ozbiljnija od onoga kako smo se svi nadali“.

Kako je dalje tekao oporavak?

“Pratili smo i Gagu (dr Dragana Radovanovića) i doktora Johana iz Minhena koji mi je dao 21 injekciju u list tokom četiri boravka tamo, ubrzali smo oporavak najviše što je moglo. Rečeno mi je ipak da ne treba žurim. Tada smo se usaglasili da bi možda bilo bolje da se sačeka još mesec dana, kako bi oporavak i ulazak u trenažni proces bili odrađeni kako treba“.

PSIHIČKI JE TEŠKO KADA SVAKI PUT KREĆEŠ OD NULE...

Stefan Jović (©Nikola Mikić)

Rekao si da ti je cela situacija mentalno teško pala, a tvoja situacija bila je još i teža pošto si i pre toga bio dugo van parketa posle rastanka sa Himkijem...

“Iskreno, dok nisam otišao za Minhen iskreno sam verovao da će oporavak zaista da traje tih mesec – mesec i po dana. Doktor Johan mi je u momentu kada sam se već oporavljao pet i po nedelja rekao da će pauza trajati osam sedmica. Bio sam razmišljanja: 'Dobro, moji su mi rekli sedam, ti mi kažeš osam, to je to otprilike'. A on mi uzvraća: 'Ne, nego još osam nedelja od ovog momenta'. Na mom licu kiseli osmeh“.

Kome bi bilo svejedno u takovm momentu...

“Doživeo sam tešku povredu na prvoj prijateljskoj utakmici prošle sezone u Himkiju gde sam opet bio pred operacijom. I tada su doktori iz Minhena odradili najveći deo posla po pitanju pregleda i oporavka i srećom izbegli smo operaciju, noga se uspešno oporavila uz terapije. Odlučili smo da rehabilitacija ide prirodnim tokom, pa sam tri meseca pauzirao. Zatim korona u januaru...“

Šta je onda bilo?

“Korona je jedan od razloga zašto sam napustio Himki. Klupski lekari su tamo ležerno pristupali koroni, u fazonu: 'Ma, nije to ništa, samo običan grip'. A meni otežano disanje, puls skoro 200! Na jednoj utakmici mi je zabeležen puls 196 posle minut i po trčanja. I nakon dodatnih pregleda i konsultacija sa lekarima u Srbiji mirovao sam tri nedelje što se pokazala kao dobra odluka zbog posledica koje korona ostavlja. Ubrzo posle toga sam i doneo odluku da napustim klub...“

I vratio se u Srbiju?

“Tako je, počeo sam da radim sam, a onda me je Gaga pozvao i pitao: 'Kako možeš da nastaviš sa bilo kakvim radom, a da nisi došao na Košutnjak da odradiš test opterećenja?'. Izvučeš se taman iz jednog problema i ulaziš u drugi, pa u treći... Na sve to dolazi reprezentacija gde smo se trener (Marko) Sekulić i ja spremali malo jače nego uobičajeno jer nisam bio u takmičarskom ritmu. Na kraju me zadesi povreda lista zbog koje sam već pet meseci van terena. Kada sve pogledaš, ozbiljan me je maler poterao“.

Da li ti je u takvim momentima prolazilo kroz glavu da napustiš košarku?

“Nijednog trenutka mi tako nešto nije padalo na pamet, iako mi je ovo sve palo teško. U jednoj sezoni dve tako teške povrede nisam imao dosad. Najteže mi je padalo kada izađem iz povrede i sada treba da se radi oporavak. Tri meseca nisi radio ništa i onda treba od nule da gradiš nešto. To je najteže izneti psihički, da vratiš stare navike, bez obzira što smo mi 20 godina u svemu ovom. Povreda te izbaci ritma i onda je prvi mesec kada se vraćaš na teren pakao. Takav pakao sam prošao u novembru i decembru prošle godine, pa u februaru i martu, pa u julu... I sada poslednja dva i po meseca radim od nule. Zato je mentalno teško da se vraćaš iz povreda. Povreda kao povreda nije problem, jer je sastavni deo sporta. Neko ih ima više, neko manje“.

Treniraš sada dva puta dnevno, radiš pod budnim okom stručnjaka, a koliko si daleko od košarke koju si igrao pre svih povreda?

“Ne mogu da budem daleko od košarke koju sam igrao jer za nastavak karijere je upravo ono, što sam već napomenuo, psihički momenat bitniji, a u meni i dalje postoji jednaka želja za igrom i dokazivanjem. U skladu sa planom i programom koji su moji treneri meni napravili spreman sam sada i fizički“.

NIJE BITNO KOJI JE KLUB, SAMO ŽELIM DA IGRAM

Foto: ©Nikola Mikić

Navijači Crvene zvezde bi te rado ponovo videli u klubu, grčki mediji “bombarduju“ pričama o selidbi u Panatinaikos. Ima li naznaka gde ćeš da nastaviš karijeru?

“Sa (Dejanom) Radonjićem sam celo leto bio u kontaktu, pričali smo o svemu. Bilo je nekih opcija, ali u tom trenutku nisam bio ni blizu povratka na teren do novembra. Bio bih nepošten da sam došao i potpisao ugovor sa bilo kim, nisam osećao da je to u redu. Radonjiću sam zato i rekao: 'Ako imaš plejmejkera – potpiši ga. Ne znam kada ću biti u mogućnosti da igram'. Sve ostalo o čemu se šuška, pa i Panatinaikosu... Što se mene tiče cilj mi je da u narednih šest meseci igram i vidim na čemu sam, pokažem formu i želju za igrom. Bitno mi je da nađem klub. Koji će to klub biti, to ostavljam na svojim agentima koji treba da reše. Videćemo šta je u ponudi, šta je najbolje za moju porodicu. Da li će to biti Grčka ili neki drugi klub – sada je manje važno“.

Evroliga ili Evrokup?

“Moja jedina zelja je da se vratim kosarci, nisam ni u situaciji da mogu da biram, sezona je u punom jeku. Priželjkujem najbolje takmičenje, ali taj deo sada nije do mene već do potražnje kao i mojih menadžera za koje verujem da će odraditi posao najbolje što mogu. Od mene mogu da očekuju maksimalnu profesionalnost i požrtvovanost. Činjenica je da moram da nađem klub koji će imati sluha za to da dolazim iz povrede ali verujem da će to sve doći na svoje mesto, valja razbiti maler u Novoj godini“.

Hajde da se vratimo nazad na vreme u Himkiju. Kada smo pričali nedugo pošto si potpisao govorio si koliko se raduješ životu u Moskvi i izazovu u novom klubu. Utisak je da si Himki napustio razočaran...

“U Rusiji i Moskvi mi je bilo fenomenalno. Nezadovoljan i razočaran sam bio samo zbog onog dela oko korone. Kada je zdravlje u pitanju, nemam pardona. Kada se neko ponaša kao da imam sezonski grip, a ja donesem rezultate da imam akutnu fazu korone, onda nemamo o čemu da pričamo. Nisam imao problem ni sa trenerima, upravom, igračima... Meni je prva godina tamo bila fenomenalna. Svima nama. Igrali smo dobro, bili smo prvi dok se nije pojavila korona, bili smo i u zoni plej-ofa Evrolige. Moskva prelep grad, blizak mentalitet nama, s te strane smo svi bili presrećni tamo“, priseća se Jović i dodaje:

“Druga godina je već drugačija priča igrački. Znate već kakve smo partije imali, pa onda povrede, otkazi... U toj drugoj godini je sve od početka bilo naopako“.

Završilo se na tome da Himki danas više ne postoji kao jedan od najbogatijih klubova Evrope...

“Sve do prvog dana te moje druge sezone tamo stekao sam utisak da je opuštena priča. Jesmo se pojačali, doveli Džordana Mikija i Grega Monroa, zadržali ostale igrače, dopunili roster momcima koji su nam nedostajali kako bismo celu sezonu mogli da iznesemo. Bili smo svesni da će korona ući u svaki klub, da pojedini igrači moraju da prođu kroz sve to. Ali, od prvog treninga se videlo da se radi dosta ležerno“.

U kom smislu?

“Da li su pojedinci mislili, da ćemo igrati istu košarku kao i pre korone, ne znam... Bila je duga pauza između dve sezone. Svi su bili zatvoreni u kućama, nije moglo da se trenira. Za profesionalni sport, sve mi je delovalo suviše opušteno tada. Fizička sprema je odgovornost svakog pojedinca i mora da dođe spreman na pripreme, da nema izgovora. Trener je bio jasan, kada se počinje trening nema zagrevanja. Ti od prvog sekunda moraš da budeš spreman da trčiš sprint. Nema se vremena za zagrevanje od 25 minuta. Svakog čeka prazna sala i teretana, dođeš ranije, zagreješ se i u minut kada krene trening ti si 100 odsto spreman. Kada sam se povredio imao sam malo više vremena da sagledam stvari sa strane, jer kada si na terenu ili na klupi mnogo toga ne možeš da vidiš ili osetiš. Tada sam primetio u kom smeru će ići cela priča...“

Da li si o tome razgovarao sa nekim?

“U više situacija pričao sam sa trenerom Rimasom (Kurtinaitisom). Pristup igrača nije bio adekvatan. Trener kao trener je uradio sve što je mogao. Uvek govorim da igrači uvek moraju da krenu od sebe, jer smo mi na parketu, mi donosimo odluke. Mi snosimo veći deo odgovornosti“.

KVALIFIKACIJE? I DALJE MI NEKE STVARI NE ULAZE U GLAVU...

Foto: ©Nikola Mikić

Povredu lista doživeo si drugog dana kvalifikacija za Olimpijske igre, protiv Filipina...

“Bolna rana,“, uzvratio nam je Jović.

Koji su razlozi?

“Uh... Od prvog dana nešto nije bilo kako treba“.

Možeš li bar da nam nagovestiš o čemu se radi?

“Reprezentacija je nešto što smo svi sanjali kada smo bili klinci, za mene je dres Srbije nešto sveto! Svaki put sam se odazivao i bio vojnik reprezentacije. Koju mi ulogu daš – odrađujem je maksimalno. Bez pardona ili pitanja 'zašto?' Pričam u svoje ime. Potrudili su se ljudi da nam omoguće domaći teren, da sve bude kao što je bilo 2016. u Areni... Opet, posle svega trebalo bi svi da se zapitamo kuda sve ovo vodi...“

Nemanja Bjelica je baš posle Italije izneo istu konstataciju, da ćemo nestati kao košarkaška nacija za pet godina. Da li se iz Bjelice tada čuo glas svih vas u ekipi?

“Rekao bih da je to tada izgovoreno u afektu, ali opet u ime svih nas. Kada obučeš dres reprezentacije, ti moraš da izgineš. Nisi došao tu da bi igrao sam. Došao si, odazvao si se, žrtvovao svoje vreme... U reprezentaciji nema pitanja pojedinca već bi svi trebalo da budemo jedno. To se sada nije desilo, verujem da je na to imalo uticaja i premalo vremena za pripreme, jer je došlo do promene stručnog štaba, novih lica. Da bi to funkcionisalo svi moramo biti jedno. Ne znam kako bih objasnio, ali bi mi povreda lakše pala da smo prošli kvalifikacije i učestvovali na Olimpijskim igrama ili makar da znam smo svi dali 1001%, pa da su Italiji jednostavno bili bolji“.

I sada o ovoj temi pričaš sa određenom dozom gorčine...

“Jednostavno, neke stvari moj mozak ne može da prihvati. Neke stvari koje sam video... Meni je najviše krivo što sam ostao još pet dana tamo, što se gledamo, bodrimo, skačemo, ali nešto je falilo. Još mi je teže bilo da sve to gledam sa strane. Ne mogu da pomognem, nisam uopšte razmišljao o tome koliko ću da pauziram, već kako mogu da pomognem“.

A tebi noga u “čizmi“...

“Pošto sam u svlačionicu i povređen dolazio prvi, Gagi Milosavljević i ja smo svakog pokušavali da trgnemo, da ustane i pobije se na terenu za pobedu. Nedostajao nam je žar“, otkriva nam Jović i nastavlja:

“Mnogo mi je bilo krivo zbog Gagija. On je srčan momak, meni jako drag. Pre početka turnira se razboleo, nije se osećao dobro, potom nije dobio šansu. Nedostajao nam je mnogo u nekim momentima protiv Italije, da svojim iskustvom na parketu podigne ekipu“.

Vas dvojica jeste u tom momentu bili među najiskusnijim pojedincima u svlačionici, ali niste igrali dugo zbog povreda. Da li je iz tog razloga bilo logično očekivati da baš vi podižete ekipu?

“Bio sam svestan da sam bio van takmičarskog ritma. Zbog toga sam i trenirao individualno jače, kako bih ostale sustigao. Znao sam da ne mogu da budem u ravni s njima. Da se razumemo, od prvog momenta kada sam se pojavio u reprezentaciji 2014. godine znao sam svoje mesto, ulogu. Ako ti je loš dan ili šta god da se dogodi, u odbrani moraš da pružiš maksimum. Opet, odbrana je stvar želje. Možeš da šutneš 10-15 lopti i da ne pogodiš nijednu, ali nazad mora da se trči. Mi smo sve uspehe pravili kroz odbranu. Bio sam svestan forme u kojoj sam, ali mi je bilo jasno da ću, ako dobijem deset minuta, da izginem na terenu i dam sve od sebe. A onda na klupi da dam sve od sebe da podržim saigrače“.

Nismo morali da postavljamo dodatna pitanja, reči su same navirale... Mnoge stvari nisu bile po Stefanovoj volji. Recimo, posle povreda Nikole Kalinića, Nemanje Bjelice i Vasilija Micića...

“Nije mi se dopala jedna stvar... Protiv Filipina devetorica igrača na zagrevanju. Mi domaćini turnira, a imamo devet igrača na zagrevanju. To mi je baš bilo neshvatljivo, kao zemlji košarke. Poštovanje grba mora da postoji i profesionalan odnos prema svim timovima. Mnoge stvari u svemu tome padaju na nas igrače. Posle poraza od Italije svako je rekao ponešto. To je i poenta – da svako kaže šta mu je na duši, i da se svi borimo zajedno, jedni za druge protiv svih! To je recept za postizanje rezultata“.

Svestan si da je moglo bolje?

“Moralo je bolje. Sa mnogo više energije, želje, da se kvalifikujemo na Olimpijske igre. Sada kada gledam Evroligu ili kada se u nekim emisijama puštaju inserti iz celih kvalifikacija, ne samo iz našeg ugla, prva slika su mi Filipini i Italiji. Kroz glavu mi prvo prođe slika o devetorici na zagrevanju, onda cela utakmica protiv Italije. Pričaćemo o svemu tome sigurno kada bude neko sledeće okupljanje, jer moraju neke stvari da se raščivijaju. Neko sam ko uvek ima šta da kaže, uvek ima pitanje“.

GDE JE NESTALA PREPOZNATLJIVA ENERGIJA OVOG LETA?

Stefan Jović u razgovoru sa novinarom Mozzart Sporta (©Nikola Mikić)

U međuvremenu je došlo do promene, selektor je Svetislav Pešić. Da li ste i kakav kontakt uspostavili?

“Jesmo, naravno. Došao je 'kouč', kako ga svi zovemo, u Niš. Videli smo se i porazgovarali o svemu čini mi se dan-dva pre njegove promocije. On mi je izneo neko svoje viđenje situacije, videli smo se i na Sportskom balu u Nišu... Rekao mi je da računa na mene, ali videćemo još. Iskreno, još lutam. I dalje sam pod utiskom svega što se desilo letos. Ako hoćemo da pravimo rezultate, moramo mi (igrači) da se pogledamo u oči i zapitamo neke stvari. Ako dolazimo da igramo za reprezentaciju, da za nju izginemo. Kari mi je objasnio šta misli i kako vidi celu situaciju, hvala mu na tome što me ima u vidu. Ima vremena za neka naredna okupljanja i aktivnosti u reprezentaciji“.

Rekao si da “lutaš“, znači li to da ti je u mislima i kraj reprezentativne karijere?

“Ne, samo mi misli lutaju zbog tih kvalifikacija, koje su mi i dalje u glavi. I dalje sam u toj fazi. Želeo sam da uradimo maksimum, da napravimo dobar rezultat. A, ako je već ispalo sve kako jeste, onda bolje da se ne skupljamo. Sećaš se kako je Teo (Miloš Teodosić) na utakmici protiv Brazila 2014. rekao: 'Hoćete da igrate ili ne?!' Mi smo uvek stvari radili sa ludačkom energijom, željom i voljom. Svi uspesi su došli odatle. Gde je to sve nestalo ovog leta?“, pita se naš sagovornik.

Približava se kraj generacije koja je iznela najveće rezultate od 2014. do danas. Na Mundobasketu je propuštena velika šansa da se napadne zlato, u Tokio se nismo plasirali, da li postoji žal zbog propuštenih šansi i što bi uskoro neki mogli u reprezentativnu penziju?

“Naravno. Činjenica je da nam sledi smena generacija, ali to ne znači da će sa tim da prestane i naša potera za medaljama. Imamo jako dobru okosnicu, plus momke poput Petruševa koji su u Karijevim planovima. Oni treba da budu svesni situacije i upijaju sve informacije koje mogu od starijih momaka. Ako budemo bili pametni i zadržali glad za medaljama, verujem da možemo da nastavimo ono što je počelo 2014. godine. Svima sledi smena generacija, ali mislim da smo mi u prednosti jer imamo kvalitetne NBA igrače koji će biti okosnica tima, uz mlade nade na kojima sve ostaje“.

Koja je tvoja poruka za momke koji sada ulaze u nacionalni tim?

“Ako si tu, onda moraš da budeš na takmičarskom nivou svakog trenutka. Ako ti nešto nije jasno, pitaj! Budi gladan i željan rezultata. Kada sam došao u reprezentaciju, uvek sam imao dosta pitanja. Upijao sam savete od Teodosića, Markovića, te Saše Đorđevića i njegovih saradnika. Jednostavno, nisam želeo da budem tu u prolazu. Nikada mi nije bio cilj samo da budem tu, da kažem kako sam bio na širem spisku i mogu da idem kući s osmehom. To nikad nije bila opcija.“.

Veruješ da će selektor Pešić dovesti stvari na svoje mesto?

“Ne sumnjam ni najmanje u Karija, naprotiv. Verujem da će on usmeriti mlade igrače na pravi put. Gledao sam ekipu protiv Letonije u Pioniru, vidi se da još nisu sve stvari 'legle' kako treba, ali nije ni bilo dovoljno vremena za konkretan rad. Ali, potencijala itekako ima“.

Kako ti izgledaju kvalifikacije po ovom sistemu?

“Mač sa dve oštrice. Neću reći ništa novo ako konstatujem da su slabije reprezentacije u prednosti jer njihovi najbolji igrači ne igraju uglavnom u Evroligi, pa su njihove ekipe u sastavima koji je na okupu više godina. Sećamo se da Slovenija nije išla na Mundobasket u Kini iz tih razloga. Iskreno, ne znam kome to ide u prilog. Ako već treba da gledamo najbolje igrače i reprezentacije, onda ti 'prozori' treba da budu fokusirani na to da okupe najbolje“.

Evo, poslednjih dana slušamo najave da bi od sledeće sezone kalendar takmičenja konačno mogao da bude usklađen, što će i evroligaškim igračima dati mogućnost da igraju za reprezentacije...

“Da, ali evroligašima će biti još i teže zbog velikog broja utakmica. No, tako je i fudbalerima, imaju reprezentativne pauze zbog kvalifikacija. Svakako je mnogo bolja opcija nego ovo što gledamo sada. Videćemo da li će klubovi da prihvate činjenicu da moraju da puštaju svoje igrače. Svi su kao voljni da puste svoje igrače, ali kada pogledaš realno, teško je nekom da dozvoli svom igraču koji igra po 35 minuta da putuje na okupljanje, pa još ako imaš i jedno gostovanje sa reprezentacijom... Nije lako. Pitanje je da li će tako lako ići ali rešenje mora da se nađe ako žele da reprezentacija kao takva institucija opstane“.

SRBIJA SE LAKO ODREKLA SALETA I KOKOŠKOVA, PIKSI ROĐENI POBEDNIK

Stefan Jović (©Nikola Mikić)

Kako gledaš na povratak Nikole Kalinića u Crvenu zvezdu?

“Sećam se da se ta priča pominjala još u vreme dok smo bili u reprezentaciji, što mi je tada delovalo nerealno. Pogotovo nakon sezone koju imao u Valensiji. Poznavajući Kalinu mimo sporta, on je čovek koji traži izazove. Verujem da ga je nazad vratila upravo ta pozicija koju mu je Radonjić kroz razgovor verovatno obećao. Ne mislim da je korak unazad to što se vratio u Zvezdu, nikako. Vratio se tamo gde je započeo evroligašku karijeru. Našao je sebi novi izazov, ulogu, sto se vidi i po njegovoj igri i rezultatima. Tako je bar moje razmišljanje kada gledam ovako sa strane“.

Dobio je potpuno novu ulogu u kojoj se zasad odlično snalazi...

“Gledao sam utakmicu protiv Cibone, bio sam u Pioniru, sazreo je potpuno kao igrač, usavršio je stvari koje ranije nije radio, a ovo samopouzdanje sa kojim igra daje mu mogućnost da apsolutno sve radi sa lakoćom“.

Ne možemo razgovor da zaključimo, a da ne pomenemo tvog sugrađanina Dragana Stojkovića Piksija. Videli ste se na Sportskom balu, razgovarali ste?

“Jeste, baš tako i bila mi je čast. Iskreno, kroz sve što sam pratio u njegovom radu, načinu obraćanja u intervjuima, razmišljanjima vidim da je Piksi rođeni pobednik. Kod njega ne postoji nešto što je nemoguće. To je nešto mnogo volim da vidim i kod igrača i kod trenera. Kada trener izađe pred grupu igrača i sa takvim uverenjima prezentuje svoja razmišljanja, filozofiju i taktiku, kako motiviše ekipu... Nijedan igrač ne može da posumnja u to što govori“.

Povukao je paralelu Stefan Jović između Piksijevog metoda rada sa onim što je prošao kod Dejana Radonjića u Crvenoj zvezdi.

“Mi smo kod Radonjića tokom te dve-tri godine znali tačno šta nas čeka, svima je znao da objasni tačnu poziciju i kakvu ulogu će da ima. Za sve je imao obrazloženje, zna kako da te navede na put uspeha. I ovaj razgovor sa Piksijem u Nišu, ostao sam presrećan. Drago mi je što je Piksi napravio sve to što je napravio i želim mu mnogo sreće u Kataru“.

Piksija danas narod najviše poredi sa Sašom Đorđevićem?

“U svoje ime mogu da kažem da smo se suviše lako odrekli Saleta“, podvlači Jović i dodaje:

“Prelako smo ga pustili da ode. Ne želim da ulazim u razloge zašto se to dogodilo, svašta se pričalo. Sa Saletom sam imao sjajnu saradnju i u Bajernu kasnije. Od samog početka smo bili na istim talasnim dužinama, još kada smo se prvi put videli u Kragujevcu gde smo uspostavili dublji kontakt kroz jednu svesku... Da ti kažem, to što mi je rekao tada u Kragujevcu, nisam mogao da verujem da će se desiti u Ziri kada smo se kasnije skupili. Ista priča kao i sa Piksijem. Sašu znam odlično, sa Piksijem nisam sarađivao, ali ista je stvar. Besprekoran igrač, sjajan trener... Isto sada mislim i za (Igora) Kokoškova“.

Misliš da se Srbija i njega lako odrekla?

“Da. Radili smo kratko i ono što sam video podstaklo me je da shvatim da poseduje preozbiljno znanje. Naslušao sam se po čaršiji i od svojih prijatelja priča da nije imao dovoljno krvi, da nije za nas, da smo mi ovakvi i onakvi... Ti dobiješ trenera koji ima ogromno znanje. A to sam mogao da vidim već kroz nekoliko situacija na treninzima, kada smo igrali pet na pet. Umeo je da predvidi situaciju, temeljan i studiozan. Uzme tablu, nacrta akciju koju Avramović treba da završi sam. Odbrana je mogla da igra sve, sem zone. Da preuzimaju, da rade šta hoće. Ovde će ('crta' prstima po stolu) da bude zamka, tu ćemo da odvučemo pažnju odbrane, a Avramović će da bude sam i da završi napad. Mi to uradimo, pa se ponovi kasnije na utakmici. I sad mi kaži – koja je verovatnoća da on predvidi takvu situaciju“.

A Saša Đorđević?

“Mogao je još mnogo toga da uradi za reprezentaciju. Bar pričam o vremenu ove generacije. Nadam se da će Kari sada da izvuče maksimum iz ove ekipe, da ćemo osvojiti tu zlatnu medalju“.

Stefan Jović (©Nikola Mikić)

Zagolicao si nam maštu – šta ti je to Đorđević rekao kada ste se videli u Kragujevcu?

“Saša je došao da gleda utakmicu između Radničkog i Albe Saše Obradovića. Došao je, bar kako sam čuo, da gleda Birčevića, Marinovića, Lešića i Kalinića. Tu utakmicu sam odigrao dobro, maltene na dabl-dabl učinku sa 11 poena i devet asistencija, pet-šest skokova. Igrali smo produžetak. Posle utakmice je pitao Mutu (Miroslava Nikolića) za mene. A, njemu (Đorđeviću) se cela filozofija reprezentacije zasnivala na tome da moramo da stignemo Španiju po brzini, fizičkim kvalitetima, stilu igre, svemu. A Španija u to vreme i sada pojam“, priseća se Jović i produžava:

“Sale posle utakmice silazi kod nas, upoznali smo se. Rekao mi je odmah da uzmem jednu svesku i u nju da upisujem kako šutiram trojke iz ugla. Rekao mi je koliko moram da ubacujem, a kada sam ga pitao zašto samo iz ugla on mi odgovara: 'Verovatno ćeš najviše vremena da provedeš u korneru kada si na terenu'. Uzeo ja stvarno svesku i zapisivao sve, potom dolazi okupljanje u Ziri. Mi se pozdravljamo i prvo što me pita gde je sveska. Držao sam je u džepu, odmah sam mu je dao, on je prelistao i bio zadovoljan. Imam veliko poštovanje prema njemu zbog toga, jer da je u pitanju neko neozbiljan verovatno tu svesku ne bi nikada pomenuo posle tog prvog našeg viđanja. Ne bi me ništa ni pitao“.

Koliko ti je kasnije pomogao da se adaptiraš na nove uslove?

“Uh... Tada sam se susreo sa previše informacija. U Radničkom je sve to bilo drugačije, drugi sistem treninga, koncept treninga, svega. On mi je tokom tih dana u reprezentaciji uvek rado prilazio, da mi kroz ugao plejmejkera objasni sve detalje, da mi sugeriše šta da radim. Kada sam imao više driblinga, kada sam uradio nešto dobro, šta da zadržim, čega da se rešim u igri... Uvek mi je tražio da ga pitam sve što me zanima. Samim tim što mi je poklanjao toliku pažnju u meni je probudio neverovatnu želju da maksimalno ispoštujem sve što je on tražio od mene. Tako je bilo i u klubu, isto je bilo i sa Kokoškovim u onom kratkom vremenu... To su jako bitne stvari. Ako imam dobru komunikaciju sa trenerom, od mene mogu da dobiju samo maksimalno požrtvovanje u svakom trenutku. S te strane mi je žao što su Saša i Igor otišli“.

Na kraju je najvažnije biti čovek?

“Međuljudski odnosi moraju da budu iznad svega“, zaključio je Jović razgovor za Mozzart Sport.