Vujoševićev temelj na kojem je izgrađen šampion Evrope

Tek naredne sezone igrao je Saša Danilović za Partizan, kada se posle dve godine konačno izborio oko tog čuvenog spora sa Bosnom i Košarkaškim savezom Jugoslavije, spornih papira i čega sve nije bilo u tom periodu. Svakako, i njega je Dule doveo i to jer mu je Željko Obradović rekao da je video neverovatnog igrača u Sarajevu, posle čega Vujošević nije imao dileme oko njegovog potpisa. Kasnije će Danilović biti jako bitan jer će doneti zajedno sa Aleksandrom Đorđevićem titulu šampiona Evrope, sa ekipom čiji je Dule postavio temelj, čiji je arhitekta i kome idu velike zasluge za to što su se popeli na krov Evrope, što je rekao i sam Željko Obradović.

Partizan te sezone nije uspeo ništa da osvoji jer je u finalu plej-ofa prvenstva Jugoslavije poražen 2:1 od Jugoplastike, ista ekipa izbacila je crno-bele u polufinalu Kupa Jugoslavije, ali je veliki uspeh napravljen u tadašnjem Kupu evropskih šampiona, preteči Evrolige. Kao šampion države, tada je morao kroz kvalifikacije kako bi stigao do grupne faze, gde je deklasirao mađarsku Kermendi Dožu sa ukupno 66 razlike i prošao dalje. Tada se renovirala "Hala Sportova", zbog čega je partizan morao da odigra prve dve utakmice u "Pioniru", gde je lako slavio protiv Našue i Orteza, pa na krilima neverovatnog Grbovića (31 poen) pobedio u Barseloni i onda je bila gotova Hala Sportova, taman za ključne utakmice.

Stigli su Nikos Galis i Janakis, tadašnji brutalni igrači i nosioci grčkog Arisa, inače u tom trenutku aktuelnog šampiona Evrope, ujedno i Grčke, pa su dobili i oni 35 poena od Grbovića, koji je bio nezaustavljiv te sezone. Osim poraza protiv Trejsera iz Milana, crno-beli su pobedili sve ostale utakmice od tada do revanša sa Arisom. Pored pomenutih, padali su Staurn Keln, Makabi, Našua i Ortez i u drugim utakmicama, ponovo Barselona kod kuće, Trejser je dobio osvetu u Beogradu... Posle devet pobeda zaredom, poslednja tri poraza u grupnoj fazi od Arisa, Kelna i Makabija iz Tel Aviva ništa nisu bolela jer su crno-beli svakako zavšrili na prvom mestu.

Najbolja ekipa u istoriji Partizana - teško da neko može da pobije ovo, ako izuzmemo šampionski sastav iz 1992. godine - otišla je na prvi Fajnal for u istoriji Evrolige, što je takođe istorijski uspeh sam po sebi. Igrao se prvi Fajnal for u istoriji u belgijskom Gentu, što je jedno od pitanja koje treba postaviti tadašnjim čelnicima FIBA – šta će tamo F4? Ali, dobro, neka druga vremena, neka drugačija razmišljanja.

Može se reći da je Partizan bio favorit u polufinalnom meču protiv Makabija iz Tel Aviva, dok su još bili tu Trejser Milano i Aris, sve tri ekipe koje su svakako pobeđivali u grupnoj fazi. Kada bismo sada vratili film, pogledali malo igre Partizana i kako je sve izgledalo na papiru, može se reći i da je beogradski tim bio favorit da osvoji titulu. Ne bi bilo pogrešno da se izvuče takav zaključak, samo im je problem što su bili baš mladi, pa može se reći i neiskusni, makar ne dovoljno. Toliko mlad tim i toliko mlad trener, samo učešće na F4 i dominacija u grupnoj fazi je bila za onu našu čuvenu, alal vera.

Mlad sastav, malo i pritisak, možda je presudio tada crno-belima da se ne popnu na krov Evrope. Igrali su sjajno, posebno jer su Grbović i Divac u reketu tada bili kao Olajdžuvon i Sempson u Hjuston Roketsima u NBA ligi, jednostavno nezaustavljivi. Vodili su crno-beli, imali sve u svojim rukama, ali se pojavio ogroman problem na tri minuta pre kraja, kada se Divcu desilo nešto što mu se uvek dešavalo u mlađim danima – napravio je petu ličnu grešku i morali su u završnici bez njega, što je u tom trenutku delovalo nemoguće. Mlada zvezda je morala na hlađenje, a Amerikanci iz Tel Aviva su zatrpali koš crno-belih u Ganu, pošto se tako tada zvao Gent.

Fantastičan je bio tada Kevin Megi, snažni američki centar iz Indijane, koji je imao 34 poena i 13 skokova, kao i Vili 'meka ruka' Sims sa 18. Pobedio je Makabi 87:82, za šta ostaje velika žal jer je stvarno Partizan bio tada dosta jača ekipa. Usledio je meč za treće mesto, gde je zatrpan koš Arisa do vrha i crno-beli slavili su 105:93. Divac je imao 31 poen, iskočio je Pecarski sa 24, pa im grčka ekipa nije mogla ništa. Jedino je Nikos Galis dao 39 poena jer je grčki košarkaš stvarno bio nezaustavljiv u to vreme, mada ni to nije bilo dovoljno. U finalu je očekivano slavio Trejser iz Milana.

Svakako, to je bio temelj za veliki uspeh četiri godine kasnije, nažalost bez Duška Vujoševića, koji je podneo ostavku posle poraza od Jugoplastike u finalu plej-ofa prvenstva Jugoslavije. Zanimljivo, otišao je tada u Crvenu zvezdu, a Dragan Kićanović predložio je da tadašnji plejmejker ekipe Željko Obradović preuzme trenersku poziciju. Ako je Duško Vujošević sa 27 uzeo onomad tim i napravio ovakve uspehe, verovao je Kićanović da može i Željko Obradović da nastavi njegovim stopama. Uz to, kada ga je savetovao Aleksandar Nikolić, izgleda da nije moglo da omane. Takve poteze je tada vukla uprava Partizana, što je danas nezamislivo i u tih pet godina, ništa nisu promašili.

Dule je stvorio šampione, nije uspeo da i sam podigne evropski trofej sa njima, ali da nije bilo njegove vizije, njegove ideje i njegovog izmišljanja igrača – ne bi bilo ni titule šampiona Evrope.

E, baš zato je važan taj istorijski Fajnal-for, prvi u istoriji koje Partizan igrao i koji neće biti jedini u daljem razvijanju velikih uspeha crno-belih u Evropi. Zato se ovaj uspeh pamti kao prekretnica i kao nešto što je najavilo najveći uspeh u istoriji kluba.