Sudar dve trenerske veličine - prvi nam darovao poslednje zlato, drugi poslednju medalju

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Manile)

Treći milenijum je za srpsku, nekada jugoslovensku košarku imao čudan tok. Pamtimo Istanbul 2001. i Indijanapolis 2002. godine kao najlepše sećanje na vrhunac zlatne generacije koje odavno nema, dok smo posle godina lutanja u mraku dobili tračak svetlosti, potom i vedrinu koja nas je milovala poslednjih godina. Sada i te dane pamtimo sa setom, jer smo već šest godina bez medalje na velikim takmičenjima.

U danu početka Mundobasketa za srpsku košarkašku reprezentaciju, kraj aut linije gledaćemo dvojicu od trojice stručnjaka koji su Srbiji i Jugoslaviji darovali medalje u 21. veku. Svetislav Pešić nam je dao poslednje zlato, a Aleksandar Đorđević poslednju medalju. Nažalost, Dušana Ivkovića više nema, ali je bio svedok poslednjeg velikog uspona košarkaške reprezentacije Srbije i "srebrnog niza" koji nam je u jednom trenutku objedinio vicešampionsko zvanje na evropskom, svetskom i olimpijskom nivou...

Danas na okršaj Srbije i Kine (RTS, 14.00) možemo da gledamo kao na sudar dve trenerske veličine. Svetislav Pešić na jednoj, Aleksandar Đorđević na drugoj strani, na parketu dve selekcije koje su se nedavno dobro upoznale i svi znamo ko je favorit...

Svetislav Pešić nije uspeo da na prošlogodišnjem Evrobasketu nastavi zlatni niz i dopiše šesti odlazak na najviše mesto na postolju - kadeti 1985. u Bugarskoj, mlada reprezentacija 1987. u Bormiju, Evrobasket 1993. sa Nemačkom i onda objedinjena zlata 2001. u Istanbulu i 2002. u Indijanapolisu -, sada se to ni ne očekuje od prekaljenog stratega i njegovih igrača, jer nema te euforije u narodu kao lani. Možda je to dobra stvar, jer nas je istorija učila da smo najbolji kada je najteže, pa zašto ne bismo probali da u Manili uradimo nešto slično? Imamo pravo da se nadamo...

Aleksandar Đorđević se u martu vratio selektorskom pozivu posle četvorogodišnjeg "odmora" tokom kojeg je redovno obavljao posao kao šef struke u klubovima. Izrodila se u Manili šala na račun nekadašnjeg košarkaškog asa, da ga poslednjih godina češće srećemo u Aziji, nego u Beogradu. Istina, od reprezentacije Srbije oprostio se u Pekingu, pošto je sa Srbijom uspeo da osvoji peto mesto posle dva teška udarca, od Španije i Argentine posle čega smo izgubili svaku nadu za medalju. Sudbina je odlučila da njegov sledeći angažman u ulozi selektora bude baš u selekciji najmnogoljudnije zemlje. Sada sa idejom koja u temelju jeste slična onoj sa kojom je krenuo u Srbiji, ali ipak uz određene modifikacije... Da podigne Kinu, ali pre svega da je ustali u svetskoj eliti i unapredi košarku zemlje od skoro milijardu i po ljudi.

Energija Nikole Jovića adut Srbije: Pre dve godine sam ove igrače gledao na TV-u, a sada sam tu da pomognem

Ko su rivali Srbije u Manili: Kina sa Andersonom u milionskoj opkladi, Portoriku nedostaje individualni kvalitet

Za Pešića glavni cilj dolaska u Manilu je overavanje vize za Pariz 2024. godine. A, kako do nje doći? Francuska je kao domaćin Igara ostvarila direktan plasman, što je dobra vest za Srbiju jer po ključu po dve ulaznice idu evropskim i američkim selekcijama, te po jedna Africi, Aziji i Okeaniji, dok će se ostatak popuniti kroz kvalifikacije u kojima, setićemo se Beograda pre dve godine, nismo dobro prošli... Dakle, Srbija treba da bude među dve najbolje plasirane evropske selekcije na konačnoj tabeli kako bi osigurala učešće na Olimpijskim igrama. Zato je i važno što branilac svetske bronze iz 2019. nije u konkurenciji za jednu od te dve pozicije za ekipe sa Starog kontinenta, pošto je među favoritima za medalju. Prolaz među pet selekcija na turniru trebalo bi da obezbedi odlazak na Igre.

---------------------

Pokaži da si najbolji među najboljima, prati Mundobasket i rešavaj dnevne zadatke.

---------------------

Srbija uprkos izostancima Nikole Jokića, Vasilija Micića, Vladimira Lučića, Nikole Kalinića, Nemanje Nedovića, Ognjena Jaramaza, Alekseja Pokuševskog i drugih ima respektabilan sastav na raspolaganju. U jeku svih otkaza među konkurencijom, Orlovima se izgledi uvećavaju, ali da ne trčimo pred rudu... Za početak - Kina. Kina od koje smo definitivno bolji, kvalitetniji i iskusniji.

Đorđević je sa svojom novom ekipom ušao u proces smene generacija i uvođenja novih lica. Kajl Anderson ne može da se nazove novim licem na košarkaškoj sceni, ali jeste debitant u dresu Kine i neko za čiju naturalizaciju na osnovu porekla od strane pradede sa majčine strane je država uložila okruglo milion dolara.

Svestan je i Đorđević da je Srbija apsolutni favorit u ovom duelu, zbog čega je na konferenciji za novinare insistirao da njegovi igrači “uživaju u trenutku i utakmici, te pokažu najbolje od sebe“. Čoveka koji je kao igrač, potom i selektor obeležio detinjstva i odrastanje brojnih generacija nije krio da će mu biti čudno, pa čak i teško da vodi Kinu protiv Srbije, ali je naravno ostao hladne glave i poručio da će “emocije da potisne“ kada utakmica počne.

Počinje Mundobasket! Srbija za medalje protiv "sedam veličanstvenih"

Ko su prve zvezde sva 32 učesnika Mundobasketa

Za ekipu sa Dalekog istoka cilj je takođe da ode u Pariz, odnosno da na kraju bude najbolja azijska ekipa na turniru. Zbog toga su pobede nad Portorikom i Južnim Sudanom pod imperativom. Jer, niko u Savezu, pogotovo ne čuveni NBA centar Jao Ming, ne želi da se ponovi bruka sa Mundobasketa od 2019. godine, kada je Kina kao domaćin takmičenje završila na 24. mestu. Zbog toga je Jao i pozvao Đorđevića, da zajedno izvrše korenite promene u kineskoj košarci.

Pešića i Đorđevića mnogo toga veže. Pre svega saradnja u mlađim reprezentativnim kategorijama, odnosno evropsko zlato u Austriji 1986. i svetsko zlato u Bormiju godinu dana kasnije. Uzdizali su jugoslovensku košarku do visina svetske velesile. Nije im se dalo da se putevi opet ukrste 2001. i 2002. godine, kada je Pešić vodio poslednju zlatnu generaciju, mada je Đorđević mnogo godina kasnije postao prvi selektor upravo posle svog nekadašnjeg učitelja sa više reprezentativnih odličja tokom selektorskog mandata.

Ima mnogo istorije između dvojice srpskih velikana. Obojica su radili u minhenskom Bajernu gde su osvajali trofeje, Đorđević je kao igrač harao Evropom u dresu Barselone, Pešić je kao trener vodio katalonskog giganta do nekih od najvećih uspeha u novijoj istoriji... Na kraju ono najvažnije, obojica su nas kao selektori vodili do medalja sa reprezentacijom. Nekada Jugoslavijom, onda i Srbijom kao naslednikom svih ranijih rezultata.

Zato je, između ostalog, današnja utakmica toliko posebna. Ne samo zato što je prva na Mundobasketu za Srbiju, već nam se kroz lik i delo dvojice trenerskih umova vraćaju sećanja na vremena koja su sada zapisana u prošlosti. Dok sanjamo neko novo evropsko ili svetsko zlato, sada bi i srebro imalo tako dobar ukus...