Simbol jedne ere, legenda svih

Možda su se, kako to kaže selektor Svetislav Pešić, prioriteti promenili. Ali, jedno će dok je sveta i veka ostati isto. A to je da u reprezentaciji postaješ legenda. Igračka, trenerska, nacionalna. I taj status nikada ne bledi. Ni za pet, deset, 50 godina. Tu je, da podseća, podstiče i motiviše naredne naraštaje. Da stoji kao večni testament jednog vremena i jednog čoveka.

Ima Bogdan Bogdanović titulu Evrolige sa Fenerbahčeom, konferencijsko NBA finale sa Atlantom, dve regionalne ABA krune sa Partizanom uz još sijaset drugih timskih i individualnih trofeja, ali ništa od toga nije i neće biti njegov karijerni pečat.

Pet osvojenih medalja na najvećim takmičenjima u državnom dresu, od kojih je poslednja stigla danas na Olimpijskim igrama u Parizu, u Bogdanovoj biografiji stoje na prvim stranicama. I čine ga, već sada, jednim od najvećih i najuspešnijih košarkaških reprezentativaca računajući tu sve bivše republike. Od nezavisnosti - bez dileme najvećeg.

U 11 godina, koliko predstavlja Srbiju i svog debija 2013. na Evropskom prvenstvu u Sloveniji, momka iz Mirijeva je jedino povreda mogla da udalji od najvoljenijeg dresa. I tako je bilo samo 2022. na kontinentalnom šampionatu. Kada, gle čuda, nismo završili na postolju.

Bolje nismo imali od 2002. i red je da ga uzmemo 2025.

Šou Bogdanovića i Pešića: Verovali smo u trenerov rad, nismo se bunili, je li tako?

Pre i posle toga, bio je i ostao krucijalni šraf u najvećim uspesima. Srce ovog tima, predvodnik generacije. Kapiten. Utkao je sebe u svaku medalju koju je naša muška košarka donela u poslednjoj deceniji. Ne da je utkao, već je u svakoj od njih dao najvažniji doprinos.

Nije se za njega postavljalo pitanje ni koliko je napornu sezonu imao, ni da li je umoran, ni šta mu se dešava u privatnom životu. Kada Srbija pozove, tu je. Bespogovorno.

U Španiji 2014. godine je srebrom na Mundobasketu započeo svoj, ali i reprezentativni niz isprepletan medaljama, ali i suzama. Potom je dve godine kasnije odličje istog sjaja stiglo i na Olimpijskim igrama u Riju. Iz tog tima su na ovim Igrama bili samo on i Nikola Jokić. Što još jednom pokazuje njegovu konstantnost u reprezentativnim nastupima.

Na Evrobasketu 2017. je usled velikog broja izostanaka, sva odgovornost otišla u njegove ruke. Izgubio je snagu na kraju, u finalu protiv Slovenaca. Ostao bez goriva. Onako kao što nikad pre nije. Plakao je poput malog deteta, bio neutešan. Još tada je bilo jasno šta mu znači igranje za reprezentaciju. I koliko mu to zadovoljstva i ponosa pričinjava.

Posle toga je sledeća medalja stigla lani u Manili. Druga sa planetarnog prvenstva na kojem je po prvi put preuzeo kapitensku traku. I sa njom potpuno srastao. Predvodio je kao pravi lider Orlove na drugom kraju sveta, sa ekipom debitanata, bio bez pomoći Jokića i Micića čije izostanke je prihvatio kao šansu za rasterećenost i prednost iz senke. Ispostavilo se da je bio u pravu.

Između svih tih uspeha, vredi spomenuti da je bio deo tima koji je osvajao četvrto mesto na EP 2015. i peto na SP 2019, kada je bio u idealnoj petorci i zvanično najbolji strelac turnira. Nije bio prisutan samo u trenucima uspeha, ali je bio tu. Uvek kao vođa, vremenom i kao nacionalni heroj.

Nekada je Bogdanović gledao u Bodirogu, Obradovića, Danilovića, Đorđevića i Tomaševića kao u idole, a sada je jednak sa svima njima. Možda ne po broju osvojenih odličja, ali definitivno po značaju, ulozi, odnosu, statusu.

On mora da bude MVP

Bogdan presrećan: Nismo spavali posle Amerike! Jutros ustali u 7.00 i pokazali pobednički mentalitet

Ukoliko ne odluči da se povuče, a svakako ne bi trebao pošto i u 32. godini ima još elana za najmanje dva velika takmilčenja, mogao bi i da prestigne gore pomenute asove i u tom segemntu. Svi oni imaju šest ili sedam reprezentativnih odličja, neprikosnoven ostaje Vlade Divac sa deset.

Ono što daje dodatnu vrednost njegovom liku i delu jeste i to što je na ovim Igrama postao najbolji strelac u istoriji naše reprezentacije, prestigavši sve druge velikane. A bilo ih je, i te kako. To je taj dodatni grumen u dragulju koji je tesao svih ovih godina.

Možda nije Bogdanović najbolji ili najtalentovaniji igrač u ovom našem timu koji je uzeo bronzu u Parizu, ali jeste onaj koji je iza sebe ostavio najveći trag. Neizbrisiv. Kao što pamtimo Danilovićevo zakucavanje preko Sabonisa, ili Đorđevićevih devet trojki protiv Litvanaca, tako ćemo pamtiti Bogdanovu trojkašku paljbu protiv Brazila 2014, suze posle Slovenije 2017, "trčanje u istoriju" protiv Kanade 2023 i unošenje u facu Lebronu Džejmsu pre koji dan.

A to nama vredi više od bilo koje NBA titule, MVP priznanja ili bilo kog trećeg klupskog priznanja.

To je ono što velikog košarkaša pretvara u legendu.

A Bogdan se definitivno može osloviti tim rečima. Živa legenda. Sada i zauvek.