Najveći problem srpske klupske košarke: Kako smo se zagušili prosekom i gde je nestao domaći igrač?

Prošlonedeljnim odlaskom Hoakina Kina Koloma u Baskoniju stavljena je tačka na nesumnjivo najlošiju doselekciju u novijoj istoriji Crvene zvezde.

Četiri pojačanja stigla su u trenutku kada je sezona počela i svi su potom odstranjeni. Tejlor Ročesti posle tačno dva meseca kada mu je istekao ugovor. Malo više od dve sedmice kasnije otpisan je Emanuel Teri. Džoni O’Brajant je posle Kupa Radivoja Koraća izdržao još nekoliko dana kada je zvanično raskinuo saradnju. Hoakin Kolom je zvanično otišao tek početkom maja, iako je poslednju utakmicu u crveno-belom dresu odigrao tri meseca ranije i Crvena zvezda mu se zahvalila na tome što nije tražio ni evrocent od potpisanog dvogodišnjeg ugovora.

SvI Zvezdini pokušaji da usred sezone popravi izgled tima bili su bezuspešni. A ono što možda najviše bode oči jesu ispaljeni ćorci isključivo sa igračima koji nemaju apsolutno nikakvu vezu sa Srbijom i košarkom ovog podnevlja. Crvena zvezda je, narodski rečeno, verovala u grupu "stranih plaćenika“, a prvi čovek Crvene zvezde Nebojša Čović je u novogodišnjem intervjuu za naš sajt rekao kako Saša Obradović letos nije hteo Nemanju Nedovića, Luku Mitrovića, Nemanju Dangubića, Dragana Apića, Jaku Blažiča...

Nedelja, 18.30: (1,70) Crvena zvezda (14,5) Budućnost (2,30)

Poslednjih godina Crvena zvezda je u sve većem problemu da napravi rezultate adekvatne broju dovedenih stranaca. Prošle sezone ih je bilo čak osam u jednom trenutku, ove je kroz Mali Kalemegdan prodefilovalo ukupno devet stranaca od čega su petorica još tu. Prošlogodišnje najave da će se raditi na dovođenju naših igrača ostvarile su se “samo“ kroz jačanje mlađih kategorija, ne i seniorskog pogona.

Problem manjka domaćih rešenja nije isključivo vezan za Crvenu zvezdu, ali je najizraženiji zbog stepena klupskog takmičenja u kojem se nalazi. Partizan, FMP, Mega, Borac, klubovi KLS, pa čak i nižeg ranga sve su puniji strancima, a najčešće se može čuti kako nema dovoljno kvalitetnih srpskih igrača na tržištu, odnosno da je sve ono što vredi finansijski nedostupno, rasuto po NBA ligi i širom Evrope, uz šačicu talentovanih i adekvatnih u Srbiji.

Gde grešimo? Šta je najveći problem srpske košarke i kako do rešenja? Šta je to što srpski klubovi dovode iz inostranstva i koliko su zaista kvalitetniji od momaka koji rastu i razvijaju se u Srbiji? O temi sve većeg sunovrata srpske klupske košarke i neadekvatnom radu s mladim snagama pričali smo sa Davorom Ristovićem, operativcem Crvene zvezde u vreme kada su se pravili najveći rezultati u klupskoj istoriji, a danas direktorom za Srbiju i Crnu Goru pri menadžerskoj agenciji Oktagon.

“Formula je vrlo jasna – potrebno nam je da imamo što više domaćih igrača, a manje stranaca. Na primeru poslednje Radonjićeve sezone pre povratka (2016/17 prim. aut) vidi se koliko je bila uspešna. Mi smo tada počeli s jednim strancem – Čarlsom Dženkinsom. Tek je posle, u toku sezone, procenjeno da su nam potrebna pojačanja pa smo doveli Nejta Voltersa i prd kraj godine Diona Tompsona. Ako se sećate – tu sezonu, ali i praktično sve ranije su na kraju izneli domaći igrači“, otvorio je Ristović razgovor za Mozzart Sport.

Davor Ristović (Privatna arhiva)

Kakav je bio odnos kluba prema tržištu u to vreme?

“Gledali smo da ne prelazimo granicu od tri do četiri stranca. Takođe smo se trudili da to ne budu četiri stranca iz iste države. Ako se sećate, imali smo situaciju da smo u timu imali dvojicu Amerikanca (Markus Vilijams i Čarls Dženkins), te po jednog Slovenca (Jaka Blažič) i Nemca (Majk Cirbes). Želeli smo da zadržimo normalniju atmosferu, jer pazite, kada bi sad nas nekoliko odavde otišlo u SAD, normalno je da bismo se grupisali i družili samo mi. Ključ uspeha, kao ranijih godina u Partizanu, pa onda i Crvenoj zvezdi, je pružanje šanse mladim, domaćim igračima“.

Stranci u svojoj kući

Koliko je važno da klubovi u kontinuitetu pokazuju veru u njih?

“Oni su ti koji razumeju ovu sredinu, košarku, strast. Tu ne mislim samo na Crvenu zvezdu i Partizan, tu mogu komotno da pomenem i klubove iz KLS gde sada praktično u svakom imate bar jednog stranca što je donedavno bilo nezamislivo. Uostalom, domaći igrači su ti koji ostvare najveći napredak tokom sezone. Rastu s utakmicama, stiču iskustvo. Kada pogledam na svoje vreme u Crvenoj zvezdi, imali ste Kalinića, Jovića, Mitrovića, Dangubića, Marjanovića, Štimca, Simonovića... Svi su oni drastično podigli svoje karijere u odnosu na momenat kada su došli u Crvenu zvezdu. Niko od njih nije padao posle Crvene zvezde, svi su ostvarili napredak. Osim toga oni su svi u reprezentaciji Srbije igrali veoma uspešno“.

Šta se promenilo u međuvremenu?

“Ne mogu da budem zadovoljan onim što vidim sada. Nije dobar put jer mi kaskamo za Evropom. Uzimamo igrače koji nisu odgovarajućeg nivoa i uvek se branimo pričom da nema adekvatnih domaćih igrača. Ne bih se saglasio s tim. Postoje dobri srpski igrači, samo je pitanje ko će im pružiti šansu“, kaže nam Ristović i priseća se detalja iz vremena kada je bio u Crvenoj zvezdi:

“U vreme kada smo doveli Kalinića i Dangubića bilo je dosta kritika, mnogo pitanja se postavljalo, a to su dva momka koji su napravili sjajne karijere, koji i dan danas igraju na vrhunskom nivou. Samo je bilo potrebno da im neko da šansu, a oni su u to vreme imali 23 i 21 godinu. Recite vi meni, koga će Crvena zvezda ili Partizan sada da dovedu od igrača iz 2000. godišta, a da to nije Filip Petrušev? Da li će dovesti nekog iz 1998. ili 1999. godišta...“

Zašto je to tako?

“Zato što ne postoji sistem po kojem će igrači da dobijaju šansu, a ono što je još gore je to što osim čačanskog Borca, FMP i Mege nemate klubove koji stvaraju domaće igrače. Ne vidim duže vreme da su Zvezda ili Partizan doveli nekog iz drugih domaćih klubova. Odakle će Crvena zvezda i Partizan da dovode igrače u budućnosti, kada im se ni u manjim sredinama ne pruža šansa? Ne postoje Radnički iz Kragujevca, Metalac, Hemofarm ili neki četvrti klub na nekadašnjem nivou, gde su mladi igrači dobijali šansu. Sve je to povezano sa pričom o strancima u našoj košarci“.

U dahu je nastavio...

“To je sada ona klasična priča o kokoški i jajetu – šta je starije? Priča o tome da nema domaćih igrača zbog koje se vrtimo u krug ili da ih ima, ali im ne dajemo šansu. Mi jednostavno ne verujemo momcima odavde. Nikola Kalinić je u nekom trenutku karijere bio na probama u Zvezdi i Partizanu i tada nije bio spreman za taj nivo. Otišao je u Vojvodinu, pa u Radnički i onda sa 23 došao u Zvezdu iz koje je kasnije bio u Feneru, pa sada Valensiji. Imao je razvojni put“.

Detalj pred utakmicu protiv FMP (©MN Press)

Zbog čega se klubovi plaše da daju šansu mladim igračima?

“Ne znam da li je strah prava reč, ali ako pričamo o ovim najjačim klubovima, oni stalno jure za Evroligom, a daleko smo od bilo kakve priče za Top 8. A onda zapravo jurimo svoj rep koji ne možemo da stignemo. Tu ćemo negde da se zaglavimo i napravimo sebi još veći problem. Ako se igra Evroliga, dobijaju se nešto veća sredstva, s tim što mi tamo ne možemo da napravimo ništa sa tri osrednja stranca“.

Dao nam je sagovornik i primer pametne strategije među evroligaškim klubovima...

“Žalgiris ima četiri solidna stranca, ali niko od njih nije vrhunski igrač kao Lojd. Žalgiris nema Lojda, ali ima četvoricu timskih igrača kao što su nekada u Zvezdi bili Dženkins, Kinzi, u Partizanu Lovernj... To su igrači koji dobro treniraju i rade, prave rezultat i onda kasnije idu dalje. U Žalgirisu ključ godinama drže domaći igrač. Tako je i u Real Madridu, Olimpijakosu...“

Gde je zapravo koren problema o kojem pričamo?

“Strah imaju i klubovi iz ABA 2 lige, KLS, mlađim kategorijama... Trenere je strah da daju šansu mladim, talentovanim igračima jer se plaše za rezultat. Dakle, nas rezultat koči na svim nivoima. Kao što se u prvom timu juri za Evroligom i nekim rezultatom, tako se i u mlađim kategorijama juri rezultat zarad titule, a onda neki talentovani klinci sve to gledaju sa strane“.

Lojdova trka s šuterskom formom i pogled u ogledalo – Zvezdi u finalu treba najbolja verzija

Kako rešiti ovaj problem?

“Ključna reč je strategija. A ona ne postoji. Strategiju prave treneri u dogovoru s ljudima koji vode klubove. Mi suštinski nemamo pravu funkciju sportskog direktora. Malo klubova u Evropi to ima, kao na primer u Bajernu. Ne može da dođe trener i radi šta želi, da kaže kako želi sedmoricu stranaca jer je to onda problem i kluba. Na kraju, vidi se po rezultatima da to nije dobro“, priča nam čovek koji se nalazio s jedne, a sada je s druge strane pregovaračkog stola, pa dodaje:

“Ako me pitate šta da radimo, onda treba sve da posmatramo ovako. U ABA ligi mogu praktično da igraju dvanaest stranaca u jednom timu, pa zašto mi onda kao država ne donesemo odredbu da u timu mogu da budu samo njih četvorica najviše u klubovima koji igraju evropska takmičenja, a dvojica maksimalno u klubovima nižih liga? U KLS ne mogu da budu stranci i nema potrebe za tim. Kada bismo seli da izvučemo podatak koliko je igrača iz 2001. ili 2002. godišta igralo KLS, možda bismo došli do najviše trojice ili četvorice njih. Zagušili smo se s prosekom, s jurnjavom za rezultatima bez sistema i došli smo tu gde smo“.

Koliko sve to treba da nas zabrine?

“Pa, jako. Jer nam perspektiva nikako nije dobra. Kada pogledate samo ko su igrači za koje sigurno znate da ostaju u Zvezdi i Partizanu, koji imaju ugovore, nisam siguran da ih ima više od petorice po ekipi. A ko će da popuni broj? Ne znamo, nismo ih napravili. Nismo probali nekog, pa da kažemo da li valja ili ne. Nisu ni Zvezda i Partizan radili uvek dobro, ali ni drugi klubovi ne daju šansu. Luka Mitrović je bio kapiten Crvene zvezde s 21 godinom. Vladimir Lučić i Dragan Milosavljević su u Partizanu bili kapiteni u sličnom dobu. Dobijali su šansu i zato igraju košarku na visokom nivou. Ući ćemo u problem gde će na kraju jurnjava za rezultatima da nas dovede da nemamo igrače za reprezentaciju“.

Miloš Teodosić u opremi FMP (©MN Press)

Takvu smo situaciju imali u ovim reprezentativnim kvalifikacijama, da posle igrača iz NBA i Evrolige, te onih koji nisu mogli da igraju iz Evrokupa, minute u nacionalnom timu dobijaju oni koji ne igraju u svojim klubovima...

“Baš tako. A onda se setite U-18 reprezentacije Srbije koji su bili u svojoj kategoriji prvaci Evrope, a onda su posle ispali u B diviziju na U-20 nivou. Zašto? Zato što ti momci nemaju nikakav razvojni put. Imao sam sreću da budem sa reprezentacijom ’87 godište, kada smo bili prvaci Evrope. Te godine je Teodosić bio MVP, Srbija je osvojila zlato. Teodosić je igrao preko 20 minuta u Jadranskoj ligi i Evrokupu, a FMP je osvojio Kup, igrao polufinale Evrokupa i ABA finale. On sa nepunih 20 godina. Tu su bili i Labović, Erceg je imao 22... To su bili igrači. Imali ste Hemofarm u kojem su igrali Stefan Marković, Boban Marjanović, Milan Mačvan... Svi su dobijali šansu i igrali ozbiljna takmičenja. Sada ne možemo da stavimo igrača koji ima 20 godina da igra u neki klub u ABA ligi jer neće niko da ih pusti. To je problem“.

Koji je kvalitet stranaca koji dovodi Crvena zvezda kao višegodišnji učesnik Evrolige iz Srbije, shodno novcu koji dobijaju, a vrhunac je sada oko 500.000 evra?

“Moram da kažem i da veliki evropski klubovi imaju problem jer nemaju koga da dovedu. Svi se polako okreću ka NBA ligi. Evo, baš iz naše agencije (Fakundo) Kampaco i (Luka) Vildoza su tokom sezone otišli u NBA ligu. Platili su svojim klubovima obeštećenje, izašli iz ugovora i otišli u SAD. Neki evropski klubovi imaju novac da kupe jakog, kvalitetnog plejmejkera. Problem je samo što takvog nema. Svi su u NBA. Kada tako nešto kažemo za NBA ligu, onda možete misliti kako je kada se prelije na klubove iz nižih rangova takmičenja. Pa i na Crvenu zvezdu. Oni mogu da kažu da imaju za igrača 200.000, 300.000 ili 400.000 evra, ali igrača nema“.

Enigma Boriša Simanić – bomba koja (još) nije eksplodirala

To nas opet vraća na neodstatak sistema rada...

“Tako je. Da se u regionu sistemski radi, sve bi bilo drugačije. Mogu da vam otkrijem da mi već sada radimo sa tri evropska kluba na sastavljanju rostera za narednu sezonu. O tome se kod nas ni ne priča. Kada se dođe do leta, kada se završe takmičenja i onda raščisti roster, na tržištu tada već nemate mnogo slobodnih igrača. Mnogo bi bilo lakše kada bi postojala baza domaćih igrača, na koju ćete vi posle da vežete dvojicu-trojicu stranaca koji će da budu prava pojačanja. Tada bi se mnogo lakše radilo, gledali biste, primera radi, igrače na pozicijama jedan, tri i pet. Kada vi ukupno imate samo četvoricu domaćih igrača, onda morate da dovodite strance koji možda i nisu na odgovarajućem nivou. A od stranca se uvek očekuje da ima 20 poena po utakmici. Nisu svi isti kvalitet“.

Povukao je Ristović paralelu iz prakse, kako bi se stvorila jasnija slika cele situacije...

“Pogledajmo slučaj Mohameda Fajea, koji je došao u vreme kada je Milan Tomić bio trener Crvene zvezde. Čovek je napravio ozbiljan rezultat. To mu je najbolja sezona u karijeri, doneo je kvalitet koji je bio potreban timu. Da se vratim na malopređašnju priču o Žalgirisu, tamo jesu četvorica stranaca i ekipa jeste bila konkurentna, ali onda imate Jokubaitisa koji je 2000. godište i igrao je sjajno. Da li u Zvezdi imate takvog? Ni izbliza“.

Koji je najveći problem kod naših klubova kada se dovodi stranac?

“Problem dovođenja stranaca nije toliko jednostavan, jer je sve pitanje strategije. Kada bismo se više okretali domaćim igračima, a onda dovodili strance koji su kvalitetom i karakterom to što je potrebno ekipi, bilo bi sve mnogo lakše. Tim smernicama smo se vodili kada smo dovodili Dženkinsa, Blažiča, Cirbesa, Kinzija, Voltersa. Svi oni su napravili ozbiljne karijere. Na kraju, jako je teško pogoditi igrača koji će tokom sezone da okrene stvari kao što je to bio Kvinsi Miler. A opet, to mu je bila najbolja godina u karijeri jer je bio deo tima gde se sistemski radilo, a radilo se tako zato što je bilo domaćih igrača“.

Jedno od najboljih inostranih pojačanja u istoriji Crvene zvezde – Kvinsi Miler (©MN Press)

Pošto imate dugogodišnje iskustvo rada na direktorskoj poziciji u Crvenoj zvezdi, gde ste zajedno sa predsednikom i trenerom učestvovali u stvaranju tima, da li možete da nam kažete šta je to što ste prvo gledali na tržištu, koji tip igrača, odlike, pozicije...?

“Gledajte, situacija je tada bila drugačija nego što je to slučaj poslednjih godina. Malo je i finansijski momenat bio drugačiji, nego što je to sada u oba naša najveća kluba. Ako nam je najveća potreba bio plejmejker, gledali smo prvo šta je to što mi možemo da uklopimo u našu finansijsku konstrukciju. To nam je uvek bila stavka, jer je jako teško da se boriš s finansijski jačim klubovima koji gledaju istog igrača. Posle smo tražili od igrača da imaju karakter pobednika. Da reše utakmicu kada je najviše potreban. Koji zna da istrpi pritisak, da vredno radi i ne pravi probleme van terena. Vrlo je teško naći pravog igrača u takvim okvirima. I opet smo retko grešili“, priseća se naš sagovornik i nastavlja:

“Da, bilo je grešaka i trudili smo se da ih ispravljamo u hodu. Mnogo nam je lakše bilo tada, kada smo dovodili po tri stranca i onda ako pogrešiš, imaš veći prostor da taj problem rešiš. Setite se da smo u sezoni 2015/16 pogrešili sa svim strancima koje smo doveli, pa smo ih zamenili do kraja godine. Ali, tada smo imali veliki broj domaćih igrača. Oni su ti koji nose ekipu“.

O igračima top kvaliteta je nerealno bilo razmišljati?

“Ma da, zato smo mi fokus stavljali na one za koje smo smatrali da mogu da ostvare određeni napredak tokom sezone, ili one kojima je zenit prošao, pa su već u padu... Tada gledaš nekog ko može da pomogne ekipi, ne da bude teret. Setite se pogotka koji je Zvezda napravila kada je dovela Kej Sija Riversa za poslednjih nekoliko meseci. To su igrači koji donose prevagu“.

U poslednjih nekoliko godina imamo situacije da Crvena zvezda u sastavu ima po šest, sedam, pa čak i osam stranaca. Koliko je teško raditi u takvim uslovima?

“Kada imate tim sa toliko stranaca, onda će teško neko da preuzme odgovornost od njih, a onda to sve počinje da liči na loše kopije milanske Olimpije ili bogatih klubova koje smo godinama pobeđivali, a nikom nije bilo jasno kako ti neki klubovi sa ogromnim budžetima ne mogu da naprave dobar tim? E, mi se pretvaramo u njih, samo u lošije kopije, jer dajemo velike sume novca za igrače koji nisu realno dobri, umesto da uložimo u naše. Promašili smo suštinu sa brojem stranaca. Razlika u poređenju vremena kada sam bio u klubu i sada je to što su onda domaći igrači imali mnogo veću ulogu“.

Da bi priča bila potpunija, Davor Ristović nam je izvukao još jednu situaciju...

“Setite se kada smo doveli Nejta Voltersa. Malo ko je bio oduševljen s njim. Ali on je bio pomoćni plejmejker Stefanu Joviću. Niko posle nije rekao da Voltersa moramo da ostavimo u klubu i naredne sezone, ali nam je tada odradio posao. Kasnije je Volters bio u Makabiju, Uniksu, Žalgirisu... Reč je o ozbiljnom igraču, a oni svi ne mogu da legnu baš kako bismo mi možda očekivali. Nije do igrača, već sistema. Tako je verovatno i sa ovogodišnjim timom. Možda neki od njih ne igraju na očekivanom nivou, možda će se desiti da neki od njih odu u neki drugi klub od leta i igraju mnogo bolje, mi to sada ne znamo“.

Sezona 2015/16 je relativno najbliža problemima koje Crvena zvezda ima ove ili ih je imala prošle sezone, kada su se dešavale velike promene u sastavima. Kako ste vi posle grešaka sa Sofoklisom Skorcanitisom, Galom Mekelom i Rajanom Tompsonom uspeli da ipak okrenete situaciju u svoju korist dovođenjem Vladimira Štimca, Vasilija Micića koji tada praktično nije ni igrao u Bajernu i Tarensa Kinzija, plus još Kvinsija Milera kao odgovor na tešku povredu Luke Mitrovića?

“Ta sezona je došla na onu kada smo osvojili triplu krunu, a Zvezda je posle koliko vremena ponovo bila šampion. Očekivanja su normalno bila velika. Od ta tri pojačanja, mislim na Skorcanitisa, Mekela i Tompsona, samo Skorcanitis nije bio na nivou na kojem je trebalo. Pritom, ne mogu da kažem da su bila pogrešna pojačanja, već neadekvatna. Rajan Tompson je dobar igrač koji nije bio na nivou, ali setićemo se svi da smo mi na početku sezone doživeli peh kada se povredio još i Dangubić uz Mitrovića. Tada su bila očekivanja da preuzme nešto što možda nije trebalo da su svi bili zdravi. Ista priča i s Mekelom. Došao je na poziciju plejmejkera godinu posle Markusa Vilijamsa koji je brzo postao miljenik navijača. Samim tim on je bio pod velikim pritiskom jer su navijači očekivali da će doći još bolji igrač od Markusa, što je jako teško“, priča nam Ristović i nastavlja:

“Skorcanitisa smo brzo zamenili s Štimcem koji je tada imao opciju da izađe iz ugovora s tadašnjim klubom i odradio nam je odličan posao. Vasa Micić je stigao umesto Mekela, a onda smo doveli Kinzija koji je je od ranije poznavao ovo podnevlje i bilo mu je lakše da se uklopi. Nije bilo lako sve to zameniti, jer uopšte nije lako raditi u Zvezdi ili Partizanu. Šta god da uradite, tebi se lestvica naredne sezone sve više postavlja. Mi smo tokom sezone 2015/16, već znali da ćemo ostati bez Milera, Kinzija, nekih domaćih igrača, ali imali smo spremnu bazu domaćih igrača i mirno smo ušli u leto, vratili smo Dženkinsa i bili spremni za sezonu“.

Dvojica su ostali – dvojica otišli (©MN Press)

Šta reći o onom što se Crvenoj zvezdi dešava sada?

“Gledajte to ovako. Kada sezonu počnete s jednim plejmejkerom (Holom), a onda mu odjednom dovodite zamenu (Ročesti), odmah mu se stavlja do znanja da trener nije zadovoljan u potpunosti. A onda mu se posle jedne dovodi i druga zamena (Kolom), pa i taj igrač ode, a on jedini ostane, njemu nije lako da igra. Da Zvezda sada ima plejmejkera kao što je nekad bio Stefan Jović u onim godinama, onda nije problem da se skloni Mekel i sačeka Vasa Micić“.

Zvezda je ove godine ispucala previše pokušaja da nađe adekvatne strance i mahom promašila...

“Ako ostanemo na priči o plejmejkeru u sadašnjem timu, kada nema domaćeg plejmejkera koji je duže vreme u sistemu, onda imamo veliki problem kako da to rešimo. Zvezda sada ima problem kada dovede plejmejkera koji da li je za Evroligu, Evrokup ili je negde na granici, a od njega se očekuje mnogo više nego što može. Posle promene trenera u decembru, sada vidite potpuno drugačiji sistem od onog koji je postavljan na leto. Igrači dobijaju drugačije uloge, pa je pitanje kako se ko uklapa“, naglašava Ristović i dodaje:

“To je ove godine velika prednost Budućnosti, gde postoji sistem u kojem se tačno zna ko šta radi i kako su uloge podeljene. Domaći igrači su tamo vodeći, od Nikole Ivanovića do Danila i Zorana Nikolića, Šehovića, Popovića... Ima kvalitetnih stranaca, ali domaći nose tim“.

Za kraj...

“Da sumiram - o tome treba mnogo da razmišljamo i sve će nam teže biti u budućnosti da napravimo igrače zato što im ne dajemo adekvatnu šansu od najmlađih kategorija. To će nas dovesti do toga da se potpuno zapušimo na klupskom nivou, a onda i na reprezentativnom. Neko mora da napravi novog Gudurića, Jokića, Lučića, Marjanovića, Raduljicu, Teodosića... Imamo li novog plejmejkera posle Jovića i Micića? U redu, tu smo dobri za još nekih šest-sedam godina, a šta posle toga? Ko je sledeći...“