Enigma Boriša Simanić – bomba koja (još) nije eksplodirala
Vreme čitanja: 15min | sub. 13.03.21. | 08:35
O vremenu u Crvenoj zvezdi, nedovoljno iskorišćenih sedam godina, talentu i fizičkim kvalitetima kakvi se u košarci retko viđaju, mogućim razlozima neuspeha, šansi koju (ni)je dobio od trenera, pritisku velikih očekivanja, analizama njegovih kvaliteta s one strane Atlantika, ali i sadašnjoj poziciji dojučerašnjeg krilnog centra crveno-belih pričali smo s Vladimirom Kuzmanovićem i Marinom Sedlačekom
Rastanak Crvene zvezde i Boriše Simanića podelio je košarkašku javnost u Srbiji kao malo koji slučaj poslednjih godina. Kada se klub posle sedam godina raziđe sa momkom oko čijeg imena i prezimena su se opravdano motale formulacije poput “generacijski talenat“, te “jedinstven košarkaški primerak“ ili “buduća NBA zvezda“ teško je prihvatiti da se sve završilo s rečenicom: “On više nije s nama“.
Možda je tako moralo da bude. Kratko, jednostavno, bez mnogo uvijanja. Oni koji poznaju momka rodom iz Ljubovije kažu da je i sam takav - tih, povučen, čovek od malo reči. Jednostavno, introvertan tip.
Izabrane vesti
Dva dana pošto je saradnja prekinuta nikom i dalje nije jasno kako je Boriša Simanić prošao put od dečaka s potencijalom koji u svojim redovima žele da vide najveći evropski, potom i svetski klubovi, do toga da poslednju sezonu u Crvenoj zvezdi završi kao neko kome se nije verovalo čak i kada je korona kriza najjače pogodila svlačionicu? Njegova košarkaška eksplozija trebalo je da donese nešto veličanstveno, ali sve što je dosad viđeno svedeno je samo na momente uzleta i ništa više...
Nedelja, 19.30: (1,20) Crvena zvezda (19,0) Partizan (5,00)
Ne zaboravlja se tako lako priča kako je Simanić došao na Mali Kalemegdan, jer ima filmske obrise. Za one koji možda ne znaju, posle osvojenog zlata sa kadetskom reprezentacijom Srbije u Kijevu dobio je ponudu Barselone, a kada su to u Zvezdi čuli zamolili su Borišinu porodicu da se još jednom sastanu. Bilo je to na jednoj benzinskoj pumpi. Posle ubeđivanja da je za Simanića još rano da ide u inostranstvo, sve se završilo potpisivanjem ugovora sa Crvenom zvezdom. Njegov prvi agent Aleksandar Rašković svojevremeno je za Telegraf otkrio da je Borišu Simanića čak sedam puta zvao legendarni Džon Kalipari sa Kentakija, ali da je porodica izabrala Zvezdu zbog “najvećeg ugovora kakav nikada nije dobio nijedan 18-godišnjak“.
KADA SE ZAMIŠLJA SAVRŠEN KOŠARKAŠ, UKAZAO BI SE BORIŠA SIMANIĆ
Kako se posle svega, pa još titula najkorisnijeg igrača završnice juniorske Evrolige i elitnog Albert Švajcer turnira, te učešća na okupljanju najvećih svetskih talenata, došlo do sadašnje pozicije? O tome, ali i drugim aspektima Simanićevog košarkaškog rasta, razvoja i na kraju odlaska iz Crvene zvezde razgovarali smo sa nekadašnjim direktorom svih muških selekcija Srbije Vladimirom Kuzmanovićem i nekadašnjim NBA skautom i košarkaškim radnikom Marinom Sedlačekom.
“Ogradiću se jer ne znam šta se sve dešavalo u klubu po pitanju njegovog statusa, posmatrač sam kao i većina ljudi koji prate Zvezdu, sada najviše putem direktnih televizijskih prenosa. Ono o čemu mogu da govorim je momenat do kad sam ga pratio i imao kontakt s njim. Boriša jeste bio potencijal i to nije nešto što smo mi tek tako rekli, već je to potvrđeno u evropskim razmerama kao najbolji igrač Albert Švajcer turnira (nezvanično Svetsko prvenstvo za juniore pr. au), sa 16 godina pokazivao je neviđeni talenat, bio u timu sveta... Ali, eto, nije se desilo da uspe u Crvenoj zvezdi“, kaže Sedlaček za Mozzart Sport, na šta smo želeli odmah da čujemo i Kuzmanovićevo mišljenje:
“Da li me je iznenadio rastanak? I jeste i nije. Jeste, zato što sam i dalje verovao, kao bar 50 odsto onih koji su juče pročitali vest o njegovom odlasku. Simanić je ipak talenat koji zbog različitih stvari nije mogao da se ostvari. S druge strane, ipak predugo traje epizoda u Zvezdi bez naročitog učinka. Tek poneki blesak koji nisu dovoljni za razvoj jednog igrača. A, kada razgovaram sa svojim savremenicima, odnosno ljudima između 42-43 i 50 godina, pa opisujemo idealnog košarkaša, to je Simanić. Po skoku, fizikalijama, atletskim karakteristikama, talentu, potencijalu... I stvarno je neverovatno da posle sedam godina rada nije uspeo da se ostvari“.
Simanić je ove sezone potpuno ispao praktično iz svih kombinacija. Kod Saše Obradovića nije bilo u planovima, baš kao ni kod Dejana Radonjića.
“Ova sezona, ma koliko teška i izazovna bila zbog svega što se izdešavalo, pokazala je da mladi igrači mogu da imaju uticaj. Kod njih se vidi nekakav pomak, želja, napredak. Aleksa Uskoković je, primera radi, bolji iz utakmice u utakmicu što je sasvim normalno. Da se ne lažemo, veliki sam ljubitelj Uskokovića i Radanova, koji su sticajem okolnosti dobili šansu da igraju u Zvezdi, dok je Simanić tokom svih ovih godina bio tu kao neko od koga se očekivalo da eksplodira. Od Uskokovića i Radanova, budimo realni, to nije. Zato se postavlja pitanje šta se to desilo sa Simanićem, pa nije uspeo da se nametne kroz jako dug period, zašto nije mogao da ostvari takav napredak“, smatra nekadašnji košarkaš Crvene zvezde, OKK Beograda, Beobanke, Budućnosti...
Izbor urednika
Gledajući samo ovu sezonu, Simanić je u Evroligi upisao 13 minuta u tri utakmice, plus 63 minuta na šest mečeva u ABA ligi, dok je na Kupu Radivoja Koraća prošlog meseca odigrao samo četvrtfinale protiv kragujevačkog Radničkog, uprkos zdravstvenim problemima u sastavu Crvene zvezde. Zbog toga što nije bio na radaru trenera, imao je dozvolu da bude deo nacionalnog tima na poslednja dva okupljanja u kvalifikacijama za Evrobasket.
“Iskreno, razmišljao sam o tome da li je Simanić dobio pravu šansu. Kada se setim mog razvojnog puta kao igrača ili mojih savremenika, ta šansa se ogledala u svakoj utakmici. Bilo je i onih što su dobili nešto što se retko dešavalo na našem području, a to su odrešene ruke sa 16-17 godina. Možda je pristup mogao da bude takav, ali to se nikada nije desilo. Nikada Simanić nije dobio odrešene ruke da igra i da greši, što je počelo da se odražava na njegov status u ekipi“, priča nam stručni konsultant Sportkluba i nastavlja:
“Možda su od njega zahtevi bili preveliki. Možda nije bio mentalno stasao da izdrži pritisak. Činjenica je da nije dobio pristup neverovatnog talenta u smislu fizičkih sposobnosti i stvari koje na parketu radi kao od šale kada se ne igra utakmica. Konkretno mislim na treninzima, kada se igra ’jedan na jedan’, kada je u igri sa vršnjacima iliti kada se oseća komforno“.
Da li je to ono što treba da traži od sledećeg kluba?
“Još sam podeljenog stava po tome da li će to dobiti tamo gde bude otišao, a nisam siguran ni da li je taj pristup jedini iz kojeg on može da eksploatiše apsolutno enorman košarkaški potencijal koji nije razvijen“.
Sedlačeka smo pitali kako gleda Simanićevu poziciju na tržištu sada?
“Rastanak je bila neminovnost koja može da ispadne dobra za njega. Njemu je potrebno da ode negde gde će moći da igra. E, sad, pitanje je njegovog agenta gde će ga poslati, koliko će dobiti prilike da pokaže ono što se očekivalo ili ono što je u Zvezdi pokazivao na momente. Njegova motivacija treba da probudi sve te elemente koji stoje sa strane, ali su do izražaja dolazili tek povremeno. Karakter i psihologija ličnosti su jako važni za razvoj jednog igrača“.
Dugogodišnji skaut Filadelfije, pre toga Memfisa, otkrio je za naš sajt detalj iz Simanićeve karijere koji je malo bio poznat...
“Zanimljivo, njegova ubedljivo najbolja sezona u karijeri bila je kod Milana Tomića. Sada mogu slobodno da kažem, pošto više nisam u Siksersima, da je Filadelfija planirala tada da ga draftuje, ali nismo uspeli da se dogovorimo, ne sa klubom, već agentom oko vremena koliko će ostati u Evropi. Zbog toga je on povučen s drafta. Ne kažem da bi njegovo biranje na draftu otvorilo oči i donelo mu veći prostor, ali ta sezona je došla kao priznanje jer je bio u centru pažnje klubova koji su želeli da ga biraju. To je bila potvrda njegovog rada. Sve ono posle toga, to blage veze nema sa onim prethodnim“.
DA LI JE SIMANIĆ DOBIO PRAVU ŠANSU?
Najviše se sada priča o tome zašto Simanić nije zablistao ni kod jednog od četvorice trenera sa kojima je sarađivao (Dejan Radonjić u oba mandata, Dragan Šakota, Milan Tomić, Saša Obradović)?
“Nije dobio šansu u kontinuitetu ni od jednog trenera, a oni realno najbolje znaju šta je po sredi jer svako od njih očekuje da im se nešto vrati kada ukažu poverenje igraču. Ne sumnjam ni u njihove odluke, da su bile u skladu sa stvarima koje su se dešavale iz dana u dan. Mi ovo posmatramo sa strane i ne možemo da znamo kakav je njegov status ili kakvo je angažovanje na treninzima“, ističe Kuzmanović, na šta se nadovezuje Sedlaček:
“Kod mladih igrača je često presudan i faktor kontinuitet rada sa jednim trenerom. On nije imao sreće, jer je promenio dosta trenera, pogotovo u poslednje dve-tri godine kada je on trebalo sam sebi da pokaže koliko može i vredi. Šta mu znači to što što mi verujemo u njega, ako on ne veruje sebi“.
Kuzmanović nam je kao nekadašnji direktor svih muških reprezentativnih selekcija ispričao i šta je to što je kod njega ostavilo najveći utisak tokom višegodišnje saradnje sa Simanićem u mlađim kategorijama...
“On je bio u reprezentativnom pogonu od 2013. godine, ali naše prvo zajedničko takmičenje bilo je 2015, kada se igralo Svetsko prvenstvo na Kritu. On je tada bio jedan od najmlađih i potpuno sam se saglasio sa idejom selektora (Aleksandra) Bućana da to ne mora da bude jedno godište, već da to treba da budu igrači koje treba baciti u vatru i ranije zbog svog potencijala i talenta. Simanić je bio među njima. Kako su godine prolazile očekivao sam da će na Evropskom prvenstvu 2018, ako ne već na istom takmičenju i 2017, kada smo poslednji put sarađivali, napraviti iskorak...“
Šta se dogodilo?
“On postoji tu, saigrači misle da je on tu, ali on zapravo nije prisutan i nije bio neko ko će doneti prevagu. Na svom poslednjem takmičenju u mlađim selekcijama 2018. očekivao sam da će sam da preuzme odgovornost i bude tas na vagi. Da će posle svih godina sam da kaže: ’Vreme je da odužim svim trenerima’, ali to nije uradio. Ostalo je tako – kako je. Zato mi je posebno žao, jer sam zaista uživao da ga gledam, kao i sve te momke u tako talentovanoj generaciji. Zato mi i dalje ostaje misterija zašto nije uspeo, a nikada nisam bio dovoljno blizu njegovog klupskog angažmana da bih znao prave razloge“.
ZA NJEGA NIJE EVROPSKA KOŠARKA, VEĆ NBA SISTEM
Sedlaček nam je izneo i detalje iz vremena kada je radio detaljnu analizu Simanićevih kvaliteta kroz skauting i razgovore sa trenerima koji su vodili računa o razvoju 22-godišnjeg krilnog centra.
“Gledajte, kada sam radio skauting za Sikserse o Boriši, niko nije imao nijednu lošu reč za njega. Niko nije rekao da je on neradnik, da nema fizičke predispozicije ili da nema šut. Ali, recimo, uvek mi ostaje u sećanju primer načina na koji on gleda i igra košarku. Pa, Dragan Šakota mi je u jednom razgovoru rekao da je za Borišu NBA sistem košarke idealan, da za njega nije evropska košarka. Ne kažem da Simanić treba da ide i igra sada NBA ligu, već takav sistem, pristup. Njega bi rad kroz sistem Razvojne lige možda najviše izvukao iz ove situacije i donelo rezultate“.
Kako se na Borišu Simanića gledalo kroz prethodne godine?
“On je dugo figurirao kao igrač na poziciji trojke iliti krila, gde je imao predispozicije da čuva igrače od jedan do tri, pa možda čak i pozicije četiri. Njegov problem je bila građa kakva jeste i biološka, odnosno fiziološka nemogućnost da nabaci mišićnu masu. To sam isto dobio kroz razgovore s ljudima koji rade s njim, od trenera, preko profesora (Aleksandra) Lukmana, do (Dragana) Gačevića koji je bio ranije... Isti stav su imali. Kada Boriša nabaci kilo ili dva, on to brzo izgubi. Dakle, ako ne možeš da nabaciš masu, ne možeš ni da igraš ispod koša, jednostavno je“, priča nam Sedlaček i nastavlja:
“Kada ne može da igra dole, znači mora spolja. A, kako da igra spolja ako nema dobru tehniku šuta. Mogu slobodno da kažem da je na svojoj poziciji imao najbolji šut u Evropi, bez dileme. Može da zakuca preko igrača, ima taj osećaj. Nije to mnogo elemenata, ali kada vi sve to sastavite ne vidite ništa od toga ni u jednoj njegovoj roli. Da kažeš da je imao blesak, pa budeš oduševljen. Da, dao je on poneku trojku, podelio blokadu ili zakucavanje za pola dužine ruke preko obruča, pa tada se vratite unazad i mislite kako će nešto da bude od njega. Ne treba da zaboravimo da će on uskoro da napuni 23 godine, pa faktor vremena više mu ne ide na ruku“.
Dva puta je Crvena zvezda slala Borišu na kaljenje u FMP, u sezonama 2014/15 i 2017/18. Mislite li da ovog puta nije bilo osnova da se pokuša istom metodom?
“Uveren sam da su njegovi odlasci na kaljenje u FMP bili prava stvar, a opet možda je to doživljavao kao korak unazad. To je ipak nešto što bi psiholozi mogli bolje da objasne. Možda je bio potreban neko da ga savetuje i usmerava. On definitivno nije tipičaN predstavnik igrača koji će da se bori onako kako to treneri očekuju. Možda je veličina zadatka koji je imao kada je ušao u prvi tim Zvezde bila prevelika, ali je apsolutno trebalo da mu odgovaraju igre u FMP. Njegovim kvalitetima, te jačini lige, koncepciji tima... Niko nije očekivao da će FMP da bude prvak, a Simanić MVP“, objašnjava Kuzmanović i priseća se zatim još jedne anegdote iz mlađih dana:
“Vojislav Vezović, čuveni trener mnogih mlađih selekcija tokom karijere, ali 1992. dolazi na to mesto u OKK Beograd... Bio sam kod njega krivac za sve na treninzima. Godinama kasnije smo sedeli i pričali, znao sam tada koliko je on mene uvažavao, ali sam morao da ga pitam: ’Vezo, zašto?’, da bi mi odgovorio: ’Zato što sam morao da testiram tvoje limite, da vidim koliko možeš da izdržiš’. I to je ono što svaki trener želi – da vidi od svog igrača gde je tačka pucanja. Jer, ako pukneš na prvu znači da nisi stabilan i niko neće da troši vreme na tebe. Od tebe ne može da se očekuje ono što se očekuje od jednog profesionalca, a to je da istrpiš i kad si u pravu i kada nisi. Kada stariji igra pre tebe, a ti bolji. Pa kada dođe novi igrač, a ti i dalje misliš da si bolji... To su bili poligoni na kojima su oni testirali mlade igrače. Ubeđen sam da su 90 odsto onih koji su postali igrači trpili isti dril i borili se s tim, borili se sa samim sobom. Možda Simanić nije neko kome možeš da priđeš tim pristupom i zato se nije ostvario“.
Šta je to što bi moglo da se podvede kao najveći problem Boriše Simanića u njegovom igračkom sklopu?
“Statistika kaže da je on na parketu provodio između 10 i 12 minuta, što ne može da se kaže da je malo vremena za igrača od 18, 19 ili 20 godina. Nije to bilo malo minuta, ali očigledno nije zadovoljio ukuse trenera. S druge strane, bilo je u to vreme malo starijih igrača od njega koji su uspeli da naprave karijere. Marko Gudurić je tri godine stariji od Simanića, a tada je igrao kod Radonjića i vidite gde je sada zahvaljujući tome što je jak mentalni sklop. Iskreno mislim da je to najveći Borišin problem“, izjavio je Kuzmanović, a Sedlaček dodaje:
“Nažalost, mislim da se Boriša nije snašao. Možda je grubo reći da se predao, jer nije, već sam nije mogao da iskoristi ono što je dobijao. Ponavljao je greške u nekim elementima koje su se tolerisale do određene granice, a one su uticale na to da se njegova minutaža smanji, a naposletku da ispadne iz rostera. On se za svoj status nije izborio za ovih sedam godina u Crvenoj zvezdi“.
Ipak, nije samo to...
“Pazite, on je išao i na kaljenje u FMP dva puta, dakle postojao je projekat koji ga je vukao ka konačnom cilju, imao je uspona i padova, ponavljale su se neke stvari... Njemu je svih ovih godina najviše nedostajala inicijativa, a to je zaista dobro pitanje – gde je nestala njegova inicijativa? Imali smo ga u analizama za draft, gde sam prolazio kroz razne statističke podatke, ali i element koeficijenta košarkaške inteligencije, ali se stalno provlačilo to da mu nedostaje inicijativa koja je u jednom trenutku zamrla. Mogu da ti kažem nešto da odradiš jednom ili dvaput, ali ako ti to ne uradiš onda je samo na tebi. Između ostalog je zato ostao nedorečen i to ga je koštalo minutaže, daljeg napretka, priznanja, pozicije u timu...“, smatra Marin Sedlaček, dok Kuzmanović napominje:
“Kada pričamo o košarci, mi često pomenemo srce. Petlju, volju, želju, nadmetanje... Svesti svoju igru na šut za tri poena sa 209 centimetara visine je za mene poražavajuće. On ima potencijal da u svakom drugom posedu ide na zakucavanje. Jednostavno, toliko mu je lako da dođe do koša. Nedostajala je hrabrost, petlja. Sve to je izostalo, a kada se sve skupi – dobijamo ovo“.
SVE JE DOBIO, SAMO JOŠ NIJE TRETMAN KAO LUKA DONČIĆ
To nas dovodi do uvek aktuelne teme prelaska mladih igrača iz juniorskog u seniorski pogon. Upravo se na tom prelazu izgubi najviše talenata koji prosto nestanu ili ne mogu da dostignu nivo igara iz takmičenja sa vršnjacima...
“Vrlo je moguće da je i tu deo Simanićevog problema. Jednostavno, mnogi su se gubili u toj tranziciji i nisu pravili velike karijere, a razlog je prost – u mlađim kategorijama su toliko dominantni da sve rešavaju sa lakoćom, a onda kada naiđu na prvi problem, do nemogućnosti da savladaš protivnika na način na koji si navikao, dolazi do šoka i mnogi se predaju. Nije Simanić prvi, ako je zaista do toga, mada ne mogu da znam i tvrdim. Možda je najveći problem takvih igrača to što oni doživljavaju košarku kroz ono što im se dešava sa 16, 17 i 18 godina. Neko se razvije pre, neko sazreva do svoje 18. ili 19. godine i većina onih koji su baš tim putem dolazili do prvog tima su kasnije uspevali. Zato što su imali tu sreću da nemaju lagodnost igara u mlađim kategorijama, a deca kada se na nešto naviknu, teško posle menjaju te navike“.
Sedlaček je kao asistent trenera Tima sveta Najki Hup Samita (Nike Hoop Summit) 2014. doveo Simanića u Portland na meč protiv Tima SAD. Učešće u takvom događaju uzimaju samo najtalentovaniji momci na planeti, a tu se našlo i Simanićevo ime.
“Utakmica koju je odradio u SAD nije odradio na najbolji način, kako bi trebalo. Tu se video uticaj promene trenera, novih saigrača, druge sredine... Bio je dobar na treninzima, ali kada je došla utakmica bio je kao u mnogim utakmicama koje smo gledali proteklih sezona“.
Kuzmanovića smo pitali kada je, po njegovom mišljenju, Simanić zaista pokazao košarkaškom svetu pravu verziju sebe?
“Bilo je to na nezvaničnom prvenstvu sveta za juniore u Manhajmu 2016. godine. Tada je selektor bio Milan Gurović. Polufinale i finale odigrao je impresivno. Ne sad preterano, ali mnogo bolje od onoga na šta smo već tada gledali. Moguće je da je taj, drugačiji pristup, jer je Gurović poznat kao čovek sa drugačijim ophođenjem prema igračima, bio recept. Zato kažem da ne pali isti pristup kod svakog, da to mora da se prilagodi, što bih iskoristio kao odbranu Simanićevog statusa“, napominje Kuzmanović.
On je podvukao crtu rečima da je Simanić od Zvezde dobio sve, samo ne tretman kakav je Luka Dončić imao u Real Madridu kao svojevremeno najveći talenat svoje generacije... S tim što je Luka prerastao okvire svog godišta i postao unikat.
“Simanić ni od jednog trenera nije dobio, sa svim zaslugama i neću da ih poredim, ono što je u Real Madridu imao Luka Dončić. Ali su Borišu i Luku svojevremeno stavljali u isti koš kao velike talente. Luka je sa svojih 15-16 godina dobijao mogućnost da radi šta želi, a to što je brzo shvatao šta treba da menja u svojoj igri je samo kvalitet više za njega i zato je sada u Dalasu. Real je tada odlučio da istrpi Luku, da se i gube utakmice koje možda nije trebalo, ali je iza svega stajalo nešto što se zove ’Projekat Dončić’. Na Dončića dolaze novi igrači koji žele da stasavaju u Realu jer na Lukinom primeru vide da može da se ostvari takav napredak čak i u takvom sistemu. Samo je to izostalo kod Simanića i mogu da smatram da jedino to nije urađeno prema Boriši, jer de fakto nije postojao takav trener. Ali isto tako verujem da je bilo trenera koji su mu davali određenu slobodu i tražili zauzvrat nešto konkretno, da bude bolje, a ne isto ili lošije“.
Simanićev boravak u Crvenoj zvezdi nije se završio očekivanim usponom, ali i pored svega niko još ne bi smeo da ga otpiše...
Piše: Nikola STOJKOVIĆ (@nikolaS_msport)